Politiko analizira: Ovo možda jeste najbolje čemu Ukrajina može da se nada

U nastojanju da podigne opadajući moral, nastavio je: „Tiranija, poput pakla, se ne pobeđuje lako, ipak, imamo utehu u tome da što je sukob teži, to je trijumf slavniji“.

Ta pobeda je dugo bila veoma neizvesna, ali su revolucionari istrajali i, uz pomoć Francuske koja je često umanjivana u istorijskim zapisima pobedili su nakon osam godina brutalnog sukoba, podseća u analizi za Politico Džejmi Detmer, spoljnopolitički komentator.

Borba Ukrajine traje duže. U suštini, zemlja se bori za oslobođenje od Rusije od 2014. a trenutno su ova vremena, zaista, iskušenje za ukrajinske duše.

Kako stvari stoje, malo je osnova za optimizam da, uprkos svom heroizmu, Ukrajina može preokrenuti situaciju.

Malo je verovatno da će zemlja izaći iz svoje najopasnije zime rata u jačoj poziciji, bolje sposobna da izdrži ono što joj se nameće. Zapravo, mogla bi biti u mnogo slabijem stanju – na bojnom polju, na domaćem frontu, i u pogledu unutrašnje politike.

Dok pokušava da se snađe u američkom, duboko podeljenom „mirovnom planu“, ovo bi moglo biti najbolje što Ukrajina može da očekuje – ili barem neka varijacija koja ne uključuje povlačenje sa teritorija u istočnoj Ukrajini koje je uspela da zadrži.

Na bojnom polju, ukrajinske snage su trenutno u velikoj nevolji i numerički su slabije. Ili, kako je nedavno izjavila poslanica Marijana Bezugla: „Ukrajinski komandanti jednostavno ne mogu da izdrže“ i „vuku ih u okviru koji je postavio neprijatelj“.

Istovremeno, na domaćem frontu, napadi ruskih dronova i vazdušni napadi oštećuju zemljinu elektroenergetsku mrežu i uništavaju infrastrukturu prirodnog gasa, koja greje 60 odsto Ukrajinaca tokom hladnih zimskih meseci.

Zemlja takođe ostaje bez novca. Teško je zamisliti da Evropa, zadužena i u dugovima, može da obezbedi 250 milijardi dolara koje Kijevu trebaju u kešu i oružju da bi nastavio borbu još četiri godine – a to je pored 140 milijardi dolara zajma za reparacije, koji bi mogao biti ponuđen ako Belgija ukine veto na korišćenje zamrznutih ruskih sredstava u Briselu.

Kao da to sve nije dovoljno, Ukrajina je pogođena masovnim skandalom u vezi sa korupcijom, koji izgleda da uključuje lidere iz predsedničkog okruženja, što podriva poverenje saveznika i samih Ukrajinaca.

Takođe, ovo daje administraciji američkog predsednika Donalda Trampa i MAGA pokretu materijal da tvrde da Vašington treba da se distancira od Ukrajine.

I sada, naravno, Kijev mora da se nosi sa spornim američkim pokušajem da okonča ruski rat, koji je sproveden kroz tako haotičan diplomatski proces da ne bi bio izvan mesta ni u epizodi serije „The West Wing“.

Ponekad su pregovori prerastali u farsu, kada je američki državni sekretar Marko Rubio odbacio originalni mirovni plan u jednom trenutku, tvrdeći da je potekao od Rusije, a ne od Trampove administracije, da bi se ubrzo predomislio.

Ranije ove nedelje, izveštaj Rojtersa sugerisao je da je plan od 28 tačaka, zapravo, modeliran po ruskoj ponudi koju su zvaničnici Kremlja podelili sa američkim kolegama sredinom oktobra.

Ali uprkos svoj toj budalaštini – uključujući izveštaje da je specijalni izaslanik Stiv Vitkof savetovao visokog saradnika Kremlja Jurija Ušakova kako ruski predsednik Vladimir Putin treba da razgovara sa Trampom – izmenjena verzija „mirovnog plana“ od 19 tačaka možda je najbolje što Ukrajina realno može da očekuje, iako u velikoj meri favorizuje Rusiju.

Kao što sam ranije isticao, ukrajinska pobeda je uvek bila malo verovatna – pod pretpostavkom da pobeda znači povratak granica iz 1991. godine i članstvo u NATO-u.

To nije zbog Ukrajine, David u borbi protiv Golijata, već zbog zapadnih saveznika Kijeva, koji nikada nisu imali jasnu ili praktičnu viziju, a kamoli spremnost da učine ono što je neophodno da bi se porazila ruska revanšistička politika i uništio Putinov režim, koji ne mari za gubitke čak ni među sopstvenim trupama.

Uprkos grandioznim govorima, saveznici Ukrajine se u nijednom trenutku sukoba nisu dogovorili o jasnim ratnim ciljevima.

Neki su tražili debatu, među njima bivši litvanski ministar spoljnih poslova Gabrijelijus Landsbergis, koji je bio zabrinut zbog nesklada između zapadne retorike i onoga što su SAD i Evropa zapravo bili spremni da učine i daju.

„Pričamo o pobedi i pričamo o tome da stojimo uz Ukrajinu do kraja ali hajde da pričamo i o ovome“, rekao je on za Politico 2023. godine. Ali ta debata se nikada nije dogodila zbog straha da bi mogla da razjedini saveznike.

Ipak, zapadni lideri nastavili su da rat predstavljaju kao sukob između dobra i zla, sa ogromnim ulozima za demokratiju. Prikazivali su ga kao borbu ne samo za teritoriju, već i između liberalnih i autokratskih vrednosti, sa globalnim posledicama.

Ali ako je to slučaj, zašto biti uzdržan u tome šta se isporučuje? Zašto zadržavati dalekometne municije i tenkove? Zašto odlagati isporuku F-16? I zašto sprečavati Ukrajinu da koristi dalekometne zapadne rakete da pogađa dublje u Rusiji?

Ili, kako je bivši ukrajinski vrhovni komandant general Valerij Zalužni besneo u Vašington Postu: „Da bih spasio svoj narod, zašto moram da tražim od nekoga dozvolu šta da radim na neprijateljskoj teritoriji?“

Za bivšeg ukrajinskog ministra spoljnih poslova Dmitra Kulebu, uprkos svemu govoru o podršci Ukrajini „dok god bude potrebno“, Zapad nikada zaista nije shvatio važnost ili posledice rata: „Ne možete pobediti u ratu gde Rusija jasno zna svaki detalj svog strateškog cilja, gde Ukrajina zna svaki detalj svog strateškog cilja ali gde Zapad, bez koga Ukrajina ne može pobediti, ne zna za šta se zapravo bori,“ rekao je Kuleba za Politico prošle godine. „To je prava tragedija ovog rata“.

Plan od 19 tačaka koji se trenutno razmatra je, naravno, poboljšanje u odnosu na prvobitni plan od 28 tačaka – ali je ipak ružan i sramotan.

Ali ovo je ono što se dešava kada decenijama zapostavljate svoje vojne snage i proizvodnju oružja, ne postavljate primenljive crvene linije i ne postavljate teška pitanja pre nego što date velika obećanja.

Za Ukrajinu, tako loš sporazum koji joj ostavlja slabe bezbednosne garancije, lišava je 20 procenata teritorije i zabranjuje joj da uđe u NATO, imaće velike unutrašnje posledice i nosi veliku verovatnoću građanskih nemira.

Nije teško zamisliti kako bi vojska i njeni veterani mogli da reaguju. Mnogi od njih će to videti kao udarac u leđa, razarujuću izdaju koju treba kazniti.

To će, takođe, značiti nagrađivanje Putinovog nasilništva i nikakvu stvarnu odgovornost za zversku prirodu ponašanja njegove vojske ili za nezakonite, odvratne deportacije iz okupiranih delova Ukrajine u Rusiju. I to će, bez sumnje, ohrabriti osovinu autokrata.

Američka revolucija imala je trajne globalne posledice – tako će biti i sa ovim ratom.