Nova imena iz Epstinovih mejlova i talas novih negiranja: „Da, poznavao sam ga, ali ga nisam poznavao“

Kao znak društvene osude, negiranje Holokausta stoji rame uz rame – ili je možda čak i jače od – osude za seksualna dela, i ja sam se okrenula i otišla ne zbog neke moralne superiornosti, već zato što sam mislila da je „notornost“ kao kriterijum da se neko uvrsti na listu gostiju glup i uvredljiv.

Dok sam izlazila, sećam se da sam pogledala domaćina i pomislila: Kravo glupa, stidim se same sebe.

O toj zabavi i Irvingu sam razmišljala ove nedelje dok sam čitala o apsolutnoj panici koja trenutno vlada u SAD među medijima i drugim javnim ličnostima koje pokušavaju da objasne, opravdaju, umanje ili generalno što brže pobegnu od svojih društvenih interakcija sa Džefrijem Epstinom.

Ne mislim na muškarce za koje se tvrdi da su se pridružili pokojnom pedofilu u zlostavljanju devojčica uključenih u trgovinu ljudima, već na naizgled beskonačnu listu istaknutih ličnosti – uglavnom u Njujorku, ali i u Vašingtonu, i na kampusima Ajvi lige širom Amerike – koje su uživale u njegovoj gostoljubivosti, pojavljivale se sa njim na zabavama i razmenjivale pristojne mejlove sa tim čovekom dugo nakon što je njegova prava priroda postala poznata.

Kako je Senat ove nedelje glasao za objavljivanje Epstinovih fajlova, hor „nismo znali!“ iz određenih krugova postao je toliko glasan da je mogao da podseća na Nemačku 1946. godine.

Za one koji su, ma koliko površno, bili u kontaktu sa Epstinom, glavni problem za tvrdnju da „nisu znali“ očigledno je pedofilova osuda iz 2008. godine i zatvorska kazna zbog pokušaja da pribavlja maloletne devojčice za seks.

Ta fraza – „pribavljanje maloletnih devojčica“ – zajedno sa srodnom frazom „trgovina maloletnicima u seksualne svrhe“ – zvuči sterilno i pravno, što je, još tokom 2010-ih, omogućavalo više moralnog „prostor za manevar“ onima koji su želeli da ostanu u kontaktu sa Epstinom, nego, recimo, fraze poput „silovatelj dece“.

I tako su tvrdili da „nisu znali i još uvek to rade. Ove nedelje, nova imena iz Epstinovih mejlova izazvala su talas novih negiranja, uključujući i ono od Dipak Čopre, takozvanog gurua duhovnog prosvetljenja, za kojeg je pokazano da je imao česte mejl kontakte sa Epstinom nakon njegove osude, i čije je savete tražio u raznim pitanjima.

U nejasnom, „nema šta da se vidi“ saopštenju, Čopra je rekao: „U ovom slučaju, nadam se da će cela istina izaći na videlo nakon kontinuiranih i odgovarajućih istraga. Rado ću podeliti sve što znam sa ovlašćenim zvaničnicima.“

Prema Čoprinim učenjima, nadamo se da je karma zaista kučka.

Ili, na primer, Keti Kurik, za koju sa sigurnošću možemo reći da bi se pojavila i na otvaranju koverti, koja je prisustvovala večeri u Epstinovoj kući u Njujorku 2010. godine, dve godine nakon njegove prve osude.

Kurik se još nije pojavila u ovom talasu izveštavanja o Epstinu, ali je 2023. godine, dok je promovisala svoje memoare, rekla: „Tada nisam znala ništa o Džefriju Epstinu, trebala sam da uradim malo više istraživanja, ali mnogo stvari o njemu još nije izašlo u javnost“.

Ovo je odjeknulo opravdanjima Džordža Stefanopulosa, koji je takođe bio prisutan na istoj večeri kod Epstina kao i Kurik – tadašnji princ Endrju je takođe bio tamo – koji je rekao za Njujork Tajms: „Trebalo je da više isproveravam“.

Od tada, potencijalna cena ako se otkrije da ste bili prijateljski nastrojeni ili čak samo pozvani na večeru sa Epstinom postala je mnogo veća.

Zabavan članak u Njujork Tajmsu proteklog vikenda pokrenuo je pravu „štafetu panike i negiranja“, dok je jedna istaknuta ličnost „bacala dinamit“ na drugu, počevši od PR agentkinje Pegi Sigal, koja je bila u čestom i, po svemu sudeći, prijateljskom mejl kontaktu sa Epstinom i nudila mu pomoć u jednoj PR stvari.

Zapravo, Sigal je rekla novinama da mu uopšte nije pomogla. „Ljudi govore stvari samo da bi što pre prekinuli razgoivor s nekim preko telefona“, rekla je, misleći na ponudu da uzme Epstinov mejl koji ga prikazuje u dobrom svetlu i „iskopa, nalepi i pošalje Arijani Hafington“.

Hafington je verovatno bila besna na Sigal što je u to uvukla njeno ime, i brzo je rekla za Njujork Tajms: „Nikada me nisu kontaktirali“.

U međuvremenu, Tina Braun je novinama govorila da ju je poziv na večeru kod Epstina toliko uvredio da je imala izliv besa u redakciji Dejli Bista. „Šta je ovo – Bal Predatora?“, rekla je Braun preko telefona Epstinovoj PR agentkinji, kako se seća.

U trenutnoj klimi, možda nije dovoljno samo odbiti poziv na Epstinovu večeru, čak i biti upitan – biti smatran nekim ko bi možda rekao „da“ – zahteva ponovljene i energične negacije.

Razlog za ovako naglašena negiranja nije samo u tome što je toliko ljudi reklo „da“ Epstinu dugo nakon njegove osude, već i zbog toga ko su ti ljudi – prestižni novinari i influenseri koji vole da budu u centru priče, ma kakva ona bila.

To je slabost na kojoj je Epstin igrao: ta sujetnost onih koji vole da budu „unutra“ i misle da je dobro odabrana večera sa važnim, poznatim ili bogatim gostima najveća stvar na svetu – možda važnija od bilo koje druge razmatranja.