Direktiva Hanibal – šta predstavlja kontroverzna vojna doktrina izraelskih odbrambenih snaga?

Izrael se, uz nekoliko značajnih izuzetaka, pridržavao principa da ne pregovara sa onima koje smatra teroristima, posebno u talačkim situacijama. Ova politika dovela je do nekih značajnih uspeha, kao što je operacija Entebe, izraelska antiteroristička misija u Ugandi 1976. godine koja je pokrenuta je kao odgovor na otmicu međunarodnog civilnog putničkog leta na relciji Tel Aviv-Pariz (Erbas A300) kojim je upravljala kompanija Er Frans, u kojom su spašena 102 (od 106 talaca), i uništeno 25% vojnih aviona Ugande.

Bilo je i gubitaka ljudskih života, poput masakra u Malotu. U slučajevima kada su izraelski vojnici zarobljeni, a nije pronađeno vojno rešenje, Izrael je bio primoran da pregovara sa otmičarima o razmeni zarobljenika, posebno kada je postojao jak pritisak dela izraelske javnosti da zarobljene vojnike ne prepusti sudbini.

Godine 1970. izraelci su pristali na razmenu sa članom Fataha, a devet godina kasnije i za razmenu jednog izraelskog ratnog zarobljenika za 76 osuđenih palestinskih militanata u izraelskim zatvorima. Tokom Libanskog rata 1982. godine, palestinske snage su zatvorile devet vojnika IDF-a kao ratne zarobljenike, da bi Izrael kasnije pristao da oslobodi 4.700 palestinskih i libanskih zatvorenika. Sledeće godine Izrael je pristao da oslobodi još 1.150 palestinskih zatvorenika iz izraelskih zatvora.

Kako je pisao Harec (Haaretz), motiv za nastajanje direktive bilo je zarobljavanje dva izraelska vojnika tokom zasede Hezbolaha u južnom Libanu u junu 1986. godine, koji su poginuli usled izraelskog napada, koji je negiran. Ideja se pripisuje general-majoru Josi Peled, pukovniku Gabiju Aškenazju i obaveštajnom oficiru, pukovniku Jakovu Amidroru, prenosi N1.

Iako jasna definicija nikada nije obznanjena, novinar Hareca je naveo da je nekoliko puta menjana, a Jerusalem post je pisao 2006. godine da je predočena nekim vojnicima. Izraelski dnevni list Mariv citirao je verziju iz 2014. godine:

„Tokom otmice, glavni zadatak postaje spasavanje naših vojnika od otmičara, čak i po cenu povređivanja ili ranjavanja naših vojnika. Ukoliko se otmičari i kidnapovani identifikuju, a pozivi se ne poslušaju, mora se ispaliti vatreno oružje kako bi se otmičari srušili na zemlju ili uhapsili. Ukoliko se vozilo ili otmičari ne zaustave, treba ih pojedinačno, namerno, pogoditi, kako bi se pogodili otmičari, čak i ako to znači povređivanje naših vojnika.“

Po svedočenjima u to vreme su kružile tri različite interpretacije, glavni štab, istočna komanda i divizija Gaza nisu imale iste, jasne direktive.

Simboliku sa Hanibalom, kartaginjanskim generalom teško je bilo izbeći, s obzirom na njegove reči da preferira da „pre bude otrovan nego da dospe u ruke rimskih neprijatelja“.

Mrtav vojnik bolji od zarobljenog vojnika?

Prema izjavama nekoliko izraelskih zvaničnika, cilj direktive je da se spreči zarobljavanje vojnika IDF-a od strane neprijateljskih snaga, čak i rizikujući život vojnika ili živote desetina neizraelskih civila. Izraelski portparoli tvrde da je snagama IDF-a zabranjeno da pokušavaju da ubiju zarobljenog vojnika. Mnoga svedočenja vojnika IDF-a i drugih izvora protivreče ovoj tvrdnji i sugerišu da se IDF u praksi pridržava principa da je mrtav vojnik bolji od zarobljenog vojnika.

Prema direktivi, jednom prilikom izraelske snage trebalo je da otvore vatru na neprijateljske snage koje su odvodile zarobljenika izraelskih odbrambenih snaga. Vozila za koja se sumnja da odvode takvog zarobljenika sa bojišta mogu da budu napadnuta, čak i uz rizik od povređivanja, ili čak ubistva otetog. Prema nekim tumačenjima, ovo uključuje čak i ispaljivanje raketa iz borbenih helikoptera ili ispaljivanje tenkovskih granata na takva vozila.

Sumnje u sopstvenu doktrinu

Harecov novinar Amos Harel napisao je 2011. godina je da direktiva suspendovana zbog kritika javnosti i rezervista, ali ju je ponovo revidirao Beni Ganc, nakon otmice Gilada Šalita 2006. godine. Revidirana naredba navodi da komandanti IDF-a mogu preduzeti sve neophodne mere, čak i uz rizik od ugrožavanja života otetog vojnika, kako bi sprečili otmicu, ali im ne dozvoljava da ubiju otetog izraelskog vojnika.

Nije šija nego vrat.

Kritike su se odnosile i na mogućnost da niži vojni ešalon može da donosi ovakve odluke sa dalekosežnim konsekvencama. Dolazile su i iznutra, pa je tako major izraelske vojske Avner Šiftan nazvao direktivu ‘amoralnom i nelegalnom“. Sa druge strane, postojali su i vojni zvaničnici kojima je ova ideja bila bliska. U očekivanju rata u Gazi 2009. godine, potpukovnik Šuki Ribak, komandant 51. bataljona Golanske brigade, naložio je svojim vojnicima da izbegavaju otmicu po svaku cenu i čak je jasno stavio do znanja da očekuje da će njegovi vojnici izvršiti samoubistvo umesto da budu oteti.

Hanibalovu direktivu je vojska zvanično opozvala 2016. godine, ona je zamenjena sa tri odvojene direktive u januaru 2017. godine nazvane „Pravi test“, „Pojas“ i „Čuvar života“, o čijem se sadržaju vrlo malo zna. Jedna opšta razlika između nove i prethodne Hanibalove direktive ipak postoji – da je sada jasno navedeno da, u slučaju pokušaja otmice, vojnici treba da pucaju na otmičare „izbegavajući da pogode zarobljenika“.

„Hanibal“ i sedmi oktobar

Što nas dovodi do sedmog oktobra, kada se navodno direktiva ponovo na mala vrata uvodi u vojne postulate. Petog decembra 2023. godine, izraelski taoci koje je oslobodio Hamas sastali su se sa ratnim kabinetom Benjamina Netanjahua tvrdivši da su ih tokom napada Hamasa na Izrael 7. oktobra namerno napali izraelski helikopteri na putu ka Gazi i da ih je izraelska vojska stalno granatirala dok su bili tamo. Obrazloženje vojske je da su oni prilikom napada Hamasa bili gotovo zbrisani sa granice i da nisu bili sposobni za ovakvu vojnu aktivnost.

Hrabri Harec u potrazi za istinom i teške optužbe na račun izraelske vojske

Štura obrazloženja nisu stopirala nedoumice i optužbe. Izraelski Kanal 12 je 16. decembra izvestio da su snage IDF-a pucale na traktor koji je prevozio taoce u Gazu, ubivši jednog taoca. Prema rečima preživelih iz kibuca Be’eri, Hadasa Dagana i Jasmin Porat, izraelski tenk je ispalio dve granate na kuću za koju se znalo da drži preko desetak talaca, uključujući dvanaestogodišnje bliznakinje (samo dvoje talaca je preživelo). U januaru 2024. godine, u uvodniku lista Harec je zatraženo od IDF-a da otkrije da li je Hanibalova direktiva korišćena tokom masakra u ovom kibucu, na šta nije dat konkretan odgovor.

Nedugo zatim Middle East Monitor je izvestio da je Noam Dan, rođak taoca Ofera Kalderona, pokrenuo optužbu protiv izraelskog premijera, tvrdeći da se zarobljenici u Gazi namerno žrtvuju kao deo strategije za produženje Netanjahuovog političkog mandata. Dan je tvrdio da je „to deo šire Hanibalove direktive“. Prema pisanju Mondoveisa, iz marta 2024. godine, kapetan IDF-a Bar Zonšein dao je intervju u kojem je pričao o ispaljivanju tenkovskih granata na vozila 7. oktobra, iako „nije znao da li su u njima bili živi ili mrtvi izraelski borci“.

Nakon što nije dobio odgovore od zvaničnika, Harec je otišao korak dalje. Njihova istraga je utvrdila da je Izraelska vojska naredila da se primeni Hanibalova direktiva, dodajući: „Harec ne zna da li je i koliko je civila i vojnika pogođeno zbog ovih procedura, ali kumulativni podaci ukazuju na to da su mnogi od otetih ljudi bili u opasnosti, izloženi izraelskoj vatri, čak i ako nisu bili meta.“

Njihovi dokazi i priče koje su jedna drugu potkrepljivale (Harec je zabeležio jedan slučaj u kojem je poznato da su pogođeni civili, koji se dogodio u kući Pesija Koena u kibucu Be’eri, 14 talaca je bilo u kući dok ju je IDF napadao, a 13 njih je ubijeno) dovele su izraelsku vladu i vojsku u pat poziciju, sve do priznanja da ova direktiva i dalje živi. U februaru 2025. godine, izraelski ministar odbrane Joav Galant priznao je da je IDF koristila Hanibalovu direktivu tokom rata u Gazi.

Ono što je sigurno da ovo nije prvi put da je korišćena.

Hanibalova direktiva je primenjena u oktobru 2000. godine nakon što je Hezbolah zarobio tri izraelska vojnika u području farmi Šebaa (Har Dov) koje su okupirali Izraelci. Takođe i u akcijama na prelazu Kerem Šalom (2006), Ajta aš-Šab (2006), Gazi tokom rata koji je trajao od 2008. do 2009, sukobu na prelazu iste godine, u Rafi 2014. godine, tokom bitke kod Šudžaije, sukobu u kampu Kalandija 2016. godine, kada su dva pripadnika jedinice specijalnih snaga Okec greškom su ušli u izbeglički kamp i suočili se sa Palestincima, koji je počeli da bacaju kamenje i Molotovljeve koktele.

Rat, mučan, okrutan, teskoban, a da o njemu toliko toga i ne znamo.