Glas Amerike: Četiri scenarija za mir u Ukrajini

Strategija maksimalnog pritiska

Plan Centra za analizu evropske politike (CEPA), pod nazivom „Kako pobediti: Plan od sedam tačaka za održivi mir u Ukrajini”, poziva na „strategiju maksimalnog pritiska da se Rusija u dobroj nameri dovede za pregovarački sto”.

Plan predlaže da SAD i saveznici:

„Treba da pruže hitnu materijalnu podršku Ukrajini bez ograničenja, s ciljem iscrpljivanja ruske vojske i time poboljšanja pregovaračke pozicije Ukrajine.”
„Treba da povećaju sankcije ruskim finansijskim institucijama i subjektima u energetskom sektoru, oslobode zamrznutu rusku imovinu za podršku ukrajinskoj odbrani i rekonstrukciji i donesu sekundarne sankcije kako bi se pojačao ekonomski pritisak ne samo na Rusiju već i na autoritarne režime Kine, Irana i Severne Koreje”.

CEPA navodi da „Ukrajina i Evropa” moraju biti uključene u bilo kakve mirovne pregovore sa Rusijom, da bi SAD trebalo da podrže „koaliciju onih koji su zainteresovani, predvođenu Evropskom unijom” da sprovede bilo kakvu „mogućnost prekida vatre sa međunarodnim snagama” i da „evropski saveznici moraju ostvariti dosledan i što je brži napredak ka pridruživanju Ukrajine Evropskoj uniji”.

Jedna od autorki izvještaja, Ketrin Sendak, direktorka CEPA za transatlantsku odbranu i bezbednost, rekla je ukrajinskoj redakciji Glasa Amerike da bi SAD trebalo da uđu u pregovore sa Rusijom samo nakon što su „opremile Ukrajinu najjačim mogućim sredstvima” i koristeći najsnažnije „diplomatske alate”.

Ona dodaje da pitanje mogućeg članstva Ukrajine u NATO-u ne treba uključivati u pregovore sa Rusijom.

„Razgovarati o tome sa nečlanicom NATO-a… ne verujem da je to korisno za bilo kakve pregovore”, kazala je Sendak, napominjući da bi to Rusiji dalo „da tako kažem, mogućnost veta, nad… biranjem da li će se neka članica pridružiti alijansi ili ne”.

Pregovaračke taktike

Džoš Rudolf, viši saradnik Nemačkog Maršalovog fonda iz Vašingtona i lider Radne grupe za transatlantsku demokratiju u toj organizaciji, radio je na ruskim i ukrajinskim politikama u Savetu za nacionalnu bezbednost tokom prvog Trampovog mandata.

Prošlog meseca je dao preporuke novoj Trampovoj administraciji za okončanje sukoba u Ukrajini.

Među predlozima su:

„Priđite [ruskom predsedniku Vladimiru] Putinu sa pozicije snage. Dok je Putin na početku Trampovog prvog mandata izgledao čvrst i sposoban, njegova zabluda u Ukrajini ga je oslabila. Kao dominantni partner u ovim odnosima, Tramp, a ne Putin, može postavljati uslove pregovora”.
„Znati kada treba stati. Kritični trenutak u pregovorima će doći kada Putin odbije da napravi velike ustupke. Tramp mora biti spreman da napusti pregovore”.
„Kombinovati sankcije sa nižim cenama nafte i gasa. Najbolji način da naterate Putina da uvidi da bi nastavak pritiska u Ukrajini doveo do katastrofe za njegovu vladavinu je finansijski pritisak na Rusiju. Koristeći svoj bliži odnos sa Saudijskom Arabijom nego što je uživao [bivši predsjednik Džo] Bajden, Tramp bi trebalo da preplavi tržište fosilnih goriva, što bi sankcije učinilo održivim, a izgladnelo bi rusku ratnu mašinu i stvorilo rizike za političku stabilnost u Moskvi”.

Rudolf je takođe preporučio da se Ukrajina naoruža „do maksimuma“; da dobije „svih 300 milijardi dolara zamrznute ruske imovine“; da se Evropa natjera da „plaća više za oružje” i obezbijedi 100.000 vojnika koji bi bili „mirovnjaci”; da se omogući „američkim kompanijama da obnove Ukrajinu”; i da se Ukrajina pozove da se pridruži NATO-u ako Putin odbije da prihvati „razumne“ uslove mirovnog sporazuma.

Rudolf je za Glas Amerike rekao da bi Tramp mogao uveriti one u SAD koji su sada skeptični prema nastavku naoružavanja Ukrajine da bi to kao deo mirovnog sporazuma koristilo američkim radnicima.

„[On] im kaže, OK, sada imamo dobar sporazum, osiguran je retkim zemljanim [mineralima], okončao je rat, a da bismo ga održali, moraćemo osigurati kontinuirani tok dobrog oružja američke proizvodnje, koje usput, otvara sva ova američka radna mesta, pogone i fabrike širom crvenih država.”

Isticanje ekonomskih koristi

U izveštaju pod nazivom „Dolari i razum: Američki interes za ukrajinsku pobedu“, Ilejn Mekasker, Frederik Kagan i Ričard Sims iz organizacije „American Enterprise Institute“ razmatrali su cenu prestanka podrške Ukrajini, zaključujući da bi to dovelo do poraza Ukrajine i napredovanja Rusije dalje u Evropu, prisiljavajući SAD da ojača svoje prisustvo u Evropi.

Među zaključcima izveštaja su:

„Podrška Ukrajini u pobedi protiv Rusije je u najboljem interesu Sjedinjenih Država.”
„Svet u kojem Rusija prevladava bio bi opasniji i skuplji za Ameriku – zahtevajući povećanje od 808 milijardi dolara u potrošnji za odbranu u periodu od pet godina”.
„Alternativno, povećana i ubrzana multinacionalna posvećenost Ukrajini i završetak rata u bliskoj budućnosti rezultirali bi živom i slobodnom Ukrajinom sa novom, modernizovanom i u bitkama testiranom vojskom, te industrijskom bazom u razvoju, što bi pomoglo stabilizaciji Evrope”.

U intervjuu za Glas Amerike, Frederik Kagan je rekao da bi ruska pobeda u Ukrajini bila pobeda za Iran, Kinu i Severnu Koreju, ohrabrujući avanturizam u njihovim regijama i omogućavajući Rusiji da obnovi svoju vojsku dobijanjem dodatnih ljudskih i materijalnih resursa unutar Ukrajine.

Rusko preuzimanje Ukrajine poslalo bi talas izbeglica u Evropu, što bi dodatno destabilizovalo kontinent, rekao je Kagan.

„Počinili su zločine nad ukrajinskim stanovništvom na područjima koja su okupirali. Očekivao bih da će to postajati sve gore što se Rusi kreću dalje ka zapadu i što se više kreću u najteža tradicionalna antiruska, prozapadna područja zapadne Ukrajine. Užasi će biti neopisivi”, dodao je.

Takođe je naveo da će povećana pomoć Ukrajini pretvoriti tu zemlju u bedem za evropski mir i sigurnost – zemlju sa vojskom proverenom u borbi i vojnom industrijom koja se brzo razvija – čime će se omogućiti SAD da se fokusira na druge regije.

Srednji pristup

„Projekat predsedničke tranzicije 2025“ Fondacije Heritidž uključuje preporuke o politikama koje se odnose na rat Rusije i Ukrajine.

U tom izveštaju je navedeno da je američki konzervativni pokret podeljen oko Ukrajine – jedna strana podržava Kijev, a druga prekid te podrške – zbog čega Heritidž nudi srednji put.

Neke od preporuka „Projekta 2025“ su:

„Što se tiče Ukrajine, nastavak američkog angažmana mora biti u potpunosti plaćen; ograničen na vojnu pomoć (dok se evropski saveznici bave ekonomskim potrebama Ukrajine); uz jasno definisanu strategiju nacionalne bezbednosti koja ne ugrožava živote Amerikanaca”.
„Bez obzira na tačke gledišta, sve strane se slažu da je Putinova invazija na Ukrajinu nepravedna i da ukrajinski narod ima pravo da brani svoju domovinu. Sukob je ozbiljno oslabio Putinovu vojnu snagu i dao podsticaj jedinstvu NATO-a i njegovoj važnosti za evropske nacije”.
„Sledeći konzervativni predsednik ima generacijsku priliku da donese rešenje za spoljnopolitičke tenzije unutar pokreta i zacrta novi put napred koji prepoznaje komunističku Kinu kao ključnu pretnju američkim interesima u 21. veku”.

Džejms Karafano, stručnjak za nacionalnu bezbednost u Fondaciji Heritidž, koji predvodi njen tim za odbranu i spoljnu politiku, rekao je za Glas Amerike da je u interesu SAD da imaju slobodnu i nezavisnu Ukrajinu koja se može braniti.

„U praksi, Ujedinjena Evropa može da se brani, a Sjedinjene Države mogu da brane Evropu ako Rusija okupira Ukrajinu. Kada to kažem, da li nam je mnogo bolje sa Rusima na drugoj strani Ukrajine? Odgovor je ‘apsolutno’”, dodaje Karafano.