„Denacifikacija je mit na svakom nivou nemačkog društva“: Slučaj Lufthanza

Lufthanza erlajns, nacionalni avioprevoznik Nemačke, s velikim ponosom ističe svoje vazduhoplovno nasleđe koje traje skoro čitav vek. Slike iz 20-ih i 30-ih godina prošlog veka – uključujući i avione Junkers 52 koje je koristila nemačka vojska, Vermaht, zauzimaju istaknuto mesto u marketinškim kampanjama Lufthanze, aludirajući na „pionirski duh“ brenda i njegovo mesto u istoriji avijacije.

Međutim, priča o ulozi Lufthanze u ratnoj mašineriji Trećeg rajha – koja obuhvata i prinudni rad, u velikoj meri je „ispod radara“.

Lufthanza je samo jedna od mnogih kompanija, velikih brendova i poslovnih dinastija koje su sarađivale s nacističkim režimom. I koje to i dalje kriju, kako navodi novinar David de Jong.

On je autor knjige „Nacistički milijarderi: mračna istorija najbogatijih nemačkih dinastija“, (2022) u kojoj pokazuje kako, za razliku od nacističkih političara i vojnih lidera kojima je suđeno u Nirnbergu, većina poslovnih ljudi koji su sarađivali s režimom Adolfa Hitlera nikada nije stvarno pozvana na odgovornost.

Knjiga obuhvata i Gintera Kvanta i njegovog sina Herberta, patrijarhe dinastije koja danas kontroliše BMW, kao i industrijalca Fridriha Flika, koji je u Nirnbergu osuđen zbog korišćenja prinudnog i robovskog rada. Nakon prevremenog puštanja iz zatvora 1950. Flik je postao najveći akcionar Dajmler-Benca.

„Zapadnonemačke vlasti nisu imale nikakve namere da sude svojim sunarodnicima za zločine koje su i same počinile“, rekao je de Jong za DW.

„Denacifikacija je mit na svakom nivou nemačkog društva.“

Dobro su prošli…

Nakon poraza Nemačke, fokus se brzo prebacio na nadolazeći Hladni rat, na borbu protiv komunizma i Sovjetskog Saveza.

Zapadna Nemačka je posmatrana kao kapitalistički bedem, a nemačkim poslovnim ljudima je dozvoljeno da zadrže svoju imovinu – bez obzira na to da li je bila legitimno stečena ili oduzeta od jevrejskih preduzeća.

To se nije odnosilo samo na industriju, kaže istoričar Peter Hejs, koji podseća da je prvi posleratni kancelar Zapadne Nemačke, Konrad Adenauer, zahtevao okončanje procesa denacifikacije. Zemlji su, tvrdio je Adenauer, bili potrebni iskusni državni službenici i stručnjaci. Njegova vlada je početkom 50-ih donela zakone o amnestiji, reintegrišući stotine hiljada bivših nacista u nemačko društvo, uključujući državnu upravu i pravosuđe.

„Dobro su prošli jer je to bilo korisno saveznicima, ali i samim Nemcima“, rekao je Hejs za DW. „Postojala je namerna amnezija koja je Zapadnim Nemcima odgovarala. Uklapala se u način da se nacizam izoluje u poseban odeljak – kao da je sve loše stvari činila smo fanatična manjina, dok smo mi ostali bili prevareni, obmanuti, kao da su pravi zločinci bili samo ljudi iz SS i partijskog vrha.“

U svojoj knjizi iz 2025. „Profit i progoni: nemački krupni kapital u nacističkoj ekonomiji i Holokaustu“, Hejs istražuje kako su velike kompanije bile saučesnici u nekim od najgorih zločina tog perioda – od isporuke gasa Ciklon B (korišćenog u gasnim komorama) firme IG Farben, čije nasledničke kompanije danas uključuju BASF i Bajer, do prerade zlatnih zubnih plombi iščupanih iz vilica žrtava u nacističkim koncentracionim logorima.

„Ne samo da su znali u čemu učestvuju – pokušavali su i da na tome zarade“, rekao je.

Paravan za ponovno naoružavanje nacista

Deutsche Luft Hansa – od 1933. Lufthanza – osnovana je 1926. godine, u vreme kada je samo mala elita mogla sebi da priušti letenje. Početkom 30-ih godina se borila za opstanak. Nacisti su, prema rečima nemačkog istoričara Luca Budrasa, stručnjaka za istoriju nemačke avijacije, „spasli Lufthansu“. Godine 1933. Herman Gering je direktora Lufthanze, Erharda Milha, imenovao za državnog sekretara u odeljenju koje će ubrzo postati Ministarstvo vazduhoplovstva Rajha.

Prema odredbama Versajskog sporazuma kojim je okončan Prvi svetski rat, Nemačkoj je zabranjeno da poseduje ratno vazduhoplovstvo. Međutim, civilna Lufthanza je, kako kaže Budras, postala paravan za ponovno naoružavanje nacionalsocijalista. Nakon 1941. Lufthanza je imala važnu ulogu u remontu vojnih aviona i, za razliku od drugih kompanija, mogla je direktno da pribavlja prinudne radnike, uključujući i mnogu decu otetu sa okupiranih teritorija širom Evrope.

Kada je Drugi svetski rat završen, saveznici su proglasili aviokompaniju delom nemačkog ratnog vazduhoplovstva i likvidirali je 1951.

Današnja Deutsche Lufthanza, četvrta aviokompanija na svetu po prihodima, osnovana je 1953. godine pod imenom „Deoničarsko društvo za potrebe vazdušnog saobraćaja“, a pravo da se ponovo prozove Lufthanza i koristi svoj poznati logotip sa ždralom, dobila je 1954.

Ali nisu se vratili samo naziv firme i logotip, već su se u upravne organe vratili i mnogi funkcioneri i istaknuti ljudi kompanije. Među njima i Kurt Vajgelt, koji je predvodio ekonomsko odeljenje Kancelarije NSDAP za kolonijalnu politiku. Posle rata, bio je stavljen na listu traženih ratnih zločinaca ali je na kraju osuđen samo na dve godine zatvora i – novčanu kaznu. Već 1953. godine je postao predsednik nadzornog odbora Lufthanze, a u penziji i jedini počasni član uprave u istoriji kompanije.

Krajem 1990-ih, Lufthanza je angažovala Budrasa da istraži korišćenje prinudnog rada tokom nacističkog perioda. Studija je završena 2001. godine, ali Lufthanza je nije objavila sve do 2016, i to samo kao dodatak na kraju luksuzno ilustrovane istorije kompanije. Kao odgovor, Budras je protiv volje Lufthanse objavio sopstvenu knjigu od 700 strana — „Orao i ždral: istorija Lufthanze 1926–1955“.

U saopštenju za DW, Lufthanza je navela da nije pravni sledbenik kompanije osnovane 1926. godine, ističući da je „pravni temelj današnje Lufthanze postavljen 1953“.

Lufthanza je priznala da je period nacionalsocijalizma deo njene istorije i saopštila da će „svoju stogodišnjicu iskoristiti kao priliku da kritički preispita svoju odgovornost tokom nacističke ere i da je dodatno istraži na osnovu istorijskih istraživanja“.

„Lufthanza je uvek pokušavala da profitira od svoje duge istorije, ali kada se suoče s činjenicom da je nacionalsocijalizam deo te istorije, uvek kažu: Ne, to nema veze s nama“, rekao je Budras za DW: „To je za mene oduvek bio problem s Lufthanzom.“

Uskraćena pravda za žrtve prinudnog rada

Pitanje uloge Lufthanze u Trećem rajhu ponovo je isplivalo tokom 1990-ih, kada je talas kolektivnih tužbi u SAD, koje su podneli bivši prinudni radnici protiv nemačkih kompanija, skrenuo na to pažnju šire javnosti.

Nemačka vlada i industrijski giganti – uključujući Lufthanzu, Kine + Nagel i Folksvagena – na kraju su popustili pod međunarodnim pritiskom i 2000. godine osnovali Fondaciju za sećanje, odgovornost i budućnost (Stiftung EVZ) radi isplate odštete.

Međutim, pošto je do tada većina od više od 20 miliona bivših prinudnih radnika u Nemačkom rajhu i okupiranim teritorijama već bila preminula, samo 1,7 miliona njih je dobilo finansijsku podršku iz Fondacije.

Danas je gotovo standardna praksa da velike nemačke kompanije angažuju istoričare da istraže njihovo poslovanje tokom Trećeg rajha: Alijanc, BMW, Dr. Etker, Dojče bank i Folksvagen su to već učinili.

Ipak, kako kaže De Jong, te studije skupljaju prašinu u arhivama kompanija, a u nekim slučajevima nikada nisu ni objavljene. „Na potrošačkom nivou može se reći: sve je razjašnjeno, eno, stoji na polici. Ali detalji se nikada zaista ne iznose pred javnost“, rekao je.

Najbogatiji čovek u Nemačkoj, Klaus-Mihael Kine, predstavlja „glavni primer odbijanja suočavanja“ s ovom mračnom prošlošću, smatra De Jong. Sa bogatstvom procenjenim na 38,7 milijardi evra, Kine je naslednik globalnog transportnog i logističkog carstva Kine + Nagel, a ujedno i najveći pojedinačni akcionar Lufthanze.

Firmu Kine + Nagel su 1890. godine osnovali njegov deda August Kine i jevrejski partner Adolf Mas. Do 1933. kompaniju su vodili zajedno, kada su Augustovi sinovi, obojica članovi nacističke partije, preuzeli kontrolu. Istraživači Holokausta ukazuju da je firma Kine + Nagel imala gotovo monopol nad transportom opljačkane jevrejske imovine — pre svega nameštaja i umetničkih dela — od čega je tokom Holokausta ostvarila ogromnu dobit. Mas je ubijen u Aušvicu 1944.

Klaus-Mihael Kine ne voli da govori o tim pitanjima. „Za mene je to poglavlje zatvoreno i neću ga ponovo otvarati“, rekao je za magazin Špigel u martu 2025. Kontroverze su se ponovo rasplamsale kada je otkriveno da je Kine finansirao novu operu u Hamburgu, što je dovelo do optužbi za „pranje“ mračne prošlosti kompanije.

„Poslovni ljudi o kojima sam pisao borili su se svim silama da zadrže imovinu i kompanije koje su opljačkali — i često su u tome uspevali“, rekao je De Jong. „Mislim da je apsolutni minimum koji se danas može zahtevati — ne finansijska restitucija, već preuzimanje moralne odgovornosti za istoriju.“