Vanredni izbori često su znak političkih previranja ali ne i u Japanu: „Ostrvo pragmatizma u moru previranja“

Naprotiv, to je znak političke stabilnosti – Takaiči je popularna, a njena centralno-desničarska LDP stranka, koja je bila na ivici kolapsa pre nego što je preuzela vođstvo, očekuje ubedljivu pobedu, čime će njena „medena“ faza sa biračima trajati četiri meseca nakon stupanja na funkciju.

Dok mnogi tradicionalni saveznici SAD, naročito u Evropi, pokušavaju da uravnoteže odnose sa Amerikom, Japan prati ovu dinamiku sa jasnim pragmatizmom.

Tokom poslednjih napetosti sa Evropom oko američkih ambicija nad Grenlandom, bila sam u Tokiju, piše predsednica i izvršna direktorka Centra za evropsku politiku (CEPA) i viša saradnica u Centru za globalna pitanja Henri A. Kisindžer pri Školi za napredne međunarodne studije (SAIS) Univerziteta Džons Hopkins.

Tamo sam razgovarala sa zvaničnicima, stručnjacima, novinarima i predstavnicima industrije, koji svi pažljivo prate događaje.

Postoji kolektivno razumevanje među japanskim analitičarima spoljne politike i nacionalne bezbednosti da ono što se dešava u Evropi, naročito ruski rat u Ukrajini, ima duboke i dugoročne posledice za Indo-Pacifik.

Japan je država na prvoj liniji fronta, suočena sa sve opasnijim bezbednosnim okruženjem dok prati sve militarizovaniju Kinu, koja sve češće koristi ekonomsku prinudu.

Severna Koreja, još jedan sused, ponaša se kao nuklearna država i sada funkcioniše kao ruski vojni podizvođač, šaljući vojnike u Ukrajinu da zadovolji Kremlj.

Istovremeno, sve agresivniji potezi Rusije i Kine uključuju zajedničke vojne incidenate u japanskom vazdušnom i pomorskom prostoru.

Japan transformiše svoj nekada pacifistički pristup odbrani i bezbednosti kako bi se prilagodio i pripremio za budućnost.

Troškovi odbrane rastu brzo, sa niskog nivoa. Pod premijerom Šinzom Abeom, Japan je počeo da preispituje pristup bezbednosti, samoodbrani i ponovnom naoružavanju, legalizujući kolektivnu odbranu kroz reinterpretaciju svoje Ustava.

Taj strateški zaokret nastavljen je i kroz administracije koje su sledile, kulminirajući u govoru bivšeg premijera Fumija Kišide pred Kongresom SAD u aprilu 2024, gde je povezao evropsko bezbednosno okruženje sa Indo-Pacifikom: „Ukrajina danas može biti Istočna Azija sutra“.

Premijerka Sanae Takaiči, učenica ubijenog Abea, nastavila je nasleđe bivšeg premijera fokusirajući se na odbranu i bezbednost, a zemlja sada očekuje da dostigne cilj u budžetu za odbranu od 2 odsto BDP-a do marta, dve godine ranije od prvobitnog plana.

Reaktivirana odbrambena industrija takođe prati signale: uspeh južnokorejskog izvoza odbrane, brzo rastuće odbrambene troškove u Evropi, dok oprezno posmatra rast subvencionisanih kompanija iz Pekinga.

Svima koji posete ovu državu na prvoj liniji Indo-Pacifika jasno je da nacionalni interes mora biti prioritet, dok Japan balansira sa nepredvidivom Amerikom i Evropom koja je primamljiva za dublju saradnju sa sve agresivnijom i ambicioznijom Kinom.

Ali kako? Većina sagovornika smatra da treba prioritet dati odnosu sa SAD i održati status kvo koji osigurava bezbednost Japana od Drugog svetskog rata.

SAD su ključne i glavni saveznik Japana po ugovoru.

To je dodatno naglašeno novom Nacionalnom strategijom bezbednosti SAD (NSS), koja navodi da će SAD „ojačati i učvrstiti vojno prisustvo u Zapadnom Pacifiku“, ali takođe naglašava da Japan mora da preuzme znatno veći deo vojnog tereta.

Kao država bez nuklearnog oružja, Japan zavisi od SAD da održava strateški kapacitet odvraćanja protiv Kine i nuklearne Severne Koreje.

Više administracija je insistiralo na jačanju odnosa SAD – Japan. Abe je prepoznao važnost ovog saveza za bezbednost Japana i posvetio značajno vreme izgradnji dobrog odnosa sa predsednikom Trampom.

Takaiči sada ide stopama svog mentora, koristeći tu povezanost da ojača vezu sa Trampom i održi savez SAD–Japan.

Japanski strateški mislioci takođe prepoznaju potrebu za širenjem mreže partnera. Sve više, Japan jača partnerstva sa zemljama poput Australije, Indije, Filipina i država ASEAN-a kako bi se suprotstavio rastućem vojnom i ekonomskom uticaju Kine. Zemlja ulaže višemilijarderske napore u razvoj borbenog aviona šeste generacije u saradnji sa Velikom Britanijom i Italijom.

Kako je Kina i najveći bezbednosni izazov Japanu, ali i njegov najveći trgovinski partner, dublji ekonomski odnosi sa saveznicima sličnih stavova su od ključnog značaja. Naravno, Japan ne može da primora zemlje regiona da biraju stranu, već primenjuje pragmatičan pristup u traženju međusobno korisne saradnje.

Međutim, nisu svi ubeđeni da se status kvo može sačuvati. Dok sam bila u Tokiju, kružila je kolumna Nikkei novinara Hirojukija Akite (sa kojim sam imala priliku da razgovaram), koja zamišlja svet bez Zapada.

Iako je još uvek manjinska perspektiva, kako mi je rekao, pokreće se debata o tome da li je oslanjanje na SAD kao jedinog garanta bezbednosti Japana održivo. Jedan od razloga skepticizma bila je prigušena reakcija američke javnosti na kinesku odmazdu prema Japanu nakon komentara nove premijerke o Tajvanu prošle godine.

Ovo je jedna od lekcija koju neki izvlače iz napetosti u odnosima SAD- Evropa da tradicionalni savezi možda nisu tako stabilni kao što se ranije mislilo.

NATO je, na kraju krajeva, najdublje integrisani savez za odbranu i bezbednost na svetu, ali, kako mi je rekao jedan evropski kolega, „NATO je sada za mnoge Evropljane samo papir“.

Iako to možda nije sasvim tačno – SAD su i dalje država koja najviše doprinosi NATO-u i dosledno potvrđuju svoju posvećenost Članu 5 – percepcija često oblikuje stvarnost. Ako se NATO može dovesti u pitanje, razmišlja se, šta to znači za ostale saveze? Ništa nije sveto.

Odgovor podseća na evropski put ka strateškoj autonomiji. To bi značilo da Japan mora postati mnogo nezavisniji u pogledu odbrambenih sposobnosti, a potencijalno otvoriti vrata za preispitivanje politike bez nuklearnog oružja. Iako je ovaj relativno „jastrebovski“ stav još daleko od usvajanja među donosiocima odluka, činjenica da se otvoreno diskutuje pokazuje značajan pomak u strateškom razmišljanju.

Japan mi se učinio kao zemlja koja tačno razume svoje mesto u svetu, politički i diplomatski. Kao četvrta najveća ekonomija sveta, Japan je svestan kako je njegov geopolitički položaj pogođen dugotrajnom ekonomskom stagnacijom, starenjem stanovništva i malaksalošću mlađih generacija koje su doživele samo period stagnacije.

Ali upravo pragmatizam i jasnoća u pogledu neposrednih i dugoročnih pretnji čine da Japan izdvaja i da je spreman na radikalna prilagođavanja ukoliko se SAD povuku sa svoje stare uloge dominantne globalne sile bezbednosti, zaključuje Poljakova.