„Ovako izgleda mir koji je Putinu jedino prihvatljiv“: Bivši ruski diplomata upozorava Zapad na ciljeve Kremlja

Nekoliko zemalja NATO-a diskutuje o slanju mirovnih snaga u Ukrajinu nakon završetka sukoba ili o uspostavljanju demilitarizovanih zona tamo.

Sve ovo deluje, blago rečeno, preuranjeno, ocenjuje u kolumni za Moskovski tajms (The Moscow Times) Boris Bondarev, bivši savetnik Rusije pri UN u Ženevi, koji je podneo ostavku 2022. u znak protesta zbog ruske invazije na Ukrajinu.

Rat još uvek nije završen i predsednik Vladimir Putin nije postigao svoje ciljeve. Istovremeno, zapadna „mirovna“ gužva samo odražava njihov nedostatak razumnog strategijskog pristupa za završetak rata.

Tokom poslednje tri godine, niko nije predložio strategiju koja bi obuhvatila buduću sigurnosnu arhitekturu u Evropi i svetu. Štaviše, zapadni nedostatak odlučne akcije u podršci Ukrajini stvorio je vakuum koji će Moskva rado ispuniti.

Pre nego što se uključimo u bilo kakve pregovore, moramo ustanoviti o čemu bi ti pregovori trebalo da budu.

„Da bi se okončao rat“ je dobar slogan za osvajanje glasova, ali je previše nejasan da bismo razumeli kako bi to izgledalo u stvarnom životu. Kako će se zaustaviti neprijateljstva? Koje će biti pozicije zaraćenih strana? Ko kontroliše koje regione? Koje će se mere primeniti da bi se garantovao mir i ko bi trebalo da ih sprovede? I tako dalje.

Ima desetine i desetine ovakvih pitanja. Međutim, čak i ta pitanja su preuranjena.

Prvo, svaki pregovarač ili posrednik mora shvatiti o čemu se radi u ovom ratu i koji su ciljevi svake strane. Ovde vidimo opasnu provaliju u zapadnom razmišljanju, gde političari tvrde da Putin želi neka teritorijalna osvajanja. To je najdalje od istine.

Putin i njegova svita prioritet stavljaju na svoj politički opstanak, koji zavisi od očuvanja uspostavljenog režima moći.

Pošto je cela opozicija i otpor režimu unutar zemlje uspešno suzbijen, Kremlj vidi Zapad, pre svega Sjedinjene Države, kao glavnu pretnju, koja, prema Putinovoj eliti – uglavnom bivšim KGB-ovcima koji se drže mentaliteta Hladnog rata – želi da uništi Putinov režim i rusku civilizaciju, koja je, kako kažu, poslednja bastion protiv neograničene američke dominacije nad svetom.

Moskva vidi jedini način da se zaštiti od neprijateljskih aktivnosti SAD-a u podeli sveta na izolovane sfere uticaja.

Putin želi da nametne svoju ličnu suverenost barem nad postsovjetskim prostorom i – po mogućstvu – nad bivšim Varšavskim paktom, tako što će naterati Vašington da prizna njegova ekskluzivna prava na ovu regiju.

Time se nada da će postaviti američke hegemoniste na svoje mesto i očuvati svoju vlast.

Zbog toga je Kremlj odlučio da ponovi aneksiju Krima iz 2014. godine, ali u većem obimu, pokrenuvši „mali pobednički rat“ u Ukrajini.

Osvojivši ovu zemlju, Putin bi stekao status pravog „skupljača ruskih zemalja“, velikog i nepobedivog vladara, učvršćujući svoju popularnost na dugi niz godina.

Najvažnije je bilo da pokaže celom svetu da ni SAD ni NATO – najveća vojna sila na planeti – ne mogu ništa da učine da zaustave Rusiju. Rusija pod Putinom je pobednik. Sada Moskva i njeni saveznici, poput Kine i Irana a ne Zapad imaju poslednju reč u svetskoj politici.

Dakle, rat koji je Putin pokrenuo protiv Ukrajine predstavlja napad na trenutni svetski poredak, a da se direktno ne suprotstavlja Zapadu.

Ne bi bilo preterivanje reći da je ovaj rat prva faza novog svetskog rata koji ima za cilj da prekroji političku mapu naše planete.

Moskva je otvoreno iznela svoj plan da ispravi ono što vidi kao istorijsku nepravdu koja je Rusiju ostavila na međunarodnoj margini.

Do januara 2025. ruska vojska napreduje vrlo sporo i pretrpljuje ogromne gubitke. Postizanje pobede samo vojnim sredstvima biće veoma teško. Stoga, trenutna strategija Moskve je da osvoji Ukrajinu iscrpljivanjem, lansirajući stalne udare na civilnu i energetsku infrastrukturu i pokušavajući da poseje neslogu na Zapadu i ugrozi jedinstvo potrebno za nastavak vojne pomoći Ukrajini.

Putin očekuje da će tokom vremena umor od rata zahvatiti i ukrajinsko društvo i zapadnu zemlju, posebno Evropu, što će dovesti do smanjenja ili čak potpunog prestanka vojne podrške Kijevu.

Ruski lider je spreman da iskoristi bilo koji pokušaj Zapada da dovede Rusiju i Ukrajinu za pregovarački sto.

Ako dođe do čak i privremenog primirja, Putin će zahtevati značajne ustupke.

Pošto inicijativa za pregovore ne dolazi od ruske vlade, Moskva će odlučiti šta je, a šta nije prihvatljivo. Putin uvek može odbiti bilo kakve predloge, jer očekuje da će na kraju uspeti da iscrpi Ukrajinu.

Očigledno, Putin će biti kategorički protiv bilo kakve daleke šanse za prijem Ukrajine u NATO, kao i protiv slanja NATO trupa u Ukrajinu koje bi bile stacionirane u demilitarizovanoj tampon zoni, što bi de facto značilo da je Ukrajina pod zaštitom NATO-a.

Nikakav sporazum o primirju, čak ni privremeni, ne može biti potpisan bez obaveze da se ukinu svi ili barem deo sankcija Moskvi – ovo će biti jedan od glavnih Putinovih uslova.

Sudeći prema prethodnim izjavama Kremlja, sporazum koji bi Moskva smatrala prihvatljivim izgleda ovako:

– Ukrajina i zapadne zemlje priznaju aneksiju „novih teritorija“, uključujući oblasti Zaporožje i Herson, kao i Krim, Donjeck i Lugansk;

– Povlačenje ukrajinskih snaga iz ruske Kurske oblasti;

– Ukrajina će smanjiti svoje oružane snage i odbrambene kapacitete prema ruskim zahtevima, kako je najavljeno u Istanbulskoj deklaraciji iz 2022. Ova demilitarizacija bi se dogodila zajedno s internom političkom čistkom pod sloganom „denacifikacije“ kako bi se važne pozicije popunile pro-ruskim marionetama;

– Konačno rešenje bi bilo moguće samo nakon što Ukrajina izabere vladu koju Kremlj smatra legitimnom;

– SAD i EU će ukinuti sve sektorske i lične sankcije koje su prethodno nametnule Rusiji i njenim građanima;

– Takođe će morati da vode pregovore o naknadama za štetu koju je Rusija pretrpela usled sankcija;

– SAD i NATO će biti obavezani da se vrate pregovorima o „ultimatumima“ iz 15. decembra 2021. godine i da zaključe nacrt ugovora o sigurnosnim garancijama koje je Moskva tada predložila.

Takav sporazum teško da bi mogao da se nazove pravičnim i obostrano korisnim. Pod ovim uslovima, Putin će oslabiti Ukrajinu do tačke kada će ona izgubiti svoju nezavisnost i pokazati svetu nesposobnost NATO-a i, posebno, Sjedinjenih Država da se odupru njegovim ambicijama. U očima međunarodne zajednice, to će simbolizovati dalji pad zapadne moći.

Ogromna vojna i ekonomska superiornost SAD i NATO-a u odnosu na Rusiju biće prikazana kao ništa više od mira, jer nisu voljni da iskoriste svoju polugu. Tako će svet videti da je Zapad slab i da ne zaslužuje da zauzima vrh globalne hijerarhije.

Ova demonstracija slabosti učiniće svaki mir kratkotrajnim. Moskva i drugi revizionisti će iskoristiti ovo da napadnu globalne interese Zapada. Očigledno je da će bilo koje privremeno rešenje ovog pitanja — primirje ili zatišje — izazvati dalja pitanja za Ukrajinu i Zapad.

Putinov cilj nije toliko da pobedi, koliko da ponizi Sjedinjene Države. Ideja da obe strane mogu imati koristi od sporazuma oduvek je bila strana ruskoj političkoj misli.

Ako Ukrajina i njeni zapadni saveznici odbiju takav dogovor, biće optuženi za podsticanje rata, dok će Putin nasmejan reći da je učinio sve što je mogao. Ruska propaganda će biti besna, prikazujući zapadni blok u najcrnjim bojama, dok će ruske trupe nastaviti sa borbama i bombardovanjima.

Stoga je jednostavan zaključak: kompromis sa Putinom koji istovremeno poštuje interese Kijeva i njegovih saveznika je principijelno nemoguć. Putin nikada neće biti zadovoljan, osim ako njegov neprijatelj nije oslabljen. Ne postoji zajednička osnova. Jedna strana mora da prizna superiornost druge.

Zaključak koji se iz ovoga mora izvući je jednostavan – ovaj sukob već oblikuje konture novog sveta. Potrebna je mudra i temeljna strategija da bi se rat zaustavio, a da se ne pozovu drugi potencijalni revizionisti da igraju ovu igru dalje. Pitanje koje je pred Zapadom je jednostavno – da li da pobedi ili da izgubi.

Ne postoji način da obe strane izađu iz tih pregovora u jačoj poziciji.