„Plan za mir u Ukrajini možda je mrtav, ali Tramp i dalje ne zaustavlja Putina“: Dmitro Kuleba u članku za Gardijan

Marko Rubio, američki državni sekretar, govorio je o „značajnom napretku“ nakon pregovora između Ukrajine i SAD u Ženevi.

U ponedeljak uveče, Vladimir Putin je izveo kontramove: još jedan masovni talas raketnih i dron napada na Kijev.

Sekvenca ovih kontrastnih događaja oslikava sumornu suštinu odlazeće godine, piše Dmitro Kuleba, bivši ministar spoljnih poslova Ukrajine u autorskom članku za Gardijan.

Danju se vode diplomatske borbe: iz Vašingtona, Londona, Brisela i Kijeva stižu optimistične izjave. Ogromna energija se ulaže u suzbijanje inicijativa Donalda Trampa.

Noću, Putin brutalno podseća svet da je za njega rat i dalje primarno sredstvo za postizanje „mira“.

Kako je ruski napad trajao do ranih jutarnjih sati utorka, neposredna stvarnost ranjivosti Ukrajine postala je očigledna.

Ukrajina može da prati lansiranja raketa sa ruskog teritorija zahvaljujući pravovremenim američkim obaveštajnim informacijama.

Ispred mog prozora proletela su dva ukrajinska lovca vazduhoplovstva da presretnu dolazeće krstareće rakete – američki F-16, isporučeni Ukrajini od strane jednog od njenih evropskih saveznika.

Neposredno potom, kijevski protivvazdušni sistemi su reagovali: dva precizna lansiranja da presretnu rusku balističku raketu.

To je bio Patriot sistem u akciji, najverovatnije isporučen od strane SAD ili Nemačke.

Svako lansiranje vas neočekivano tresne, prozori se zatrese. Trenutni strah brzo ustupa mesto sumornoj rezignaciji: možda dolazeća raketa ovaj put neće pogoditi cilj, čime se grad spasava od razaranja i novih nestanaka struje.

Ubrzo potom, teški mitraljez otvorio je vatru na dron negde u blizini, deo mobilne vatrene grupe – gotovo sigurno američki Browning. Nažalost, meci su promašili iranski dron Shahed – on je nastavio put iznad grada ka svom cilju.

Ovo se sa pauzama nastavilo sve do zore. Kijev se probudio uz jutarnje vesti: sedam ljudi poginulo, uništenja i prekidi grejanja u mnogim domovima kao posledica noćnog napada. Kao i uvek, svi su nastavili sa svojim danom – živeći u ratu.

Ali tih 24 sata jasno oslikavaju kritičnu vojnu zavisnost Ukrajine od SAD – zavisnost koju Evropa u kratkom roku očigledno ne može da nadomesti.

Američki plan od 28 tačaka izazvao je intenzivne emocije, debate i duboku zabrinutost – i privremeno skrenuo pažnju sa najvećeg skandala u ukrajinskoj korupciji u poslednjim godinama.

Ipak, ovaj scenario smo već videli, nakon katastrofalnog sastanka Trampa i Zelenskog u Ovalnom kabinetu u februaru, i nakon samita na Aljasci u avgustu.

Svaka nova inicijativa iz Vašingtona odvija se po istom obrascu: diplomatska jurišna akcija protiv Ukrajine, koju Kijev, zajedno sa drugim evropskim prestonicama, uspeva da odbije.

Stabilizuju situaciju, ali nikada zapravo ne pobeđuju u bici. Ovaj obrazac će, bez sumnje, i dalje opstajati.

Primamljivo je optužiti Trumpa da konstantno gura ruske uslove. Ali to ne deluje kao celokupna priča. Vašington funkcioniše prema premisi dobro poznatoj američkim diplomatama: ne možete pobediti za pregovaračkim stolom ono što ste izgubili na bojnom polju. Bela kuća pretpostavlja da je nemoguće prisiliti Rusiju da se odrekne teritorije koju već kontroliše na jugu ili istoku Ukrajine.

Problem je što, iako se ova činjenična realnost priznaje, Vašington ne preduzima ništa da odvrati Moskvu – rečima ili delima – od razmišljanja da će se situacija dalje pomeriti u njenu korist u narednoj godini.

Stoga je Putin uveren da je vreme na njegovoj strani – da Ukrajina i njeni partneri ulaze u stanje iscrpljenosti.

Njegova motivacija da potpiše dogovor koji mu ne daje maksimalnu moguću dobit gotovo je nula. Mogu postojati mnogi pokušaji da se okončaju neprijateljstva, ali oni će se nastaviti sve dok lider Rusije ostaje uveren u ishod.

Suprotno tome, Zelenski veruje da Ukrajina još uvek može da izdrži, polako gubeći ljude i teritoriju, ali izbegavajući potpuni kolaps fronta dok se okolnosti ne promene u njenu korist.

Objektivno, za primirje trenutno ne postoje stvarni preduslovi.

Sada u igru ulaze subjektivni faktori: Trampova želja da posreduje u primirju i tako sebi otvori put do Nobelove nagrade za mir, kao i Zelenskijevi dvostruki izazovi – s jedne strane, da ne otuđi ključnog saveznika, a s druge strane, da okupi Ukrajince oko zastave protiv svake američke inicijative koju Kijev smatra neprihvatljivom, kako bi njihova pažnja ostala fokusirana na ratne izazove, a ne na domaće probleme.

Iako će mu zadatak sada biti mnogo teži nakon što su antikorupcijske vlasti pretresle dom njegovog najpouzdanijeg saradnika, Andrija Jermaka, ostaje veoma malo verovatno da će to promeniti njegovu opštu strategiju.

Ove dve sile trenutno pokreću pregovore.

Potrebno je bilo svega sedam dana da se „ubije“ 28 tačaka najnovijeg plana.

Agresivno i nepredvidivo vođenje stvari od strane Vašingtona, otpornost Ukrajine i ostatka Evrope, zajedno sa umirujućim naporima Rubija i na kraju curenja informacija o Vitkofu, odradili su svoje.

Dok su novi planovi, zasnovani na starim idejama, već na vidiku, Kijev, London i druge evropske prestonice trebaju da izvuku jedan osnovni zaključak: Ukrajina i Evropa moći će da odbiju diplomatske ofanzive iz Vašingtona koje počivaju na ruskim zahtevima i reflektuju Trampovu nevoljnost da menja tok događaja samo ako budu jedinstveni i ako znatno ubrzaju jačanje svojih odbrambenih sposobnosti.

Ako to učine, ni Tramp ni Putin neće moći da ih slome. U međuvremenu, sposobnost Ukrajine da odbija noćne vazdušne napade u predvidljivoj budućnosti u velikoj meri će i dalje zavisiti od SAD.