Predstojeća poseta Baraka Obami Kubi nesumnjivo je istorijski momenat, budući da će to biti prvi put u 88 godina da je aktuelni američki predsednik kročio na ostrvo. Ali superlativi su mnogo manje korisni nego pragmatično sagledavanje praktičnih implikacija koje Obamina inicijativa za jačanje svoje zaostavštine ima i za SAD i za Kubu.
Zapravo, pragmatizam je među glavnim faktorima koji oblikuju Obamin pristup Kubi. On prepoznaje da trgovinski embargo koji je na snazi od 1960. ne uspeva da podstakne zemlju da osnaži zaštitu ljudskih prava, a još mnogo manje da se kreće ka demokratiji. Zato je Obama pragmatično, možda u neku ruku i cinično, doneo odluku da odustane od pokušaja da se kubanski lideri ubede da promene politički sistem. Naposletku, da su SAD kao preduslov za normalizaciju diplomatskih odnosa postavile političko otvaranje na Kubi, ili čak to da Vlada ima trunku poštovanja prema ljudskim pravima, dve zemlje bi i dalje bile na mrtvoj tački.
Ali iako Obama možda glanca svoju zaostavštinu tako što teži bezuslovnoj normalizaciji, takozvanom angažmanu, ono što ne radi jeste obezbeđivanje bilo kakve prave promene na Kubi. „Angažman“ je naposletku samo retorika.
Zapravo, ako angažman treba da rezultira političkom promenom, angažman SAD s Kubom je najverovatnije osuđen na propast; naposletku, trgovina i investicija ničim nisu doprineli demokratskom otvaranju u Vijetnamu u poslednjih 20 godina. Niti je 30 godina masovne trgovine s Kinom i investicija u toj zemlji njene lidere bar malo približilo demokratiji. Ako angažman uključuje stavljanje po strani stvari koje se tiču demokratije i ljudskih prava, to je bar delimično i dalje praktična ako ne i veoma altruistična politika.
U svakom slučaju, prisustvovanje košarkaškoj utakmici u Havani u društvu kubanskog predsednika Raula Kastra, što Obama namerava da učini, nije neophodni element politike. Naprotiv, kako kolumnista Andres Openhajmer tvrdi, to je ozbiljna greška, jer je ekvivalent lupanju šamara žrtvama kršenja ljudskih prava Kastrovog režima.
Ukidanje trgovinskog embarga, propale politike, ima smisla, ali to ne iziskuje da se „igra fino“ s diktatorom. Nikad se ne zna da li će se drugi diktatori pozivati na žaljenja vredan presedan koji je postavio američki šef države, posebno onaj koji je vrlo omiljen u gotovo svim delovima sveta.
To ne znači da Obama napušta kubansku malu i osporavanu opoziciju. Zapravo, planirano je da se on sastane s kubanskim disidentima, na prilično nezadovoljstvo Kastrovog režima. Štaviše, Obama će dotaknuti pitanja demokratije i poštovanja ljudskih prava u televizijskom obraćanju kubanskoj javnosti. Predstavnici medija koji će biti pored Obame tokom posete, uključujući, nažalost, i tu nerazboritu košarkašku utakmicu, baviće se ovim pitanjima od suštinskog značaja i u svojim izveštajima, čak i ako budu puni otrcanih fraza o kubanskoj muzici i budu objavljeni sa glupavim slikama starih automobila na ulicama Havane.
Iako SAD ne mogu, a izgleda i da neće, ignorisati principe demokratije i ljudskih prava u svojim poslovima s Kubom, postoji razlika između demokratskih normi i ekonomske politike. Zapravo, najveći izazov s kojim se suočavaju Sjedinjene Države dok pokušavaju da normalizuju veze s Kubom je na ekonomskom frontu.
Tokom 15 meseci od kada su veze ponovo uspostavljene i od kada su se istraživači uputili na Kubu u potrazi za prilikama za investicije, zapravo se malo toga dogodilo kada je reč o trgovini, turizmu i novim projektima. Zapravo, kako izveštava Njujork tajms, američki i kubanski akteri su potpisali samo šačicu poslovnih sporazuma, što je realnost koja „preti da oslabi zamajac iz procesa izgradnje odnosa“.
Deo problema je zaostali embargo. Iako podrška za njegovo ukidanje raste u kubansko-američkoj zajednici i u američkom Kongresu, mala je verovatnoća da će do toga doći pre nego što Obama ode s funkcije.
Mada je jedan broj restrikcija na putovanje i finansijske transakcije ukinut, prepreke na putu prave promene u ekonomskoj situaciji ostrva i dalje su ogromne. Kuba bi i bez embarga bila sputana dotrajalom infrastrukturom, strogim zakonima o radu, restrikcijama na strane investicije, obrazovanom, ali neveštom radnom snagom, koja nije naviknuta na radnu praksu Zapada, i manjkom ugovora i pravnih instrumenata za primenu te prakse. Zbog svega toga je izuzetno mala verovatnoća da će američki angažman imati neki veliki uticaj na obične Kubance.
Odsustvo konkretne ekonomske dobiti je za kubanske lidere ogromno razočaranje. Pošto se Venecuela suočava sa ogromnim ekonomskim razaranjem, delimično zahvaljujući urušavanju cena nafte, njen narod više nije zainteresovan za subvencionisanje kubanskog socijalizma za nekoliko milijardi dolara godišnje; zapravo, on je već odbacio svoje levičarsko rukovodstvo. Kastro je video da ova promena nastupa čak pre Venecuelanaca, te je počeo da se uzda u SAD kada je reč o unapređenju sistema. Ali SAD nisu i neće bar ne još izvesno vreme.
Bez snažnog ekonomskog uticaja otvaranje Amerike ka Kubi neće nimalo doprineti političkoj liberalizaciji na ostrvu. To neće biti mnogo važno za Obaminu zaostavštinu. Ali će pokrenuti pitanja o tome koliko važna treba da bude zaostavština pojedinačnog lidera u oblikovanju politike ka omiljenoj, ali osiromašenoj i još uvek represivnoj zemlji.
Autor je bio šef meksičke diplomatije od 2000. do 2003. Sada je profesor politike i latinoameričkih i karipskih studija na Univerzitetu Njujork
Copyright: Project Syndicate, 2015.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
