Stručnjak za špijunažu analizira slabe karike Alijanse: Da li bi invazija Rusije na Estoniju mogla da razbije NATO?

U svojoj novoj, široko komentarisanoj i bestseler knjizi „Ako Rusija pobedi“, profesor Karlo Masala iznosi ozbiljno upozorenje: zauzimanje teritorije u Estoniji 2028. moglo bi da razbije NATO, piše Edvard Lukas, dugogodišnji dopisnik Ekonomista iz Berlina, Moskve, Beča i baltičkih država i međunarodno priznati stručnjak za špijunažu, subverziju, upotrebu i zloupotrebu istorije u analizi za CEPA.org.

On tvrdi da bi nejedinstvo među članicama saveza – posebno političko kolebanje u Vašingtonu, Parizu i Berlinu – moglo da parališe Alijansu suočenu s ograničenim, ali provokativnim napadom u istočnoj Evropi.

Njegova zabrinutost zbog kohezije NATO-a je opravdana i zaslužuje ozbiljnu pažnju. Buduća američka administracija posebno ona skeptična prema savezništvima zaista bi mogla da se dvoumi pre nego što aktivira član 5. zbog manjeg graničnog sukoba.

Pod desničarskim vladama, čak bi se i Francuska i Nemačka mogle povući pred konfrontacijom sa Moskvom. Politička volja za rat nije ravnomerno raspoređena među članicama NATO-a.

Ali, ukazuje Lukas, Masala greši u odabiru scenarija.

Estonija nije laka meta. Dobro je naoružana, strateški oprezna i psihološki spremna. Njeno stanovništvo spada među najspremnije u Evropi da se oružano brani, smatra Lukas.

Estonska vojska, rezerve i digitalna infrastruktura usko su povezani sa komandnim strukturama NATO-a. Estonija se, navodi, godinama priprema upravo za vrstu hibridne ili konvencionalne agresije koju Masala opisuje.

Ruski napad na Estoniju ne bi razbio NATO već bi ga, ističe Lukas, najverovatnije ujedinio.

Isto važi i za često pominjani Suvalki prolaz između Poljske i Litvanije, kao i za letonski grad Daugavpils sa značajnim brojem stanovnika koji govore ruski. Ovo nisu zaboravljeni delovi Evrope. Oni su žarišta u planiranju i odvraćanju NATO-a, ne slepe tačke.

Ako Masala traži pravu ranjivost, trebalo bi da pogleda ka Zapadu, a ne ka Istoku, navodi Lukas.

Uzmimo Dansku za primer. Upravo sam se vratio iz Kopenhagena, gde su nedavne misteriozne pojave dronova iznad aerodroma i vojnih objekata izazvale uzbunu. Kao odgovor, danske vlasti su zabranile sve letove dronova uoči važnih događaja: neformalnog samita EU, a zatim i sastanka Evropske političke zajednice, koja okuplja zemlje unutar i van EU – uključujući Britaniju, Tursku, Ukrajinu i Norvešku.

To je upravo ona vrsta asimetričnog pritiska u kojoj Rusija briljira: testira „sive zone“ u srcu Evrope, ispituje brzinu reakcije, unosi konfuziju i rasteže kapacitete civilno-vojne koordinacije.

U politički samozadovoljnim, miroljubivim društvima, ovakvi manji incidenti mogu imati nesrazmerno veliki efekat.

Masala s pravom brine za krhkost NATO-a. Ali opasnost nije u tome da će se savez raspasti na istočnoj granici. Veća je verovatnoća da će biti iznenađenja negde drugde – tamo gde je pripravnost niža, pažnja rasejana, a pretpostavke o miru opasno zastarele.

Danska premijerka, Mete Frederiksen, uputila je ozbiljno obraćanje naciji 25. septembra, rekavši da je zemlja pod napadom. Nije direktno okrivila Rusiju, ali je istakla da je upravo ona zemlja koja „pretežno“ ugrožava bezbednost Evrope.

Danska ima sjajnu evidenciju u podršci Ukrajini i tek sada intenzivno ulaže u ponovno naoružavanje. Ali državne institucije imaju dug put da pređu da bi obnovile neophodnu bezbednosnu kulturu.

Premijerka je u svom govoru zvučala ne samo besno na napadače, već i iznervirano zbog odgovora sopstvene zemlje.

Razumem zašto, piše Lukas ukazujući na poslednju vest na glavnom policijskom sajtu a koja se tiče dvojice izgubljenih pasa.

Posetio sam očigledan izvor potencijalnih tragova – Flyvergrillen, kafić za plane‑spottere na obodu aerodroma u Kopenhagenu.

Tamo ih vlasti još nisu kontaktirale. Pozvao sam policiju da se raspitam kako napreduje istraga: „Već je 16 sati u petak. Svi su otišli kućama“, rečeno mi je.

Nije baš ono što biste očekivali u zemlji koja je, prema rečima ministra saobraćaja, pretrpela najteže narušavanje vazdušnog prostora od Drugog svetskog rata.

Frederiksen je upozorila na slične napade, različitih vrsta, u budućnosti, u Danskoj i drugde. Kako je ispravno primetila, njihov stvarni cilj je stvaranje „nesigurnosti i podele“, destabilizacija društva i sejanje nepoverenja.

Rusija ne mora vojno da porazi NATO ako može da upotrebom „hibridnih“ (ispod praga) napada stvori paralizujuće neprijatnosti koje zbunjuju donošenje odluka i potkopavaju poverenje.

Prirodna opreznost naših društava postaje ranjivost: kada javnost bude dovoljno uznemirena, samo širenje glasina može biti dovoljno da se zatvori aerodrom.

Ali u govoru Frederiksen postojala je velika praznina. Nije bilo reči o odvraćanju. Samo obaranje dronova ubuduće neće funkcionisati.

Rusija će jednostavno promeniti taktiku. Kao što mi je bezbednosni stručnjak Džulijan Lindli‑Frenč rekao, naš cilj treba da bude stvaranje paralizujućih neprijatnosti za Rusiju, unošenje neizvesnosti u umove donosilaca odluka u Kremlju. Što više budu brinuli o trajanju, obimu, opsegu i učestalosti naše reakcije, to će biti oprezniji.

Frederiksen mudro traži podršku od Ukrajine u borbi protiv ratovanja dronovima. Trebalo bi da ima na umu i da Danska ima snažne, iskusne saveznike koji igraju i ofanzivu.