Evropa kao epicentar svetskih sukoba nudi lekcije: Kako izgraditi prosperitetni mir?

General Dvajt D. Ajzenhauer, vrhovni komandant, Savezničkih snaga u Evropi, poslao je jednostavnu poruku savezničkim vladama: „Misija ovih savezničkih snaga je ispunjena u 3 sata ujutro po lokalnom vremenu, 7. maja 1945. godine“. Ovom kratkom izjavom okončana su borbena dejstva na evropskom teatru.

Sledećeg dana u Karlshorstu, nemački generalfeldmaršal Vilhelm Kajtel, načelnik Vrhovne komande Vermahta, potpisao je izmenjeni akt o kapitulaciji, podseća u teksu za Centar za evropske analize Džejms H. Armstid, penzionisani profesor strategije i međunarodnog prava sa američkog Pomorskog ratnog koledža.

Skoro 80 ​​miliona ljudskih bića je stradalo tokom rata koji je koštao više od četiri biliona dolara, najrazornijeg sukoba u ljudskoj istoriji.

To je zaista bio monumentalan događaj u istoriji čovečanstva. Koliko god teško bilo uložiti toliki ratni napor, to je bledelo u poređenju sa izazovom uspostavljanja trajnog i delotvornog mira među zaraćenim stranama, a kasnije i među bivšim saveznicima.

Ali uradili smo to: „Težak i gorak mir“, nazvao ga je Džon F. Kennedi. Iz pepela ovog najrazornijeg sukoba u ljudskoj istoriji, oblikovali smo novi svetski poredak, pozivajući se na pojmove kolektivne odbrane, dajući energiju i stvarajući međunarodne sudove koji će davati pravne odgovore na transnacionalne sporove i deliti pravdu ratnim zločincima.

Stvorili smo međunarodni ekonomski forumi za rešavanje pitanja valuta, trgovine i postkolonijalnih promena.

Možda najvažnije, uspostavili smo Ujedinjene nacije kao stalni forum za podsticanje saradnje, razvijanje konsenzusa, olakšavanje planiranja i jačanje razumevanja među državama sveta.

Iako su odnosi nakon 1945. godine doveli do Hladnog rata, rekao bih da je barem izbegnut sukob velikih sila ili je bar sveden na nešto manje od termonuklearnog rata koji bi izazvao nezamislivu katastrofu.

Iako su naše razlike tinjale ispod površine tokom žestokog 50-godišnjeg nadmetanja, nuklearni rat je uspešno izbegnut.

Zemlje Zapada su dva puta pokušale da uspostave dugoročni (i trajni) međunarodni poredak nakon ranijih velikih sukoba.

Sporazumi u Beču (1814./1815.) i Versaju (1919.) bili su kredibilni, ali nesavršeni pokušaji. Oba su bila oslabljena i ometena razvojem snaga apsolutizma, merkantilizma i nacionalizma.

Dok je sveobuhvatni, iako ne univerzalni, uspon liberalne demokratije fokusirao modernu političku energiju, treba priznati da je naš novi svetski poredak, iz kojeg je vladavina prava logičan izdanak, doveo do toga da se naše kodemokrate u Evropi razvijaju u novu super-konfederaciju sa parlamentom, zajedničkim pravnim izjavama i sudovima za ljudska prava koji bi možda mogli poslužiti kao drugi geografski region.

Iako nijedan politički trik ne može učiniti da dugoročne razlike nestanu, model za rešavanje sporova zasnovan na zajedničkim interesima, mirnom rešavanju i pravičnoj raspodeli resursa predstavlja prvi korak u rešavanju naših brojnih konflikata u pravom poretku zasnovanom na pravilima.

Iako ne sugerišem nužno repliciranje evolucije Zajedničkog tržišta u Evropsku uniju kao jedinstvenog modela, rekao bih da je to trenutni primer napretka naše ljudske civilizacije u modernoj eri.

Od Sedmogodišnjeg rata, Evropa je bila epicentar svetskih sukoba. Konkurencija kolonijalnih carstava, moderni lideri u tehnologiji i brza industrijalizacija stavili su Evropu u nezavidan položaj iniciranja globalnih sukoba.

Od 1756. do 1990. godine, veliki, sveobuhvatni globalni sukobi bili su isključivo domen evropskih prestonica, Stoga efikasna rešenja za persistentne i zle probleme modernog političkog takmičenja mogu se dobro ispitati iz panevropske perspektive.

Budući istoričari mogli bi uzeti dugoročni pogled i identifikovati nit koja povezuje Bečko-Versajsko-Briselsko uređenje transnacionalnog političkog poretka, koje se razvijalo kroz tri veku, kao razvojne faze ka postmodernoj eri političkog razvoja.

Da, Evropa bi mogla biti osuđena kao region „odgovoran“ za problematične elemente modernog političkog poretka, ali možda unutar nje postoji i seme rešenja i buduće nade.

Skupina manjih država je ujedinjena sa većim, tradicionalnim velikim silama u konfederativnom telu, potpomognuta zakonom, bez bivše uzdizanja iz prošlih vremena ili hegemonije modernih era.

Svetlost na kraju tame može biti izlazak sunca.