Da li je Tramp diktator?

Ipak, njegove izjave dolaze nekoliko nedelja nakon što je na ulice Vašingtona poslao naoružane vojnike i vojna vozila tipa Humvee, tvrdeći, uprkos svim dostupnim dokazima, da je angažovanje Nacionalne garde bilo neophodno za suzbijanje kriminala, piše Gardijan.

Ove izjave usledile su nakon što je Tramp obustavio, ili zapretio da će obustaviti, milijarde dolara namenjenih univerzitetima, kao i posle sve politički obojenije racije FBI-ja u domu Džona Boltona, istaknutog Trampovog kritičara.

Tramp je, takođe, ciljao advokatske firme koje su podnele tužbe koje mu se ne dopadaju, dok Komisija za komunikacije, na čijem je čelu Trampov imenovani zvaničnik, istražuje sve velike televizijske mreže osim Fox-a, koji poseduje pro-Trampov kanal Fox News.

Tramp je lično tužio informativne kanale zbog kritičkog izveštavanja i otpustio glavnu državnu statističarku za rad zato što je objavila podatke o zaposlenosti koji mu se nisu dopali.

Pretio je demokratama krivičnim gonjenjem i zahtevao da bivši predsednik Barak Obama bude istražen zbog izdaje. Sve to je činio dok je njegova porodica, navodno, zarađivala milione dolara tokom njegovog predsedništva.

Nijedna od ovih stvari nije tipična za demokratskog lidera. Dakle, da li je Tramp diktator?

„Da, naravno“, rekla je Kim Lejn Šepel, profesorka sociologije na Prinston univerzitetu, koja je godinama istraživala autokratije, uključujući Mađarsku i Rusiju.

Šepel je rekla da je oklevala da upotrebi termin „diktatura“ sve do nedavno. Dodala je: „Ako sam ranije oklevala, upravo je mobilizacija Nacionalne garde i nagoveštaj da planira da otpor slomi silom ono što sada znači da smo u tome“.

Tramp, ohrabren Republikanskom partijom koja deluje spremno da mu dozvoli da radi šta god poželi, sada preti da će poslati trupe u gradove pod upravom demokrata, uključujući Čikago, Baltimor, San Francisko i Njujork, što je izazvalo burne reakcije i optužbe za zloupotrebu moći.

„On zaista planira vojnu, represivnu silu da izađe na ulice mesta za koja je najverovatnije da će se odupreti njegovoj diktaturi i da celu stvar uguši silom“.

Većina modernih diktatora pokušava da prikrije svoje aspiracije. Šepel je rekla da su lideri poput Vladimira Putina u Rusiji, Viktora Orbana u Mađarskoj i Redžepa Tajipa Erdogana u Turskoj učinili „velike napore“ da ne izgledaju kao „diktatori iz 20. veka“, nadajući se da će tako izbeći tu etiketu.

„Ako diktatore zamišljate kao, znate, tenkove na ulicama, veliki broj vojnika koji salutiraju vođi, i ogromne postere vođe koji se kače na državne zgrade – sve te stvari podsećaju ljude na Hitlerovu Nemačku, Staljinovu Rusiju i Musolinijevu Italiju“, rekla je.

Zato Orban, Erdogan i slični pokušavaju da izbegnu takve prizore. Ali izgleda da Trampa to ne zabrinjava.

Upravo ove nedelje, ogroman transparent bio je okačen na zgradu Ministarstva rada, prikazujući Trampa kako strogo gleda preko Vašingtona, iznad slogana „Američki radnici na prvom mestu“.

Na svoj rođendan, koji je ove godine pao na 250. godišnjicu osnivanja američke vojske, Tramp je organizovao vojnu paradu u glavnom gradu, a navodno je bio besan što vojnici nisu izgledali dovoljno „preteće“.

Tokom Trampovog prvog mandata, dok je napadao političke norme, knjiga „Kako demokratije umiru“, koja se bavi urušavanjem demokratija širom sveta, postala je bestseler.

Stiven Levicki, koautor knjige i politikolog sa Harvarda, rekao je da Tramp ima mentalitet „klasičnog diktatora sa trećerazrednim statusom“, ali da do sada ipak nije uspeo da postane diktator.

„Tehnički, terminima političke nauke, ne – on nije diktator. Mislim da Sjedinjene Države klize ka nekom obliku autoritarizma. Ali to se još nije učvrstilo u otvorenu diktaturu“, rekao je Levicki.

Tramp je rekao da nije diktator, ali je prošle nedelje izjavio:“Mnogi ljudi govore:’Možda bismo želeli diktatora'“. Nije jasno na koga je mislio, ali je nastavio sličnom retorikom u utorak.

„Kažu da sam diktator. Ali ja zaustavljam kriminal. Tako da mnogi ljudi kažu: ‘Znate, ako je to slučaj, radije bih imao diktatora’“, rekao je Tramp na sastanku kabineta.

Gardijan je upitao Belu kuću na koje se podatke Tramp poziva kada tvrdi da Amerikanci žele diktatora, ali nisu dobili odgovor.

Levicki je ponovio da ne veruje da je Tramp diktator u pravom smislu te reči, ali je dodao: „Diktatori svuda, pre svega, tvrde da nisu diktatori. A drugo, donekle kontradiktorno, tvrde da narod želi diktatora. To su klasične rečenice diktatora“.

Sjedinjene Države su i ranije pokazivale sklonost ka autoritarizmu. U jeku svoje popularnosti, trećina Amerikanaca slušala je radijske emisije Čarlsa Koflina, katoličkog sveštenika čije su antisemitske emisije hvalile lidere poput Benita Musolinija. Zakoni Džim Kroua omogućili su rasnu segregaciju sve do 1960-ih, dok je senator Džozef Makarti imao dozvolu da progoni navodne komuniste tokom takozvanog „Crvenog straha“.

„U mnogim, mnogim periodima američke istorije, mogli ste da pronađete 25 do 30 odsto birača koji su skloni autoritarnim stavovima, i mislim da to definitivno važi i danas“, rekao je Levicki.

Danas, ta grupa čini „veliki deo“ Republikanske stranke, kaže on, a Tramp se oslanja upravo na tu bazu.

„Postoji stvarno izražen performativni aspekt autoritarizma ove administracije, što sugeriše da za to postoji i biračko telo – što je veoma zastrašujuće. I zaista, nisam video ovakvu vrstu performativnog autoritarizma još od 1930-ih u Evropi“, rekao je.

Većina autoritarnih država 21. veka su „hibridni režimi“, rekao je Levicki. Kao primere je naveo Venecuelu, Mađarsku, Tunis i Tursku, gde Redžep Tajip Erdogan više od dve decenije učvršćuje svoju vlast tako što guši medije i pokreće hiljade krivičnih postupaka protiv ljudi koji vređaju predsednika.

„To su autoritarni režimi u smislu da nisu potpuno demokratski: postoji raširena zloupotreba moći koja naginje teren protiv opozicije. Niko ne bi pogledao Tursku i rekao: ‘To je demokratija’. Ali to nije ono što bih ja nazvao diktaturom. I mislim da je to najveća opasnost i u Sjedinjenim Državama.“

Postoji, rekao je Levicki, „ne-nulta šansa“ da bi Tramp mogao da iskoristi vanredna ovlašćenja – kao što je to već činio pravdajući mere u vezi s imigracijom i carinama – kako bi potkopao ustav, potencijalno ugrožavajući izbore.

Ali, dodao je: „Verovatniji ishod je blaži oblik autoritarizma, u kome opozicija postoji, deluje otvoreno, takmiči se za vlast i učestvuje na izborima“.

„Vlast ne pobeđuje u svemu, ali zloupotreba moći – kao što smo videli u poslednjih šest, sedam meseci – postaje toliko rasprostranjena i sistematska, kao i kršenja zakona i prava, da se teren počinje ozbiljno naginjati protiv opozicije.

„I to više ne biste mogli nazvati punom demokratijom“.