Aron Rouds: Kao i Putin i Slobodan Milošević je igrao žrtvu

Putin ima inicijativu, a sve moćne svetske države i mediji ga posmatraju i reaguju na ono što radi. U stvari, njih vodi Putin, ocenjuje Aron Rouds, predsednik Foruma za verske slobode-Evropa. Putin, prema rečima Roudsa, definiše igru i pravila.

I dok se zapadni svet potresa od šoka njegovih zločinina, ministarstva odbrane prikupljaju podatke, spekulišu o njegovim sledećim potezima i, zabrinuti zbog njegovih reakcija, oni sporo deluju.

Putin je inkarnacija Ubermensch Fridriha Ničea – natčovek, “izvan dobra i zla“, vođen samo voljom neljudske moći jer je imun na moralna ograničenja čovečanstva

Zapadne vlade su dugo bile samo voajeri. Pre trideset godina ograničili su se na lansiranje uglavnom projektila moralnog poniženja, dok su vojske drugog evropskog diktatora divljale susednom zemljom, prljajući, pljačkajući, silujući i režući grkljane, a njihovo varvarstvo vođeno je nemilosrdnim medijskim huškanjem i revanšističkim osećajem prava i etničke superiornosti.

Kao i Putin i Slobodan Milošević je igrao žrtvu, pozivajući se na nacističke zločine, oponašajući njihove metode dok je vodio agresivni rat koji su ideološki podržavali režimski intelektualci u Srpskoj akademiji nauka, a blagoslovili neki hrišćanski pravoslavni lideri.

Istorijske simpatije dovele su do podela među Evropljanima u pogledu toga kako da se nose sa uništenjem i smrću koja se dogodila samo nekoliko stotina kilometara od granica Evropske unije.

NATO nije imao normalan pravni mandat da interveniše. Pokrovitelji Srbije u Savetu bezbednosti UN paralizovali su UN.

Umirivanje u vidu etničke podele promovisali su vodeći zapadni političari i istraživači. Zašto političke granice ne bi trebalo da se menjaju tako da odražavaju granice etničkih zajednica?

Dejtonski sporazum je podržao formiranje etničkih entiteta, okončao je rat, ali nije doneo političku stabilnost.

Danas, podstaknuta Rusijom, u Bosni i Hercegovini ponovo raste etno-politička tenzija.

Putin je sličan Miloševiću u svojoj demonstraciji spremnosti da kolje nevine civile i da razmetljivo laže bez stida, u preziru istine i izdaji svake konvencije civilizovanog rukovodstva.

Time je, paradoksalno, moralno razoružao zapadni svet. Naša osuda je učinjena nemoćnom i zaista potvrđuje Putinovu zlu harizmu.

Putin je inkarnacija Ubermensch Fridriha Ničea – natčovek, “izvan dobra i zla“, vođen samo voljom neljudske moći jer je imun na moralna ograničenja čovečanstva. Putin je poništio svaki privid demokratskog ili pravnog propusta; on nikome ne odgovara.

Time je od sebe napravio ne samo centar ruske, već i međunarodne politike. O članovima Dume i ne razmišljamo. Rusko zakonodavno telo kao da ne postoji. Mnogi Rusi su se hrabro usprotivili ratu. Ali uglavnom, rusko društvo, iako sastavljeno od pojedinaca, svaki sa razumom, savešću i voljom, iskovano je u jedinstveni organizam, instrument Putinove volje.

Putin je nesumnjivo naredio svojim regrutovanim trupama da ostave mnogo civilnih tela u svom taktičkom povlačenju.

Putin je sličan Miloševiću u svojoj demonstraciji spremnosti da kolje nevine civile i da razmetljivo laže bez stida, u preziru istine i izdaji svake konvencije civilizovanog rukovodstva

To je signal Ukrajini i svetu da su Putin, i nacija koju je progutao, spremni da se suprotstave čak i Bogu u svojoj navodnoj odbrani Majke Rusije. Možda su vojnici videli medijsku propagandu koja dehumanizuje ukrajinski narod. U RIA Novostima se navodi da su “većina“ Ukrajinaca “pasivni nacisti, saučesnici nacizma“ i da će se kao kazna protiv “saučesnika nacističkog režima“ koristiti prinudni rad, smrtna kazna i zatvor.

Ratni zločini koji se dešavaju u Ukrajini su taktika zastrašivanja stanovništva do pokornosti.

Ali oni su takođe taktika za zastrašivanje NATO-a i međunarodne zajednice dokazima da imaju posla sa voljom i moći većom od njihove sopstvene, moći koja nije spremna da se zaustavi ni pred čim, dok zapadni zvaničnici deluju u okviru moralnog i demokratskog legitimiteta.

Opsada Sarajeva je trajala skoro četiri godine i rezultirala je oko 5.500 poginulih civila. Deca su streljana na način da izazovu sporu smrt dok su majke bespomoćno posmatrale.

Tada, kao i sada, lideri država žrtava mole za pomoć. Nakon što je srpska artiljerija 6. februara 1994. ubila 68 civila, generalni sekretar UN je zatražio od NATO-a da interveniše, a serija vazdušnih udara na kraju je okončala opsadu.

Ruski zvaničnici nikada nisu oprostili NATO-u bombardovanje Srbije 1999. godine, koje je zaustavilo ono što bi verovatno predstavljalo masovno ubijanje kosovskih Albanaca. Akciju nije odobrio Savet bezbednosti UN.

Međutim, niko ne očekuje takav odgovor na ruski rasistički imperijalizam u Ukrajini, jer Rusija uspešno ucenjuje civilizovan svet pretnjom nuklearnog oružja.

Samo poverenje i hrabrost veća od Putinove će privesti kraju ovaj pokolj. Ali, na čelu sa Sjedinjenim Državama, i dalje preovladava pogrešno samozadovoljstvo, izraženo u uveravanjima državnog sekretara Entonija Blinkena da je Rusija sada pretrpela “strateški poraz“. Ukrajini je potrebno teško naoružanje.

Ali ako ukrajinski prijatelji žele da budu efikasni, moraju da smisle više od vojnog materijala. Oni moraju nametnuti potpuni bojkot ruske energije. Možda najvažnije, moraju da prilagode svoj mentalitet kako bi bolje razumeli i odgovorili na pretnju sa kojom se suočavaju Ukrajina i cela Evropa.

Autor je međunarodni aktivista za ljudska prava i pisac rođen u Americi. Predsednik je Foruma za verske slobode-Evropa. Rouds je bio izvršni direktor Međunarodne helsinške federacije za ljudska prava (IHF) između 1993. i 2007.  tokom kojeg je IHF bio angažovan, između ostalog, u izazovima ljudskih prava na Balkanu, u Čečeniji, Centralnoj Aziji.