Stručnjak za špijunažu o „propasti NATO-a“: Putin će sedeti u svom bunkeru i tiho se smeškati

Zamislite da to dovede do trenutnog zaplene zamrznutih sredstava ruske centralne banke i prebacivanja 300 milijardi dolara za finansiranje otpora Ukrajine.

Još jedna posledica mogla bi biti ubrzani napredak ka stvaranju tzv. „zida protiv dronova“, koji promoviše komesar EU za odbranu Andrius Kubilius.

Napad bi, takođe, mogao doprineti izgradnji političkog konsenzusa oko osnivanja nove banke za naoružanje koja bi finansirala hitno povećanje vojnih izdataka Evrope, piše u analizi za Centar za evropske analize Edvard Lukas,dugogodišnji dopisnik Ekonomista iz Berlina, Moskve, Beča i baltičkih država i međunarodno priznati stručnjak za špijunažu, subverziju, upotrebu i zloupotrebu istorije.

I možda bi naveo Sjedinjene Američke Države da ponište planirane rezove svog vojnog prisustva u Evropi, kao i programa podrške baltičkim i drugim državama na prvoj liniji.

Optimista bi mogao da zamisli ozbiljan pritisak na rusku ekonomiju koji vodi političkim nemirima, pa čak i promeni režima.

U stvarnosti, ništa od toga se neće dogoditi.

Umesto toga, videćemo izraze duboke zabrinutosti, možda čak i ogorčenja, uz tapšanje po ramenu za brzu reakciju poljskih i savezničkih aviona koji su oborili dronove.

Možda ćemo videti još jedan, ko zna koji po redu, paket sankcija Evropske unije protiv Rusije.

Putin iz svega toga neće izvući zaključak da je napravio strašnu grešku. Naprotiv, sedeće u svom bunkeru i tiho se smeškati, dok nastavlja svoju uspešnu politiku isticanja pukotina u eskalacionim kapacitetima alijanse i slabosti u procesu donošenja odluka.

Ta politika podrazumeva sistematsko testiranje naše reakcije i naše volje -ponekad otvorenim napadima, a češće teško uočljivim diverzijama i sabotažama.

Zapamtimo, ovaj pristup ima duboke korene. „Aktivne mere“ su bile deo sovjetskog političkog ratovanja još od 1917. Baltičke države su još devedesetih godina upozoravale prijatelje i saveznike na spletke i prljave trikove Kremlja.

Još jedna zajednička nit u svemu ovome je da ti napadi, iznova i iznova, prolaze gotovo nekažnjeno.

Sajber-napad na Estoniju 2007. godine doveo je samo do izraza zabrinutosti i nemoći. Niz incidenata ove godine u Švedskoj ostavio je tamošnje zvaničnike nemoćnim i, izgleda, bez ikakvih konkretnih odgovora.

Širom Evrope, uporno korišćenje dronova za narušavanje vazdušnog prostora, ometanje civilnog vazduhoplovstva i prikupljanje obaveštajnih podataka ukazuje na još jednu ranjivost.

A pošto ti napadi prolaze bez kazne, Kremlj širi svoj opseg delovanja i povećava intenzitet. Njihov praktični cilj nije samo da izazovu zbunjenost i podele.

Cilj je da oslabe podršku Ukrajini i da podstaknu evropske zemlje da se pridruže administraciji Donalda Trampa u pritisku na vlasti u Kijevu da prihvate nepravedan, neodrživ i ponižavajući mirovni sporazum.

Evropljani to uglavnom ne prepoznaju. Oni i dalje plačno polažu nadu u odlučnu američku intervenciju.

Ali ta vremena su prošla.

Ako ne dođe do odlučnog i presudnog odgovora na poljsko aktiviranje Člana 4 NATO sporazuma o kolektivnoj odbrani, bezbednosne garancije SAD za Evropu biće razotkrivene kao prazna obećanja.

U meri u kojoj američka administracija uopšte vodi računa o bezbednosti Evrope, to nije u cilju da je zaštiti, već da umanji njenu konkurentsku i regulatornu pretnju.

Amerika želi manje obnovljive energije, a više uvoza tečnog prirodnog gasa (LNG). Želi manje zadiranja u rad američkih tehnoloških kompanija kada je reč o zaštiti podataka, autorskim pravima, političkom oglašavanju, kao i u zaštiti mladih od pornografije i drugih zloupotreba.

Ali to ne treba da bude razlog za očajavanje. Evropa je dovoljno velika i bogata da može da se odbrani sama – ako to odluči – kako od ruskog imperijalizma, tako i od manipulacija američkih korporacija i njihovih političkih slugu.

Ono što nedostaje jeste politička volja. Percepcije pretnji i sposobnosti za odbranu i odvraćanje i dalje se drastično razlikuju širom kontinenta. Neke zemlje otvoreno navijaju za Putina.

Druge su paralizovane političkom polarizacijom (Francuska) ili su alergične na bilo kakvo odricanje (Španija, Belgija). Ili, kao Velika Britanija, jednostavno ne mogu da zamisle politiku koja ne prati američko vođstvo.

Ali to je njihov izbor. Još uvek ih niko ne primorava da se ponašaju na taj način, zaključuje Lukas.