Danasov reporter u Kijevu: Dron je nisko preleteo iznad mene, posle nekoliko sekundi eksplozija potresa hotel

Kijev je još uvek veoma živ, a rat se u tim trenucima čini dalekim. U stvarnosti, on je ovde, u barovima i među ljudima koji šetaju. Da bi nas uvek podsećale na njegovo prisustvo, tu su fotografije hiljada mladih ljudi poginulih na frontu na “Majdanu” i sirene za vazdušnu uzbunu, koje neprestano najavljuju opasnost.

Koncert savremene muzike najavljen u Filharmoniji odložen je zbog uzbune, koja je trajala duže nego inače, skoro dva sata. Publika strpljivo čeka u bunkeru zgrade i koristi priliku da razgovaraju i prokomentarišu muzičku sezonu 2025-2026., koja je prepuna događaja.

Večeras na ulicama centra grada vlada čudan žamor: lisica s dugom, gustom dlakom i vatreno crvenim krznom viđena je na najpopularnijim i najprometnijim mestima u gradu. Svi pričaju o tome, ima fotografija na društvenim mrežama, ali izgleda da niko zapravo nije uočio životinju.

I ja šetam ulicama centra grada, razočaran što nisam mogao poslušati koncert, i čujem da skoro svi pričaju o toj misterioznoj lisici koja trči po trotoaru, zatim se zaustavlja, posmatra goste lokala, a onda beži, nestaje, samo da bi se ponovo pojavila u nekom drugom delu grada.

Kao i svake večeri, policijski sat počinje u ponoć. Kijev se prazni, a svi se zatvaraju u svoje stanove i kuće. Oko 1:30 ujutru oglasila se sirena za vazdušnu opasnost. Ruski dronovi dolaze sa severa. Eksplozije se čuju u daljini, a zatim, baš iznad mog hotela, čujem tutnjavu propelera, koja više liči na onu od skutera nego aviona.

Dron je nisko preleteo iznad mene. Odahnuo sam, a onda odjednom, tutnjava se stišava. Tišina. Posle nekoliko sekundi eksplozija potresa hotel. Dron se srušio na nekoliko stotina metara odavde. Odlučujem da izađem napolje; bilo bi pametnije da odem u sklonište, ali reporterski duh, a i urođena nepromišljenost koja me prati od detinjstva, tera me da ostanem napolju i gledam u nebo.

Nedaleko od mene, vidim bljesak i čujem još jednu eksploziju, zatim još jednu, ovog puta veoma glasnu, još uvek na nekoliko stotina metara od mene. Nervozno gledam u telefon i interaktivnu mapu Ukrajine koja upozorava na opasnost: napadnute regije zemlje označene su crvenom bojom.

Kijev je crven, a aplikacija najavljuje dolazak još dronova, koji su srećom oboreni pre nego što su stigli do grada. Tek ujutro ću saznati da nema poginulih ni povređenih, ali ipak ima štete: pogođene su zgrade, telekomunikaciona centrala i nadzemna trolejbuska mreža.

Upozorenje za vazdušnu opasnost se završava. Kamion đubretarac prolazi putem, praćen čistačem ulica, sa valjcima koji skupljaju smeće i buradima koja prskaju vodu. Ostajem još malo na ulici, gledajući kako policijska i vatrogasna vozila jure pored mene sa upaljenom rotacijom, krećući se prema područjima pogođenim dronovima.

Okrećem se, gledam prema železničkoj stanici i vidim dva sjajna oka kako me gledaju: to je ona, lisica s gustim repom i vatrenocrvenim krznom. Gledamo se nekoliko sekundi, zatim se lisica okrene i vrlo brzo pobeži, te za nekoliko sekundi nestade iz vidokruga, i ne mogu reći gde je otišla, da li je skrenula u neku sporednu ulicu ili je jednostavno isparila.