Ako postoji nešto što plaši Putina, to je popularni general: Ruski novinari Irina Borogan i Andrej Soldatov objašnjavaju zašto je to tako

Njegov pad sa visine bio je brz. Bivšem komandantu 58. garde kombinovane armijske jedinice (KAA), ključnog elementa ruske invazije, i jedan od najpopularnijih visokih oficira u zemlji, odbijen je zahtev da bude vraćen na front u Ukrajini. Takođe je bio lišen svog čina na ročištu 24. aprila.

Popov je uhapšen u maju 2024. godine zbog navodnih malverzacija sa sredstvima koja su bila namenjena jačanju odbrambenih struktura u ruskom okupiranom delu Ukrajine, ukazuju u analizi za Centar za evropske analize Irina Borogan i Andrej Soldatov, ruski istraživački novinari i suosnivači Agentura.ru, koji prati aktivnosti ruske tajne službe.

Čak su i njegovi neprijatelji, ukazuju autori, bili skeptični prema optužbama – Popov je bio general sa stvarnim borbenim iskustvom u Ukrajini, ali njegova velika popularnost ga je na kraju osudila.

Ako postoji nešto što Vladimira Putina plaši, to je popularni general. On ne prepušta ništa slučaju u vezi sa vojskom, uprkos zvaničnim izjavama Kremlja koje su suprotne ovoj praksi.

Javno, Kremlj izjavljuje svoje divljenje za povratnike sa ratišta, nazivajući ih ljudima časti koji su predodređeni za velike stvari nakon povratka kući.

Ruski program za obuku ratnih veterana, pompEzno nazvan „Vreme heroja“, pokrenut je prošle godine od strane Putina kao navodna platforma za stvaranje nove, patriotske, konzervativne i odane elite.

„Ovo je naša prava zlatna rezerva. Oni koji brane Otadžbinu. To su ljudi, to je elita, to je budućnost, budućnost zemlje. I neće biti strašno poveriti zemlju njima, takvim ljudima“, rekao je 21. aprila prošle godine.

Ove reči bile su muzika za uši mnogim veteranima, koji su program videli kao stvarnu šansu da uz pomoć države započnu novu karijeru.

Ali uprkos izjavama Kremlja da će ratni veterani biti dobrodošli u državne funkcije u Moskvi i širom ruskih regiona, stvarnost se pokazala potpuno drugačijom.

Prema ruskim medijima, samo 83 osobe od više od 44.000 su položile ispit i upisale se u program obuke, a većina su bili oficiri. Kao simbol reintegracije i napredovanja, brojke su očajne.

Jedini veteran rata u Ukrajini koji je uspeo u ruskoj birokratiji bio je Artjom Zoga, bivši komandant separatističke jedinice u Donjecku – Putin ga je u oktbru imenovao za predsedničkog izaslanika za Ural Federalni okrug, poziciju sa statusom, ali bez stvarne moći.

Postoji mnogo naznaka zašto program ne uspeva. Sabotira ga ukorenjena birokratija koja je duboko neprijateljski nastrojena prema novim učesnicima.

Neki ratni veterani su verovali da će njihovo borbeno iskustvo biti prednost ako odluče da se kandiduju za lokalnu funkciju, ali naišli su na probleme.

Uzmimo Dmitrija Korovina, neurologa iz Voronježa, južnog grada, koji je uspešno bio kandidat za lokalni gradski savet kada je mu je bilo naloženo da se povuče. Lokalna filijala Jedinstvene Rusije, Putinove vladajuće stranke, bojala se poraza od onoga što je smatrala spoljnim elementom.

Napad na Korovina osvetljava širi problem. Ruski ratovi – bez obzira na to koliko krvavi ili katastrofalni bili – imaju običaj da proizvedu popularne generale. I mnogi od njih, pre ili kasnije, okrenu se politici.

Sovjetska invazija na Afganistan (1979–1989) bila je vojni i politički neuspeh, ali je iznedrila nekoliko politički ambicioznih oficira. Jedan od njih bio je Aleksandar Rutskoj, koji je postao potpredsednik Borisa Jeljcina.

U oktobru 1993. godine, kada je grupa revizionista izazvala Jeljcina u centru Moskve, Rutskoj je postao jedan od lidera tog pokreta.

Pobuna je potisnuta brutalnom silom – tenkovi su bombardovali ruski parlament – a posledice su oblikovale nacionalnu politiku: Jeljcin, a kasnije i Putin, potpuno su ukinuli poziciju potpredsednika.

Još jedan veteran iz afganistanskog rata, general Aleksandar Lebed, gotovo je ugrozio Jeljcinovu kandidaturu za reizbor 1996. Kremlj je uložio ogroman napor da ga izigra, na kraju mu kao kompenzaciju nudeći mesto sekretara Saveta za bezbednost.

U turbulentnom Severnom Kavkazu, stariji oficiri ponovo su došli na vlast. General Džohar Dudaev, koji je bio bombarderski pilot u Afganistanu, a kasnije je odbio da uništi estonski pokret za nezavisnost, predvodio je Čečene tokom prvog rata u Čečeniji i kasnije je poginuo u ruskom vazdušnom napadu.

U susednoj Ingušetiji, Ruslan Aušev, još jedan oficir koji je stekao ime u Afganistanu, postao je veoma popularni predsednik i uspeo je da svoju republiku sačuva od oba čečenska rata, uvek igrajući svoju igru.

Dva rata u Čečeniji takođe su proizvela svoj deo vojnih autoriteta. Jedan od njih, Lev Rokhlin, ušao je u politiku i postao član Dume, ali je takođe pokušao da stvori političku organizaciju unutar vojske.

Oštar protivnik Kremlja, prema glasinama, pripremao je puč, kada je, jula 1998. godine, ubijen pod misterioznim okolnostima. Njegova žena koja je prvobitno priznala, ali kasnije okrivila maskirane ljude optužena je da mu je pucala u glavu i dobila je uslovnu kaznu.

Čak je i kratki rat sa Gruzijom u avgustu 2008. godine imao potencijal da iznese vojnu ličnost – da general Anatolij Khruljov, komandant 58. armijske grupe, nije bio ozbiljno ranjen trećeg dana, kada je neoprezno predvodio kolonu tenkova u zasedi.

Ukratko, u zemlji sa malo tradicije za snažnu političku debatu – posebno u institucijama poput parlamenta – ratovi su često služili kao odskočna daska za najjače protivnike Kremlja.

Sumnja prema ambicioznim generalima ostaje ukorenjena među ruskim bezbednosnim službama, gde se mnogi još uvek sećaju maršala Georgija Žukova, najvećeg ruskog vojnog heroja iz Drugog svetskog rata, koji je sklonjen nakon optužbi za političke ambicije, kao i Leonu Trockom, koji je stekao ime kao osnivač Crvene armije tokom građanskog rata.

Vladimir Putin ovo bolje razume od bilo koga, i za razliku od svojih prethodnika, on je svesno radio na tome da spreči vojni komande rata u Ukrajini da postanu potencijalna pretnja njegovom režimu.

Putin je otišao tako daleko da, u ranim mesecima rata 2022. godine, nije bilo jasno ko je zapravo bio na čelu ruske vojne grupe koja se borila u Ukrajini.

Na kraju je general Sergej Surovikin postao najprepoznatljivija ličnost – pro-Kremlj kanali na Telegramu čak su skovali pojam „Surovikin linija“ da opišu ruska odbrambena utvrđenja u Ukrajini.

Ali Kremlj ga je sklonio nakon Prigožinove pobune, i on je potpuno nestao iz javnog života.

Kada je krajem februara ove godine pitanje o njegovoj lokaciji konačno moglo biti postavljeno, poslanik Dume Viktor Sobolev, bivši general, odgovorio je neodređeno: „Negde u Africi, ali ne znam tačno gde, jer nikada nisam pitao. Ali on je u inostranstvu“.

Negde u Africi može biti najbolje čemu Putinovi sposobni generali mogu da se nadaju.