„Prizemljiti ruske dronove pre nego što nas sruše“: Stručnjak predlaže tri sloja odbrane

Kontinent sada treba sistem koji omogućava saveznicima odbranu u slojevima, nešto složenije i fleksibilnije od vazdušne Maginot linije, piše Arthur de Liedekerke, direktor u Rasmussen Globalu, političkoj savetodavnoj firmi osnovanoj od strane bivšeg generalnog sekretara NATO-a, Andersa Foga Rasmussena, gde rukovodi vodećim timom za evropska pitanja, u analizi za CEPA.

Nema sumnje u potrebu za tim, jer su vojne i civilne infrastrukture kontinenta jasno veoma ranjive.

U noći između 9. i 10. septembra, oko dve desetine ruskih vojnih dronova prešle su poljsku granicu iz Belorusije. Iako su dronovi oboreni ili su pali bez nanošenja štete, šok je ostao. Ako tako mali i jeftin uređaj može da prodre duboko u Poljsku, šta je još moguće?

U narednim nedeljama, letovi na aerodromu u Kopenhagenu su bili obustavljeni nakon što su neidentifikovani dronovi kružili iznad pista. U Nemačkoj, slični upadi su privremeno zatvorili glavne aerodrome, uključujući Minhen. Formacija bespilotnih letelica viđena je iznad belgijske baze F-35, dok su druge mapirale baze i osetljive lokacije u severnoj Nemačkoj.

Ovo nisu bili akti masovnog uništenja, ali su bili ozbiljni akti ometanja – podsećanja da su evropska neba propusna i da je granica između ratnog polja i domovine gotovo nestala.

Evropski lideri su ozbiljno zabrinuti, a nemački kancelar Fridrih Merc rekao je da Evropa „više nije u miru sa Rusijom“.

Pa, šta učiniti? Mnogo pominjana inicijativa „zid protiv dronova“, koju su pokrenule baltičke države, a sada odjekuje i u Briselu, je dobar početak.

Ali ta metafora zavarava. Evropa ne treba statičke odbrane. Potreban joj je fleksibilan, slojevit i modularan odbrambeni sistem – koji može u realnom vremenu da otkriva, prati i neutrališe pretnje, istovremeno se bešavno uklapajući u NATO sisteme i nacionalne vlasti.

Pa kako bi takav „zid“ zapravo funkcionisao? Koji su njegovi osnovni slojevi?

Prvi sloj mora da bude usmeren na detekciju i klasifikaciju. Moderni dronovi su teško uočljivi, često prikriveni mamcima ili žrtvovanjem signala (spoofing).

Zato Evropa mora da kombinuje pasivno nadgledanje radio‑frekvencija, akustične nizove i elektro‑optičke i termalne senzore. Veštačka inteligencija potom može da poveže te ulaze kako bi predvidela putanje i namere, osiguravajući da branitelji jasno vide pre nego što deluju.

Drugi sloj je troškovno efikasno neutralisanje. Uzletanje borbenih aviona ili ispaljivanje raketa vrednih miliona evra na dronove nije održivo.

Umesto toga, elektronsko ratovanje – ometanje, lažiranje signala (spoofing) i narušavanje sistema navođenja – predstavlja jeftiniju liniju odbrane.

Gde to zakaže, presretački dronovi sposobni za velike brzine i rojno delovanje mogu fizički neutralisati mete. Princip je jednostavan: jeftina odbrana protiv jeftinog napada.

Treći sloj je otpornost i jačanje. Nijedan sistem neće zaustaviti svaki dron, pa Evropa mora da identifikuje ključne lokacije – energetske depoe, komandne centre, aerodrome – i ojača ih sistemima za tačnu odbranu i fizičkom zaštitom. Selektivna zaštita je bolja od potpune ranjivosti.

Nijedna zemlja nema više iskustva u borbi sa dronovima na bojnom polju od Ukrajine. Inženjeri i vojnici iz Kijeva su, pod vatrom, naučili kako da se prilagode, improvizuju i brzo skaliraju protivdron sisteme.

Njihovi izveštaji nakon akcija, podaci i inovacije su pravi rudnik znanja za Evropu. Uključivanje ukrajinskih lekcija u evropske nabavke, obuke i doktrinu ubrzaće prilagođavanje i osiguraće da naša odbrana bude testirana pod pritiskom najopasnijeg neprijatelja od svih: stvarnosti.

Ovo nije dobročinstvo već uzajamnost. Ukrajina nam pomaže boreći se, inovirajući i deleći svoja stečena znanja. Mi pomažemo Ukrajini integrišući te lekcije u kontinentalni štit koji štiti obe strane.

Prepreka nije tehnologija, već politika. Vlade se prepiru da li ovo treba da bude program EU, misija NATO-a ili šarolika mreža nacionalnih napora.

Raspravljaju o terminologiji – „zid“, „kupola“, „štit“ – dok nebo ostaje nezaštićeno. Evropa ne može sebi da dozvoli da čeka tri ili četiri godine na savršen sistem. Svaki mesec kašnjenja je poziv na dalja upadanja.

Odgovor je industrijski vođen, modularni pristup: mapirati kapacitete koji su već dostupni kod startapova i skalabilnih firmi, povezati ih u interoperabilne „kocke sposobnosti“ i brzo ih implementirati.

Spiralni razvoj – inkrementalna unapređenja zasnovana na povratnim informacijama sa borbenih dejstava – mnogo je efikasniji od čekanja na besprekorno, sveobuhvatno rešenje.

Jedan jedini napad na rafineriju ili elektranu mogao bi da izazove talasne efekte na energetska tržišta i političku stabilnost. Dugotrajna kampanja dronovskih upada urušila bi poverenje javnosti u sposobnost vlada da zaštite svoje građane. Pretnja nije hipotetička, ona je već ovde.

Zaustavljanje dronova je moguće. Ali to zahteva hitnost, pragmatizam i maštu. Evropa mora odmah delovati kako bi retoriku o „zidu protiv dronova“ pretvorila u funkcionalni štit – ne savršen, ali dovoljno dobar da Moskvi uskrati laku prednost.

Ukrajina nam je pokazala kako izgleda otpornost. Najmanje što možemo jeste da brzo učimo, odlučno delujemo i izgradimo odbranu koja štiti i njih i nas.