Da li Nemci rade premalo?

„Moramo više da radimo u Nemačkoj“ – fraza je koja se ovih dana često može čuti i pročitati. Predstavnici Hrišćansko-demokratske unije (CDU) u poslednje vreme sve češće ističu potrebu za reformama tržišta rada kako bi se podstakao privredni rast. I ekonomisti se zalažu za veću ponudu radne snage – ali iz drugačijih razloga.

„Nemačka se suočava sa ozbiljnim demografskim padom. U narednih 15 godina izgubićemo sedam miliona radnika isključivo zbog starenja stanovništva – ukoliko se to nekako ne nadoknadi“, objašnjava Enco Veber iz Instituta za istraživanje zapošljavanja (IAB).

On ističe da je tačno da je potrebno više radnih sati. „Ali ne smemo napraviti grešku da političari ljudima govore koliko dugo treba da rade“, dodaje ovaj stručnjak. Umesto toga, smatra on, potrebno je stvoriti bolje okvirne uslove, odgovarajuće podsticaje i pružiti podršku.

Zašto je visok udeo rada sa skraćenim radnim vremenom

Dominik Grol iz Kilske škole za svetsku ekonomiju (IfW Kiel) slično posmatra situaciju. On upozorava da će se, kada generacija „bejbi bumera“ ode u penziju, ukupna radno sposobna populacija smanjiti, dok će potražnja za radnom snagom ostati nepromenjena. „Ako se ništa ne promeni, to će imati posledice po naš životni standard“, kaže ovaj istraživač tržišta rada. Ipak, koliko neko na kraju radi, prema njegovom mišljenju, ostaje lična odluka. „Ako radim više, zarađujem više i mogu sebi da priuštim više – ali imam manje slobodnog vremena. I obrnuto.“

Prema podacima Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), prosečan broj radnih sati po zaposlenom u Nemačkoj nizak je u poređenju sa drugim zemljama i znatno je opao tokom poslednjih 20 godina. Taj trend, međutim, prati značajan porast zaposlenosti žena i starijih radnika, objašnjava Robert Grundke, šef odeljenja za Nemačku pri OECD-u.

„Veliki broj žena i starijih osoba koje ranije nisu imale radno iskustvo ušao je na tržište rada“, kaže on. Povećano učešće radne snage značajno je doprinelo privrednom rastu u protekle dve decenije. Sada je, međutim, potrebno razmotriti kako stvoriti podsticaje za dodatno povećanje ponude radne snage i time ublažiti manjak kvalifikovanih radnika.

Upravo te grupe često ne rade puno radno vreme u Nemačkoj. Pored toga, sve veći broj studenata aktivno učestvuje na tržištu rada, dodaje Veber. To je, prema podacima IAB-a, razlog zbog kog je u trećem kvartalu 2025. godine udeo zaposlenih sa skraćenim radnim vremenom u Nemačkoj premašio 40 odsto.

Podsticaji umesto apela

Trenutno se razmatraju brojne ideje: ukidanje državnih praznika, smanjenje socijalnih davanja ili mogućnosti otvaranja bolovanja telefonom, ograničavanje zakonskog prava na rad sa skraćenim radnim vremenom, kao i povećanje maksimalnog dnevnog radnog vremena. Međutim, mnogi od tih predloga nisu održivi, naglašava Veber.

Na primer, ukidanje maksimalnog dnevnog radnog vremena donelo bi veću fleksibilnost, ali bi moglo ugroziti zdravlje zaposlenih i dovesti do pada kvaliteta rada. Slično tome, ograničavanje isplate zarade tokom bolovanja smanjilo bi izostanke s posla, ali bi istovremeno povećalo rizik da ljudi dolaze bolesni na posao, što bi dovelo do širenja zaraza i većeg broja grešaka.

„Verujem da će vrlo malo ljudi povećati svoje radno vreme samo zbog političkih apela“, kaže Grol. Osim toga, smatra on, efekat na privredni rast bio bi kratkoročan. „Ako se radno vreme poveća za jedan odsto, i ekonomski učinak će se jednokratno povećati za jedan odsto“, objašnjava on. U narednim godinama, međutim, stopa rasta ostaje ista. Zato su, prema njegovom mišljenju, potrebni drugi mehanizmi za podsticanje inovacija i produktivnosti.

Za tržište rada ključno je, kaže Grol, nešto drugo: visoki porezi i doprinosi za socijalno osiguranje na dohodak od rada u Nemačkoj. „Dokle god se dodatni rad finansijski ne isplati pojedincu, ljudi neće značajno povećavati svoje radno vreme“, ističe on. „Ne može se istovremeno učiniti rad neatraktivnim, a onda apelovati na ljude da rade više.“

To se posebno odnosi na zaposlene u nižim platnim razredima. „Ako oni rade više i zarađuju više, veliki deo njihovih socijalnih davanja se smanjuje“, kaže Grol. Na kraju, dodaje, razlika u neto prihodu često je zanemarljiva.

Kritike poreskog i transfernog sistema

„U Nemačkoj često vidimo da su podsticaji za zapošljavanje jednostavno preslabi“, kaže Veber. „Kod nižih prihoda, čim neko zarađuje više, poreske stope naglo rastu. Moramo izravnati tu poresku progresiju.“ On dodaje da je potrebna i reforma socijalne države, koja bi dodatnu zaradu integrisala u osnovna socijalna davanja i obezbedila da se od dodatnog prihoda odbija oko 30 odsto. „Samo to bi moglo da stvori nekoliko stotina hiljada novih radnih mesta“, smatra on.

„Suština je u tome da se ljude podstakne da rade više kroz efikasan i bolje osmišljen poreski i transferni sistem“, objašnjava Grundke. Prema njegovim rečima, granična poreska stopa – koja pokazuje koliki porez se plaća na svaki dodatni evro prihoda – mora se smanjiti za niske i srednje zarade.

Da bi se to finansiralo, Grundke predlaže ukidanje poreskih izuzeća na kapitalnu dobit, porez na nasleđe i porez na dodatu vrednost, kao i unapređenje poreske kontrole.

OECD takođe smatra da bi kreatori politika trebalo da reformišu mini-poslove, zajedničko oporezivanje bračnih parova i zajedničko zdravstveno osiguranje supružnika, kako bi se poboljšali podsticaji za produženje radnog vremena.

„Većina ljudi u Nemačkoj nije lenja, kako se često tvrdi u javnim raspravama, već racionalna – jer se u mnogim slučajevima prekovremeni rad jednostavno ne isplati“, kaže Grol.

„Ako zaradim samo malo više od praga za mini-poslove, ponekad završim sa manjim ili gotovo istim neto prihodom. To je očigledan problem“, dodaje on. Najmanje polovina onih koji rade mini-poslove su studenti, učenici ili penzioneri, za koje zaposlenje sa punim doprinosima nije opcija. Zbog toga bi, prema njegovom mišljenju, rad sa skraćenim radnim vremenom i drugi fleksibilni oblici rada trebalo i dalje da postoje.

Za roditelje su, dodaje Veber, od presudnog značaja dostupnost brige o deci i podrška u nezi starijih članova porodice.

Stariji radnici kao veliki potencijal

Sve ove mere pojedinačno neće doneti dramatične rezultate, kaže Grol. Ipak, dodaje: „Često govorimo o ‘Guliverovom sindromu’. Pojedinačne mere imaju mali efekat, ali kada se uklone brojni pogrešni podsticaji, njihov zbir može da donese nekoliko procentnih poena dodatnog ekonomskog učinka.“

Još jedan važan korak, prema njegovim rečima, jeste reforma penzionog sistema i ograničavanje prevremenog odlaska u penziju. „Penzija sa 63 godine bez umanjenja trebalo bi da bude ukinuta, a starosna granica za odlazak u penziju povezana sa očekivanim životnim vekom“, smatra Grol.

„U penzionom sistemu ne bi trebalo da se fokusiramo na to ko i kada može da se penzioniše, niti da jednostrano nagrađujemo životni staž kroz prevremeno penzionisanje“, kaže Veber. „Umesto toga, potrebno je dosledno nuditi jasne podsticaje za nastavak rada – poput dodatka na penziju od 0,5 odsto po mesecu.“ Istovremeno, zaposleni na fizički zahtevnim poslovima trebalo bi sistematski da se prekvalifikuju za dugoročno održive delatnosti.

Nemačka ima najstarije radno sposobno stanovništvo u Evropskoj uniji, a Grundke ukazuje na veliki potencijal starijih zaposlenih. „Ključno je poboljšati uslove rada, omogućiti dodatno usavršavanje i obezbediti fleksibilnost.“

Istovremeno, OECD predlaže ponovno preispitivanje podsticaja za prevremeno penzionisanje, poput odlaska u penziju sa 63 godine ili takozvanih blok-modela postepenog penzionisanja. Ti mehanizmi dovode do ranijeg izlaska velikog broja radnika sa tržišta rada – što je posebno problematično u uslovima izraženog nedostatka kvalifikovane radne snage.