„Rat je Pandorina kutija“: Analiza o atentatima naučnog saradnika Instituta za svetsku politiku

Oni su, takođe, nezgodno pitanje za strateške mislioce, gde postoji veoma neophodna debata o efikasnosti akcija koje mogu izgledati lažno ili nemoralno i koje mogu dovesti do civilnih žrtava ili opakih odmazdi.

Moj kolega Frensis Haris je istakao da je najveća zabrinutost zbog pokušaja atentata na visokom nivou to što su „posledice nesagledive“, piše za CEPA.org Majkl C. Diciana, naučni saradnik Centra za Intermarium studije Instituta za svetsku politiku i gostujući saradnik u Transatlantskom dijalog centru i istraživački asistent Instituta Yorktown.

Rat je Pandorina kutija: kada se jednom otvori, nijedna zaraćena strana ne može garantovati ishod. Kampanje ubistava tokom rata su mikrokosmos te nepredvidivosti, jer eliminacija „đavola koje poznajemo“ mora, po logici, obećavati nepoznate đavole.

To ne mora nužno da ukloni taktičke i moralne dobitke koje mogu postići zaraćene strane koje učestvuju u takvim kampanjama. Ako prihvatimo da ciljevi atentata važe i u drugim kinetičkim vojnim operacijama (ruski general-potpukovnik Igor Kirilov mogao je isto tako lako poginuti na bojnom polju kao što ga je ubila Ukrajina u decembru), mora se postaviti pitanje zašto je neopravdano izvođenje ovih operacije?

Strateško opravdanje dosezanja daleko izvan bojnog polja radi eliminisanja neprijateljskog osoblja nužno je povezano sa moralnim opravdanjem. Ciljevi izuzetno visoke vrednosti daleko od aktivnih frontova ili pozadinskih ešalona, a samim tim i van dometa konvencionalnije vojne taktike, ne gube naglo na svojoj vrednosti.

Ukrajinski obaveštajci ubili su Rusa Kirilova i njegovog ađutanta zbog njegove uloge u ruskim napadima hemijskim oružjem na Ukrajinu.

SAD i saveznici poput Francuske i Velike Britanije izvršili su ciljana ubistva islamističkih terorista. Izrael je ubio stotine visokih komandanata i izvršio atentat na iranske naučnike u poslednjoj deceniji zbog njihovog učešća u nuklearnom programu te zemlje i sprečavanja ajatolaha da nabave oružje koje bi moglo da uništi jevrejsku državu.

Lako je napraviti strateški argument za eliminaciju ovih meta. Oni su doprineli ratnim naporima neprijatelja, a u slučaju Kirilova, bili su uniformisani pripadnici vojnog agresora i optuženi za ratne zločine.

Smrt na visokom nivou izaziva poremećaje i odvraćanje. Posezanje kroz haos bitke za eliminisanje starijeg neprijatelja je privlačno na bilo kom nivou, posebno sa pojavom preciznog malokalibarskog oružja. Precizno oružje i sada sistemi bez posade (i obaveštajni resursi svih izvora) omogućavaju vojsci da napada štabove i iskorene neprijateljske komandante.

Tajne operacije izvan bojnog polja idu dalje, ubijajući visoko vredne ciljeve u neprijateljskim prestonicama i drugde. Ovo je samo produžetak samog ratnog napora, a kada se sprovodi uz poštovanje drugih zakona ratovanja, kao što je izbegavanje nepotrebne kolateralne štete ili upotreba zabranjenih supstanci kao što je hemijsko ili biološko oružje, etička dilema se smanjuje.

Ideja „jedan hitac za okončanje rata“ primamljiva je za svakog vojnog stratega, iako je to teže postići nego što zvuči. Čak ni iznenadna smrt Vladimira Putina ili ajatolaha Hamneija ne bi potpuno izbacila rusku ili iransku agresiju, iako bi stvorila haos u Moskvi i Teheranu.

Jednako je očigledno da Kirilova smrt neće trajno poremetiti ruske hemijske, biološke i nuklearne odbrambene jedinice.

Iranski nuklearni program će biti teško pogođen gubitkom vrhunskih naučnika, ali Islamska Republika neće jednostavno prekinuti svoje napore da obuči nuklearne fizičare i druge da nastave program, kao što su nedavni događaji pokazali.

Novi pojedinci će sigurno istupiti napred, vođeni sopstvenim patriotizmom ili karijerizmom, pa čak ni stalna kampanja eliminisanja takvih meta neće sama po sebi potpuno urušiti suprotstavljene državne agencije.

U isto vreme, pretnja atentata tako duboko tera države opsednute bezbednošću da gledaju unutra, opsednute izdajom i nevidljivim neprijateljem, umesto da projektuju moć napolje. Kao i svi aspekti vojne strategije, to je alat koji pomaže u dobijanju ratova, ali ne i alat koji samo pobeđuje u ratovima.

Daleko veći problem su posledice koje to povlači za sobom.

Kao što je Haris argumentovao, ubistvo SS generala i zajedničkog arhitekta Holokausta Rajnharda Hajdriha ilustruje ovu tačku. Malo je ljudi koji su više zasluživali dugu, bolnu smrt koju je on iskusio, ali njegovo uklanjanje nije imalo nikakav uticaj na sprovođenje krajnjeg rešenja.

Zapravo, masovne odmazde protiv čehoslovačkih civila nisu delovale kao uspeh.

Ove zabrinutosti su izuzetno važne, ali oprez je samo jedan element svake strategije. On nije srž moralne dileme.

Priroda države koja je meta pokušaja ubistva je ključna. S obzirom na sve veći totalitarizam Rusije, Irana i drugih, zastrašujuće odmazde moraju se očekivati.

Rusija obožava priliku da opravda svoje najnovije salve raketa ispaljene na Kijev ili druge civilne ciljeve.

To je zato što ubilačke vlasti ubijaju. To je u njihovoj prirodi. Oprez u vezi sa uzvraćanjem udaraca, uključujući operacije ubistva, ne može se zasnivati na strahu od nasilja od strane nasilnih ljudi.

Argumenti za i protiv takvih operacija moraju se procenjivati prvenstveno na osnovu toga da li one efikasno smanjuju kapacitet tih režima da sprovode nasilje.