Borba za Makronovog naslednika već je počela

Još je nešto manje od godinu i po dana do sledećih predsedničkih izbora u Francuskoj. Ipak, ta očekivana sudbonosna izborna utrka već sada snažno utiče na političku svakodnevicu – dovela je do raspada koalicije i dodatno otežava ionako zahtevan rad manjinske vlade. Liberalni predsednik Emanuel Makron, nakon dva mandata više ne može da se kandiduje – i postavlja se pitanje ko bi nakon njega u očekivanom drugom krugu mogao da pobediti desno-nacionalnu Marin le Pen.

Onih koji imaju ambicije da zauzmu tu najvišu dužnost u Francuskoj ne nedostaje. Neki potencijalni kandidati već godinama su „u niskom startu“ – okupljaju pristalice i pokušavaju da se što bolje pozicioniraju uoči glasanja. O kojim to kandidatima je reč?

Eduar Filip

Filip je 2017. bio prvi premijer tada novog predsednika Macrona. Taj 55-godišnjak smatra se popularnim i obezbedio je snažnu podršku na lokalnom nivou. Pozicionira se kao razborit političar centra i mogao bi da bude obećavajući kandidat stabilnosti. Sa svojom strankom „Horizonti“ dugo je bio prilično veran Makronov saveznik.

U međuvremenu on, međutim, vladi zadaje probleme. Dok je politički centar, sastavljen od predsednikove stranke „Renesansa“ i stranaka „Horizonti“ i „MoDem“, ranije uglavnom glasao jedinstveno, Filip je u poslednje vreme uskratio podršku u ključnim raspravama o budžetu.

Gabrijel Atal

Taj 36-godišnjak takođe je bio premijer, a danas je šef poslaničke grupe i predsednik stranke „Renesansa“. Ima visoke rejtinge popularnosti i verovatno bi najviše predstavljao nastavak Makronove politike. Već kao premijer smatran je mlađom verzijom predsednika, koji ga je čak nazivao „političkim mlađim bratom“. U međuvremenu su, međutim, odnosi između ta dva političara narušeni. Atal se više ne ustručava da kritikuje planove vlade iz sopstvenog političkog tabora. Ostaje pitanje da li Francuska želi „Makrona 2.0“ ili će Atal uspeti da se jasno distancira od aktuelnog predsednika zemlje.

Žerald Darmanin

Aktuelni ministar pravosuđa, baš kao i Makron, dolazi iz severne Francuske. Na lestvici popularnosti otprilike je izjednačen s Atalom i Filipom. Prema anketi instituta Ifop, 26 odsto ispitanih želi da se on kandiduje na predsedničkim izborima, što je nešto manje nego za Atala (29 odsto) i Filipa (37 odsto). Dugogodišnji ministar unutarnjih poslova poznat je po čvrstom pristupu borbi protiv kriminala i jasnim porukama kojima taj 43-godišnjak često daje i populistički prizvuk.

Bruno Retejo

Izrazito konzervativni predsednik Republikanske stranke prošle godine nadmašio je regionalne „teškaše“ i svog unutarstranačkog konkurenta Lorana Vokijea, koji se dugo smatrao sigurnim predsedničkim kandidatom. U poslednjim mesecima, međutim, taj 65-godišnjak osetno je izgubio na podršci. U nastojanju da se distancira od Makronovog tabora, taj privremeni ministar unutrašnjih poslova pretnjama povlačenjem podstakao je ostavku premijera Sebastijana Lekornija, čime je na kraju i doveo do prekida saradnje Republikanske stranke s političkim centrom.

Jedan za sve i svi za jednog?

S obzirom na brojne kvazi-kandidature koje bi u borbi protiv desnice mogle međusobno jedna drugu da ometaju, David Lisnar, konzervativni gradonačelnik Kana, izašao je s neobičnom idejom. Umesto jednog kandidata po stranci, predložio je da se imenuje samo jedna osoba za stranke centra i desnice, kako bi se povećale šanse za ulazak u drugi krug.

Pojedine stranke i predsednički aspiranti s pravom se pitaju da li bi trebalo da ego i ponekad različita politička gledišta ustuknu pred ciljem da se spreči pobede Marin le Pen. Dosadašnje raspoloženje, međutim, pokazuje da ima malo oduševljenja za tako nešto.

Zajednička kandidatura ili odustajanje od protivkandidature teško je zamislivo u francuskom političkom pejzažu, obeleženom konfrontacijom i veoma samouverenim kandidatima. Tim pre što konzervativci žele jasan raskid s Makronom, a to njegova stranka teško može da prihvati. Ipak, kada bi se više velikih stranaka neočekivano udružilo oko jednog kandidata, to bi bila jasna poruka borbe protiv desnice.

„Kraljica Marin“ ili Bardelin štićenik?

Pritom uopšte nije ni sigurno da će Marin le Pen – koje se politička levica, liberali i konzervativci toliko boje – uopšte moći da se kandiduje. Sud joj proletos, zbog pronevere sredstava Evropske unije, na pet godina oduzeo pasivno biračko pravo – što je odmah i stupilo na snagu. Ali u idućim mesecima žalbeni sud trebalo bi da odluči da li će presuda ostati na snazi i onemogućiti joj kandidaturu ili će desna nacionalistkinja po četvrti put pokušati da uđe u Jelisejsku palatu.

Već dugo je jasno da će, ako Le Pen ne bude smela da učestvuje, desni nacionalisti u trku poslati njenog političkog štićenika Žordana Bardelu. Ta mlada politička zvezda poslednjih godina osvojila je srca birača i u anketama je već prestigla svoj uzor, „kraljicu Marin“. Oboje imaju jasnu prednost pred svim ostalim mogućim predsedničkim kandidatima. Bardela je važio za „ličnog jastreba Marin Le Pen“, dok je ona vodila politiku „detoksikacije“ stranke. Danas se taj 30-godišnjak predstavlja znatno umerenije.

Na kraju ostaje samo jedno pitanje: kako će se postaviti levi politički tabor? Zeleni i socijalisti žele da nastupe sa zajedničkom kandidaturom. Ali trenutno u toj kombinaciji nisu ni tradicionalna levica oko Žan-Luka Melanšona, a ni najperspektivniji kandidat levog spektra, socijaldemokrata Rafael Gluksman. Da li će iko od njih imati šanse za ulazak u drugi krug – to će se tek videti.