Zašto bi sada mogao biti trenutak da Tramp napadne Iran, ali i zašto bi to bio veliki rizik?

Ipak, malo je javne debate o tome šta bi mogao biti višenedeljni napad sa posledicama koje je nemoguće predvideti, piše CNN.

Nema punog saopštenja za štampu od strane visokih zvaničnika nacionalne bezbednosti. Predsednik Donald Tramp se gotovo ne trudi da podeli obrazloženje za potencijal ili zašto bi vojno osoblje moglo biti zamoljeno da rizikuje svoje živote. A Bela kuća ne daje nikakve javne znake da zna šta bi se moglo dogoditi u Iranu ako njegov klerikalni režim bude srušen, što bi moglo izazvati ogromne posledice na Bliskom istoku.

„Predsednik nije doneo konačnu odluku ni u jednom slučaju“, rekli su izvori za CNN.

Ali svakog dana, i nakon neuspeha njegove mlake diplomatije da do sada postigne proboj, Tramp se neumoljivo približava sudbonosnoj tački odluke. Vojska je rekla Beloj kući da bi mogla biti spremna da pokrene napad do vikenda, nakon gomilanja vazdušnih i pomorskih sredstava, izvestio je CNN. Ali jedan izvor je rekao da je predsednik privatno zastupao stavove za i protiv akcije i da je anketirao savetnike i saveznike o tome šta bi trebalo da uradi.

S obzirom na uloge i potencijalni rizik za američko osoblje, nedostatak konkretnog javnog obrazloženja za bilo kakav rat sa Iranom deluje iznenađujuće.

Ovaj narativni deficit se odrazio na brifingu Bele kuće u sredu, ironično uoči prvog sastanka predsednikovog Odbora za mir. Sekretarki za štampu Karolini Livit je postavljeno relevantno pitanje zašto bi Tramp mogao da pokrene napad na iranski nuklearni program, za koji je insistirao da ga je već potpuno uništio u bombardovanju širom sveta prošle godine.

„Pa, postoji mnogo razloga i argumenata koji bi se mogli navesti za napad na Iran“, rekla je Livit, ne navodeći nikakve konkretne detalje.

Trampova objašnjenja se protežu samo na ponovljena upozorenja da će se Iran suočiti sa posledicama ako ne sklopi „sporazum“ sa Sjedinjenim Državama. Prošle nedelje je rekao da bi promena režima u Teheranu mogla biti „najbolja stvar“ koja bi se mogla dogoditi.

Naređivanje vojsci da uđe u borbu je najsumornija dužnost predsednika. Njihovo preuzimanje najviše funkcije dolazi sa obavezom da objasne zašto bi sila mogla biti neophodna. A nejasno razmišljanje moglo bi da ugrozi misiju.

Livit je implicirala da Amerikanci jednostavno treba da veruju predsedniku. „On uvek razmišlja o tome šta je u najboljem interesu Sjedinjenih Američkih Država, naše vojske, američkog naroda“, rekla je.

Ovo bi bio tanak temelj za pokretanje velikog rata koji bi mogao da košta milijarde dolara i nepoznat broj američkih i iranskih života, a koji bi mogao da izazove ogromne vojne i ekonomske posledice na Bliskom istoku.

To bi takođe moglo da pogorša Trampovu već jaku domaću nepopularnost u godini izbora na sredini mandata. Ohrabreni Tramp procenjuje svoju toleranciju na rizik.

Trampu se ne bi svidelo nikakvo poređenje sa ratom u Iraku koji je počeo 2003. godine, s obzirom na njegove katastrofalne posledice. Ali pre tog sukoba, Bušova administracija je mesecima bila u PR ofanzivi osmišljenoj da ubedi zemlju u svoje kasnije opovrgnuto obrazloženje za rat. Takođe je uspela da dobije odobrenje Kongresa za invaziju – barem obezbeđujući domaću pravnu osnovu za svoje akcije.

Ako Tramp i dalje ne bude iskren sa građanima i Kongresom, a zatim preduzme vojnu akciju, produžiće trend svog drugog mandata. I ostaviće sebe politički izloženim u slučaju da napadi krenu po zlu.

Ali takođe izgleda da je Tramp ohrabren svojim uspešnim svrgavanjem venecuelanskog diktatora Nikolasa Madura u spektakularnoj operaciji prošlog meseca u kojoj nije poginuo nijedan američki vojnik. Njegova tolerancija na rizik može biti povećana i zato što američko ubistvo iranskog vojnog i obaveštajnog šefa Kasema Solejmanija u njegovom prvom mandatu nije uspelo da pokrene regionalni požar i iranske napade na američke saveznike koje su neki stručnjaci predvideli.

Poslednjih nedelja, Trampova strategija prema Iranu izgleda da odražava njegovu taktiku u Venecueli, gde je okupio ogromnu pomorsku armadu i zahtevao ustupke. Ovo je diplomatija 21. veka koju podržavaju grupe nosača aviona i krstareće rakete.

Ali on rizikuje da stvori kutiju za sebe iz koje će biti teško izaći sa netaknutim kredibilitetom ako se ispostavi da su njegove ponovljene tvrdnje da Iran želi „sporazum“ pogrešne.

Vrsta sporazuma koju Tramp može da ponudi Iranu može biti neprihvatljiva za njegov klerikalni režim, čiji je glavni prioritet da se održi. A dogovor koji bi Teheran mogao da ponudi Trampu možda nikada ne bi prihvatio, jer ne želi da razgovara o svojim balističkim raketama ili regionalnoj mreži posrednika, koje on vidi kao crvene linije.

Iranski ustupci u vezi sa nuklearnim programom koji je već ozbiljno narušen u zamenu za ublažavanje sankcija bili bi neprihvatljivi za Trampa. On ne može politički sebi da priušti da oponaša nuklearni sporazum koji je postigla Obamina administracija, a koji je on odbacio. A ukidanje sankcija moglo bi pomoći režimu da opstane.

Njujork tajms je citirao iranske izvore koji kažu da je Iran naznačio spremnost da obustavi obogaćivanje na tri do pet godina u zamenu za ublažavanje sankcija. Ali Denis Ros, bivši američki mirovni izaslanik za Bliski istok, rekao je u sredu za Volf Blicer na CNN-u da je ovo simboličan ustupak.

„Prilično je teško videti ih kako obogaćuju dok je Tramp još uvek na vlasti. A ono što traže je ukidanje ekonomskih sankcija, što je način… da im se da neka vrsta zaštite.“

Zašto bi sada mogao biti trenutak za napad na Iran

Bela kuća možda ne govori Amerikancima zašto je možda vreme za rat sa Iranom. Ali to ne znači da ne postoje strateški razlozi za to. U tom smislu, Livit je u pravu.

Trampova opsesija imenovanjem zgrada po sebi i podizanjem novih – poput planirane balske dvorane Bele kuće – sugeriše da je sve više zaokupljen svojim nasleđem.

Okončanje često vrućeg hladnog rata sa Iranom koji je mučio svakog američkog predsednika od Džimija Kartera obezbedilo bi mu pravo mesto u istoriji. I moglo bi da postavi istorijski vrhunac otuđenju sa revolucionarnim Iranom koje je počelo ponižavanjem Amerikanaca držanih kao taoci 1979-81, što je oštetilo globalno samopouzdanje i ugled SAD.

Tramp možda nikada neće dobiti bolju priliku. Režim verovatno nikada nije bio slabiji. Njegovi regionalni posrednici, poput Hamasa u Gazi i Hezbolaha u Libanu – koji su nekada bili polisa osiguranja od spoljašnjeg napada – uništeni su od strane Izraela.

Iranska vlada se suočava sa najgorom domaćom krizom ikada. Zamagljena je sumnjom u revolucionarno nasleđivanje nakon smrti 86-godišnjeg vrhovnog vođe ajatolaha Alija Hamneija. Ekonomija je uništena. Očaj je nedavno izveo demonstrante na ulice usred nestašice hrane i vode i teških ekonomskih uslova. Rezultat je mogao da ubi hiljade ljudi. Tramp bi mogao da ispuni svoje obećanje demonstrantima da su SAD „spremne“ da ih brane tako što će srušiti klerikalni režim.

Iako Iran možda ne predstavlja neposrednu smrtonosnu pretnju za SAD, ubio je desetine Amerikanaca u terorističkim napadima i preko milicija tokom rata u Iraku. Njegovi lideri već dugo prete da će zbrisati Izrael sa mape – pretnja koja bi postala još ozbiljnija sa nuklearnim oružjem. A stabilan, demokratski i neugrožavajući Iran podstakao bi pojavu novog Bliskog istoka, pokretanog rastućim globalnim uticajem američkih saveznika u Zalivu.

Tramp bi, naravno, bio heroj Iranaca kada bi ih oslobodio represije.

Zašto bi napad na Iran bio toliki rizik

Ali postoji mnogo razloga zašto bi mogao biti pametan da trepne.

Ozbiljan pokušaj da se obezglavi iranski režim ili da se unište vojni kapaciteti Islamske revolucionarne garde i paravojne milicije Basidž verovatno bi zahtevao višednevnu vazdušnu kampanju. To bi moglo dovesti do značajnih civilnih žrtava. Povećalo bi mogućnost pogibije američkih borbenih jedinica ili zarobljavanja američkih pilota, što bi se moglo pretvoriti u propagandnu katastrofu.

Dok su neki kritičari ukazivali na Trampove zavete da neće voditi nove ratove na Bliskom istoku, sukob u Iranu verovatno ne bi doveo do masovne kopnene invazije koja je Irak pretvorila u močvaru. Ali kao i u tom ratu, najbolji dan za SAD bi mogao biti onaj kada ispale svoje prve šokantne plotune.

Takođe je malo verovatno da bi bilo koji napad na iranske klerikalne vođe bio tako čist kao misija specijalnih snaga koja je izvukla Madura iz Venecuele.

Takođe postoji problem šta bi moglo da se desi ako revolucionarna vlada padne. Neuspeh u predviđanju dana nakon progonjenih američkih napora za promenu režima u Iraku, Avganistanu i Libiji ovog veka.

„Moje pitanje je, nakon svega rečenog i učinjenog, ako ovo potraje nedeljama, šta se dešava sledeće?“, rekao je Kolin Klark, izvršni direktor Centra Sufan, Isi Soaresu na CNN International. „Onda imate posla sa vakuumom moći, onda imate posla sa potencijalom za pobunu. I, znate, postoji niz država i nedržavnih aktera koji bi pokušali da to iskoriste.“

Iran, sedište drevne persijske civilizacije, manje je pogođen sektaškim podelama nego Irak, koji se raspao nakon američke invazije. Ali gubitak centralne vlasti mogao bi biti razarajući. A nedostatak koherentnog krovnog vođstva za demonstrante ili organizovanu unutrašnju opoziciju pokreće dalja pitanja o glatkoj tranziciji.

Bilo kakva zajednička vojna akcija SAD i Izraela bi sigurno uključivala široke napade na objekte i snage IRGC-a. Ali izvori su ove nedelje rekli za CNN da američka obaveštajna zajednica i dalje veruje da bi najverovatniji kandidat za popunjavanje praznine u vođstvu bio tvrdolinijaški gardijski korpus. Dakle, svrgavanje teokrata u Teheranu moglo bi dovesti do podjednako radikalne antiameričke zamene.

A duža i složenija vojna akcija u Iranu nego u Venecueli sa neizvesnim posledicama povećala bi politički pritisak na Trampa kod kuće usred višestrukih anketa koje pokazuju da se većina Amerikanaca protivi novom ratu na Bliskom istoku. To bi takođe moglo da testira Trampovu vezu sa pokretom MAGA, pošto je poslednjih 10 godina govorio svojoj bazi da više neće biti stranih problema.

Dok su zvaničnici rekli da će snage biti pozicionirane da napadnu Iran tokom vikenda, akcija SAD nije zagarantovana. Početak muslimanskog svetog meseca Ramazana mogao bi nagovestiti odlaganje. Takođe bi mogao biti i Trampov godišnji govor o stanju nacije u utorak. Tramp ceni nepredvidivo, tako daće Iran biti u punoj pripravnosti.

Ali ukoliko Iran ne prihvati uslove koje Tramp još uvek nije u potpunosti objasnio javnosti, više vremena neće ublažiti najsudbonosniju dilemu do sada njegovog drugog mandata.