Kremlj odavno institucionalizovao razvrat: Kako su Epstinovi fajlovi pogodili elite SAD i Evrope?

Kao i skoro svaka šala, i ova sadrži zrno istine. Ideja da su odvlačeći manevri bili i vojna operacija u Venecueli, i sve Trampove izjave o Grenlandu, i „operacija“ u Minesoti, ima smisla – jer su svi oni do određene mere skretali pažnju sa skandaloznih objava.

Međutim, po zakonu o objavljivanju koji je prošle godine usvojen i čak potpisan od strane Trampa (tada još nije znao koliko puta se njegovo ime pominje na 50 miliona stranica ove kartoteke) Ministarstvo pravde moralo je da objavi postojeće kompromitujuće materijale.

Pre nekoliko dana izašao je novi paket sa više od tri miliona stranica, 180 hiljada fotografija i hiljada videoklipova.

I ta objava postala je pravi politički zemljotres na obe obale Atlantika, piše Evropska pravda.

Zato vredi razmotriti kakva je uopšte važnost ovih objava, kakve globalne posledice mogu imati i zašto je njihov odjek već doveo do novih skandala od Slovačke do Norveške.

Eksplozivna kartoteka

Ministarstvo pravde SAD započelo je 30. januara 2026. godine objavljivanje finalnog i najopsežnijeg niza dokumenata u slučaju Džefrija Epstina, koji obuhvata više od tri miliona stranica materijala.

Ovo objavljivanje bez presedana je direktna posledica sprovođenja „Zakona o transparentnosti Epstinovih fajlova“, koji je potpisao predsednik Donald Tramp 2025. godine. Budući da je bio duboko umešan u Epstinove dokumente, aktuelni predsednik SAD je odlučio da je u toj situaciji sigurnije da objavljivanju da pun tok – neka sada skandal pogodi sve ostale.

I to je uspelo – prema još jednoj američkoj šali, jedini političar koji čini se nije spomenut u Epstinovim fajlovima bio je bivši predsednik Džo Bajden.

Objavljeni arhiv nije strukturisani izveštaj, već haotična kompilacija zapisnika saslušanja, internih izveštaja FBI, dnevnika letova i materijala sudskih procesa u Floridi i Njujorku, koji su godinama bili pod oznakom tajnosti ili su bili dostupni samo u fragmentima.

Dugo očekivana transparentnost je momentalno prerasla u etički i institucionalni skandal.

Zbog kritičnih grešaka u procesu pripreme fajlova, Ministarstvo pravde je slučajno otkrilo imena desetina žrtava koje su ranije figurirale pod zaštićenim pseudonimima „Jane Doe“, i objavilo neredigovane fotografije maloletnika, što je izazvalo talas ogorčenja među zaštitnicima ljudskih prava.

Kao rezultat, umesto da se utvrdi istina, objavljivanje je stvorilo efekat informacijskog šuma: u dokumentima su stvarna svedočenja pod zakletvom pomešana sa „sirovim“ podacima i neproverenim pozivima što omogućava interpretaciju činjenica u zavisnosti od političke podobnosti i otežava rad istražitelja i analitičara.

U isto vreme, sasvim očekivano, svi materijali koji barem naznakom pominju umešanost 47. predsednika bez milosti su precrtani crnim markerom.

Takva nekonzistentnost izazvala je još veći skandal, i to ne samo u SAD.

Kompromitujući materijal izlazi van kontrole

Objavljivanje Epstinovih fajlova bila je predizborno obećanje Donalda Trampa, ali je realizacija postala pravi reputacioni bumerang za aktuelnu administraciju.

Ovaj ogroman niz dokumenata sadrži brojne reference na ime aktuelnog predsednika – od opisa zabava u Mar-a-Lagu do kontradiktornih svedočenja o njegovom prisustvu u Epstinovim rezidencijama, što primorava Trampov tim da gradi odbranu na tezi o „starim vestima“ i odsustvu direktnih dokaza o zločinima.

Situacija se dodatno komplikuje time što su u fajlovima pomešana svedočenja pod zakletvom i „sirove“ poruke sa FBI kriznih linija, što Beloj kući omogućava da najteže optužbe odbacuje kao informacioni otpad, iako sam čin tako bliske komunikacije sa Epstinom nije moguće osporiti – tokom više od 10 godina njih dvojica su se nazivali „najboljim prijateljima“.

Ovaj skandal je izazvao institucionalni raskol u Vašingtonu.

Konkretno – otvoreni sukob unutar Ministarstva pravde između generalne tužiteljke Pem Bondi i njenog zamenika Toda Blanša, koji je koordinirao ovo haotično objavljivanje.

Za američki politički sistem to znači još jedan talas polarizacije: demokrate koriste nove detalje za napade na administraciju, dok republikanci pokušavaju da diskredituju samo istraživanje, nazivajući ga alatom „duboke države“.

Takva unutrašnja turbulencija stvara rizik od upravljačkog paralizovanja, odvlačeći pažnju Vašingtona od kritičnih spoljnopolitičkih izazova i pretvarajući pitanja nacionalne bezbednosti u taoce unutrašnjih partijskih sukoba.

Pored Donalda Trampa, najveći udarac po reputaciju u novom nizu fajlova pretrpela je stara garda Demokratske partije, što značajno otežava demokratama korišćenje skandala protiv republikanaca.

Centralna meta i dalje ostaje Bil Klinton, čija se situacija zaoštrila zbog objavljivanja novih fotografija sa privatnih putovanja, koje su u suprotnosti sa njegovim prethodnim tvrdnjama da su kontakti imali isključivo zvaničan karakter.

Pojavila se i priča o „kontaktima“ „Bubija“ sa ruskim devojkama, koje su u to vreme mogle i da špijuniraju ključnog demokratu (iz razumljivih razloga)…

Takođe, dokumenti oživljavaju stare optužbe protiv bivšeg guvernera Nju Meksika Bila Ričardsona i bivšeg lidera senatske većine Džordža Mičela, beležeći njihovo prisustvo u Epstinovim logističkim šemama, što skandal pretvara u dvopartijsku krizu, gde nijedna strana nema „čiste ruke“.

Zbog toga reakcija demokrata, blago rečeno, ostaje prilično ograničena.

Evropa pod udarom

Među akterima Epstinovih fajlova ima i mnogo evropskih i to ne samo političara.

Među onima na koje je novi skandal najviše uticao je Miroslav Lajčak, bivši šef Ministarstva spoljnih poslova Slovačke, a do nedavno savetnik premijera Roberta Fica. On je prvi podneo ostavku, reagujući na objavljivanje novih fajlova.

Pod udarom je i bivši britanski ambasador u SAD Peter Mendelson. Već je izgubio diplomatsku funkciju, a uz to može izgubiti i mesto u Lordskoj komori.

Takođe, veliki deo kompromitujućeg materijala tiče se mlađeg brata kralja Čarlsa III, Endrua Mauntbeten-Vindsora, koji je već izgubio titulu zbog prethodnih objava Epstinovih fajlova.

Međutim, među evropskim zemljama, nova talas kompromata najviše je pogodio Norvešku.

Norveški slučaj u Epstinovim fajlovima bio je hladan tuš za one koji su smatrali skandinavske demokratije etalonima transparentnosti i imunih na korupciju.

Dokumenti otkrivaju duboku infiltraciju Epšstinovih mreža u najviše slojeve vlasti u Oslu, čija je centralna figura postala krunisana princeza Mete Marit. Njena bliska prepiska i susreti (a moguće i romantična veza) sa seksualnim prestupnikom trajali su čak i nakon njegovog prvog zatvorskog kažnjavanja, što pokazuje zapanjujuću institucionalnu slepost kraljevske službe bezbednosti i nepoštovanje reputacionih rizika.

Situacija poprima obrise savršenog oluja, jer se objavljivanje ovog kompromata poklopilo sa glasnim sudskim procesom nad sinom princeze, Marijusom Borgom Hojbijem, što nanosi razoran udarac poverenju u instituciju monarhije u jednoj od najstabilnijih zemalja NATO-a.

Iako Norvežani ostaju pristalice monarhije, nije isključeno da skandal može uneti promene u proceduru nasleđivanja prestola.

Ali i to nije sve.  Pored udarca po kruni, fajlovi dekonstrušu mehanizam pranja reputacije koji je Epstin uspešno realizovao preko norveških top-diplomata: bivšeg generalnog sekretara Saveta Evrope Turbjorna Jaglanda i uticajnog pregovarača u UN Terjea Red-Larsena.

Epstin ih je koristio kao ključeve za zatvorena vrata međunarodnih institucija, kupujući status cenjenog filantropa kroz finansijske prilive i lične usluge.

Cinizam situacije naglašava pronađena prepiska Jaglanda, u kojoj je on šaljivo predlagao da se preseli na Epstinovo ostrvo – fraza koja danas zvuči kao presuda evropskoj diplomatskoj etici.

Ovaj presedan dokazuje da čak i najotporniji demokratski sistemi mogu biti slomljeni ličnim slabostima njihovih lidera, pretvarajući cenjene političare u instrumente legitimizacije kriminalaca.

Ruka Kremlja

Ipak, najuznemirujući aspekt za globalnu bezbednost je faktička prekvalifikacija slučaja Epstin – od priče o seksualnoj razvratnosti on postaje hronika obimne obaveštajne operacije, čije se niti vuku do Moskve.

U dokumentima je zabeleženo preko 1000 pominjanja prezimena „Putin“ i skoro 10.000 pominjanja „Moskve“, što u kombinaciji sa naslednim vezama prijateljice Epstina, Giselein Maksvel, sa sovjetskim obaveštajnim službama (preko njenog oca, medijskog magnata Roberta Maksvela) formira konture klasične špijunske „medene zamke“.

Posebnu težinu imaju svedočenja o pripremi ličnog susreta Epstina sa Vladimirom Putinom 2014. godine, koji, prema prepisci, nije održan samo zbog obaranja malezijskog aviona Boeing MH17.

Ova epizoda direktno ukazuje da je Epstin u Kremlju bio viđen ne kao slučajni poznanik, već kao vredan aktiv.

Ili kao posrednik iz senke.

Za Ukrajinu ovaj arhiv postaje ključ za razumevanje prirode hibridnog uticaja Rusije na Zapad: imperija Epstina verovatno je služila kao utočište za prikupljanje kompromitujućih materijala u pravom industrijskom obimu.

Sistemsko prikupljanje kompromitujućih materijala o vodećim zapadnim političarima, naučnicima i biznismenima stvaralo je neprijatelju skrivene poluge pritiska, sposobne da parališu političku volju partnera u kritičnim momentima donošenja odluka.

Fajlovi Epstina dokumentuju da se ruska strategija decenijama zasnivala na investicijama u moralnu koroziju zapadnih elita, kako bi u trenutku direktne agresije mogli manipulisati ključnim akterima kroz strah od otkrivanja i ucenu.

Najbolji dokaz da je „imperija Epstina“ mogla biti spoljni projekat ruskih obaveštajnih službi jeste sama priroda savremene ruske vlasti.

Dok na Zapadu fajlovi Epstina izazivaju šok i ruše karijere, u Moskvi se objavljivanje fotografija 17-godišnjih devojaka iz okruženja Putina, nagrađenih pritom zvezdama „Heroja Rusije“, među elitama doživljava kao norma.

To su dve strane iste medalje: Kremlj je odavno institucionalizovao razvrat kao metod upravljanja.

Samo što kod kuće za to dodeljuju državna priznanja, stvarajući lojalnu kastu saučesnika, dok na Zapadu koriste operatore poput Epstina da pretvaraju strasti demokratskih lidera u fascikle sa kompromitujućim materijalom.

Ono što za Vašington ili Oslo predstavlja političku katastrofu, za Moskvu je samo još jedan provereni metod čekističkog rada sa kadrovima.