Kad su SAD bile SAD: Američki profesor analizira „novi svet“

Komentare potpredsednika Džej Di Vensa i ministra odbrane Pita Hegseta od 12. do 14. februara Evropljani su videli kao trenutak kada se američka administracija promenila.

Ništa što je usledilo na pregovorima SAD i Rusije 18. februara u Saudijskoj Arabiji nije promenilo ovo.

Sada su tu neka ozbiljna preispitivanja dok lideri razmatraju svoje sledeće korake u vezi sa ruskim ratom u Ukrajini i za transatlantske odnose šire. Ti prvi koraci preduzeti su na hitnom samitu evropskih lidera (uključujući britanskog premijera Kira Starmera) u Parizu 17. februara.

U potrazi za napredovanjem, postoje dva važna elementa koje treba zapamtiti: jedan istorijski i jedan savremeni, piše u analizi za Centar za evropske analize Endrju R. Novo, profesor strateških studija na Nacionalnom odbrambenom univerzitetu u Vašingtonu.

Prvo istorija. Šok, uznemirenost ili zbunjenost u evropskim prestonicama su stvarni, ali su takođe i naivni. Kada je bivši francuski premijer Dominik de Vilpin izjavio na konferenciji za novinare nakon Vanceovih komentara da evropski lideri „ne mogu da prihvate činjenicu da ono što je bila SAD, više nije SAD“, moglo bi se postaviti pitanje: „Kada su SAD bile SAD?“

Da li je to bilo početkom 2000-ih kada je rat u Iraku izazvao bolnu krizu u odnosima između Sjedinjenih Država i mnogih njihovih najvećih evropskih saveznika, ne samo Francuske?

Da li su SAD bile SAD 1990-ih kada je drugi francuski političar, ministar spoljnih poslova Hubert Vedrine, upozorio na američku „hipermoć“ kao da je negativna za globalnu bezbednost?

Da li su SAD bile SAD, prema evropskim političarima, 1980-ih kada se Regan ponovo naoružao i kada su evropski lideri smatrali da je Amerika previše oštra prema Sovjetskom Savezu?

Da li su SAD bile SAD 1970-ih kada je Nikson sprovodio detant nad glavama evropskih lidera koji su se plašili da su prodati Sovjetima a da im nije dato mesto za stolom?

Ili kada je De Golova vlada Francuske 1966. prenela SAD da svoje vojne snage više neće da stavlja na raspolaganje komandi NATO-a?

Da li je to bilo 1960-ih, kada su njeni evropski saveznici ignorisali američke zahteve za pomoć Vijetnamu, a SAD su se borile sa Australijom, Novim Zelandom, Tajlandom, Filipinima i Južnom Korejom na njihovoj strani?

Da li je to bilo 1950-ih kada su SAD odbile da daju Francuskoj nuklearno oružje za odbranu svoje imperije u Indokini? Ili je to bilo kada su Sjedinjene Države zapretile ekonomskom akcijom protiv Britanije zbog Sueckog kanala 1956?

Sjedinjene Države su bile možda još manje Sjedinjene Države tokom dva svetska rata kada su se tvrdoglavo držale neutralnosti tokom najvećih evropskih sukoba, i pojavile se skoro prekasno 1917. i 1941. tek nakon što su ih Japanci napali u Perl Harboru i nacistička Nemačka objavila rat Vašingtonu.

Tokom prošlog veka, Sjedinjene Države su uživale u luksuzu da mogu da biraju da li i koliko žele da budu uključene u evropsku politiku.

Upravo sada, signal iz Vašingtona je za rebalans od evropskih poslova ka Aziji. Čini se da je to osnova strateške vizije Trampove administracije. Evropski saveznici Amerike moraju priznati da će se kritični uticaji na transatlantske odnose odvijati daleko od evropskih prestonica.

Ovo nas vodi u sadašnjost.

Nije slučajno da se, dok su se evropski lideri pripremali za Minhensku konferenciju, predsednik Tramp sastao sa premijerom Japana Šigeru Išibom. Tokom same Minhenske konferencije, predsednik je odlučio da ostane u Vašingtonu, gde je dočekao Narendru Modija, premijera Indije.

Dok su razgovori u Minhenu sa Trampovim potpredsednikom i njegovim sekretarom za odbranu bili sporni i ponekad nezgodni, predsednikovi razgovori sa šefovima vlada dva azijska giganta protekli su izuzetno glatko.

Predloženu ponudu kompanije Nippon Steel za preuzimanje kompanije US Steel (koju je blokirala Bajdenova administracija) Japanci su odbacili u korist značajnih „investicija“.

Tramp je hvalio „fantastične odnose“ između SAD i Japana, dok je Išiba govorio o želji Japana da poveća investicije u Sjedinjenim Državama i činilo se prijemčivim za smanjenje dela američkog trgovinskog deficita sa Japanom.

Sa indijskim premijerom dnevni red je bio još ambiciozniji. Tramp i Modi su nagovestili spremnost da smanje carine, najavili su planove da zaključe trgovinski sporazum između SAD i Indije do kraja 2025. i udvostruče trgovinu Indije sa Amerikom do 2030.

Indija takođe prebacuje nabavku oružja iz Rusije u Sjedinjene Države, sa potencijalom da SAD u nekom trenutku Indiji prodaju budući lovac pete generacije F-35.

Ako smo zaista na „planinskim prevojima“ novog hladnog rata, kako ga je opisao pokojni Henri Kisindžer, moramo prepoznati implikacije.

Tokom prvog hladnog rata, Sovjetski Savez je ugrozio bezbednost u Evropi, dok je Kina, kao mlađi partner, bila neprijatelj u Aziji.

U to vreme, Azija je bila „sekundarno“ poprište i pokazala se nestabilnijom sa Korejskim ratom, vijetnamskom kampanjom protiv Francuske, američkim ratom u Vijetnamu, građanskim ratom u Kambodži i kinesko-vijetnamskim ratom, između ostalog nasilja.

Evropa, „primarni“ teatar, ipak je bila mirna, bez velikih sukoba između NATO-a i Sovjetskog Saveza ili Varšavskog pakta.

Tokom Prvog hladnog rata, azijske zemlje kao što su Južna Koreja, Filipini i Južni Vijetnam (sve dok nije pregažen) borile su se za sopstvenu i regionalnu bezbednost.

Dok su imali podršku Sjedinjenih Država, morali su da se nose sa ograničenjima koja su stvorena američkim strahom od eskalacije, potencijalom za američku detant sa Kinom ili Sovjetskim Savezom, i stvarnim granicama američke volje za intervencijama u inostranstvu.

Tokom Drugog hladnog rata, verovatno će Evropa biti primorana u sličnu poziciju. Tokom prve četvrtine 21. veka, kontinent se već pokazao nestabilnijim od Azije, sa ratovima velikih razmera u Gruziji 2008, Ukrajini 2014, i ponovo od 2022. do danas. Višestruki sukobi su se desili između Azerbejdžana i Jermenije na periferiji Evrope, a u Moldaviji pitanje Pridnjestrovlja ostaje nerešeno.

Poput američkih azijskih saveznika tokom Prvog hladnog rata, evropski saveznici Amerike moraju se pripremiti za nestabilnost i nasilje jer geopolitičku realnost oblikuje rivalstvo između Kine i Sjedinjenih Država. Evropske nacije moraju biti u mogućnosti da sarađuju sa SAD, kada je to moguće, kako bi održale svoju bezbednost i delovale same, kada je to potrebno.

Iznad svega, moraju imati fizičku sposobnost i spremnost za to i mogu se nadati da će, poput Japana tokom Hladnog rata, moći da odvrate nasilje snagom.

Bez obzira da li političari poput Dominika de Vilpena to žele ili ne (a on ni u kom slučaju nije odsutan u smislu evropske strateške misli), Sjedinjene Države su i dalje Sjedinjene Države, fokusirane na ono što smatraju svojim primarnim protivnikom i „jednakim konkurentom“ – Kinom – i spremne su da u skladu sa tim daju prioritet svojoj strategiji nacionalne bezbednosti.

Evropa mora da uradi isto.