„Boli me što moram da priznam da je Tramp prilično u pravu“: Američka profesorka o UN

Tramp je potom kritikovao UN zbog njihove neaktivnosti. „Čini se da sve što rade jeste da napišu zaista snažno formulisano pismo, a onda nikada to pismo ne isprate“, rekao je. „To su prazne reči – a prazne reči ne rešavaju rat.“

Boli me što moram da priznam da je u velikoj meri u pravu u vezi sa trenutnom ulogom UN u miru i bezbednosti. Kao što rat u Ukrajini i uništenje Gaze i stanovnika Gaze ilustruju, UN su nemoćne kada je pet stalnih članica Saveta bezbednosti u sukobu.

Rusija i Kina stavljaju veto na svaki pokušaj da se Rusija pozove na odgovornost za njenu potpunu invaziju na Ukrajinu dok Sjedinjene Države blokiraju kolektivnu globalnu akciju za zaštitu Palestinaca i stvaranje trajne bezbednosti za Izrael i novonastalu Palestinu.

Tramp jeste govorio o „ogromnom potencijalu“ UN. Ali nikoga ne treba zavaravati – njegova spoljna politika očigledno krši slovo i duh Povelje UN. On je realista stare škole koji, poput ruskog predsednika Vladimira Putina i kineskog predsednika Sija Đinpinga, iznad svega ceni nacionalni suverenitet i lični interes.

Ako želi da izvrši invaziju ili ekonomski prisili druge zemlje, ili da uništi brodove u međunarodnim vodama zbog navodnog prevoza ilegalnih droga, učiniće to.

Neverovatno je da su se tokom Trampovog govora mnogi svetski lideri smejali na pravim mestima i aplaudirali u odgovarajuće vreme, laskajući američkom predsedniku u javnosti kako bi poboljšali svoje šanse za sklapanje dogovora sa njim u privatnosti.

Svakako, SAD su i ranije ignorisale Povelju UN, učestvujući u posredničkim ratovima širom sveta tokom Hladnog rata i, najznačajnije, invazijom na Irak 2003. godine. Ipak, međunarodni bezbednosni i ekonomski poredak, sa pravilima, institucijama i procesima, postojao je da bi se rešile globalne krize i često je to činio uspešno.

Uprkos svim nedostacima UN, povratak politici ravnoteže snaga iz devetnaestog veka, bez ograničenja u upotrebi sile, bio bi daleko gori.

Dakle, šta sledi? Na marginama Generalne skupštine UN, mnogi poslovni lideri i predstavnici verskih grupa, ekspertskih grupa, obrazovnih i naučnih institucija i filantropija sastali su se kako bi razgovarali o različitim verzijama ovog pitanja.

Na desetinama sastanaka širom grada razmatrane su ideje o tome kako bi novi međunarodni poredak mogao da izgleda. Jedan od načina da se razmišlja o ovoj haotičnoj, decentralizovanoj aktivnosti jeste da se uporedi sa raznim sastancima koji su održani tokom Drugog svetskog rata uoči Konferencije u San Francisku 1945. godine, kojom su osnovane UN.

Današnji svet je mnogo složeniji – broj zemalja članica UN se skoro učetvorostručio, a polje nedržavnih aktera sposobnih za efikasnu globalnu akciju dramatično se proširilo.

Dugogodišnji zagovornici reforme UN vide dve široke mogućnosti za promenu. Jedna je međunarodni poredak organizovan i vođen od strane srednjih sila – za sada, u suštini bilo koje zemlje koja nije ni velika sila, ni mala država.

Druga opcija, koja bi mogla da koegzistira sa poretkom srednjih sila, jeste fleksibilan, neformalni aranžman stvoren presecajućim koalicijama država i nedržavnih aktera usmerenim na suprotstavljanje pretnjama i postizanje pozitivnih promena na subregionalnom, regionalnom i globalnom nivou. Zamislite to kao preklapajuće pločice na oklopu armadilja.

U neposrednom roku, dok diplomate pokreću naknadne akcije nakon Generalne skupštine UN, predlažem dva seta sastanaka među ključnim zemljama kako bi se utvrdilo kako svet može da vodi diplomatske poslove bez, ili možda paralelno sa, SAD.

Prvi sastanci trebalo bi da budu između Kine, Japana, Nemačke, Ujedinjenog Kraljevstva, Francuske, Italije, Kanade i Južne Koreje, koje zajedno obezbeđuju skoro 50 odsto opšteg budžeta UN.

SAD su dugo bile najveći finansijer UN; njihov udeo u opštem budžetu za 2025. godinu procenjuje se na 22 odsto, ili oko 820 miliona dolara. Međutim, organizacija će verovatno dobiti samo delić tog iznosa, s obzirom na Trampovu izvršnu naredbu kojom se nalaže preispitivanje finansiranja i učešća SAD u UN.

Ovih osam zemalja bi stoga trebalo da razmotre sazivanje Generalne skupštine UN negde drugde tokom narednih nekoliko godina, što bi smanjilo diplomatski uticaj SAD i osiguralo da svi delegati mogu da prisustvuju godišnjem zasedanju.

To bi takođe naglasilo da, za razliku od Trampa, koji je jasno izrazio svoj prezir prema „globalizmu“, većina svetskih vlada i dalje veruje u pravila koja ograničavaju nacionalni suverenitet u službi kolektivnog odgovora na egzistencijalne pretnje.

Kao drugi najveći finansijer UN, Kina bi mogla da pokuša da organizuje Generalnu skupštinu UN u Pekingu. Ali verovatniji ishod bi bio da se sastanak rotira između gradova koji su domaćini raznih organizacija UN i regionalnih organizacija: Ženeva (evropsko sedište UN), Brisel (Evropska unija), Džakarta (Asocijacija zemalja jugoistočne Azije), Adis Abeba (Afrička unija), Rijad (Savet za saradnju zemalja Zaliva) i Montevideo (Merkosur).

Lideri G20, bez Kine, Rusije i SAD, takođe bi trebalo da se sastanu. Ova grupa srednjih sila – Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Italija, Kanada, Japan, Južna Koreja, Australija, Indonezija, Indija, Saudijska Arabija, Turska, Južna Afrika, Brazil, Meksiko, Argentina, EU i AU – mogla bi da preduzme korake, kako su naveli Danijel D. Bredlou i Robert H. Vejd, da bi se G20 učinila reprezentativnijim.

Oko 170 zemalja koje nisu članice G20 možda neće biti sklone da odobre proširenje njenog delokruga, ali grupa može povećati svoju odgovornost prema globalnoj zajednici.

Kao što je Stjuart Patrik iz Karnegijeve fondacije za međunarodni mir nedavno napisao, „svetu koji je Amerika stvorila će doći kraj“. Međutim, multilateralno upravljanje će se nastaviti.

Patrik opisuje globalni i regionalni sistem upravljanja koji obuhvata „hiljade međuvladinih organizacija, ugovora, konsultativnih aranžmana, regionalnih i subregionalnih organizacija, grupacija sa više zainteresovanih strana, međunarodnih sudova i tribunala, globalnih tela za utvrđivanje standarda i transnacionalnih mreža korporacija, nevladinih organizacija, stručnjaka i podnacionalnih vlasti“.

Ostaje da se vidi da li, kako i pod čijim rukovodstvom svi ovi akteri mogu doneti jasne odluke i efikasnu globalnu akciju. Ali igra je počela.

Autorka je bivša direktorka za planiranje politike u Stejt departmentu SAD, izvršna je direktorka ekspertske grupe Nova Amerika, profesorka emeritus za politiku i međunarodne odnose na Univerzitetu Prinston i autor knjige „Obnova: Od krize do transformacije u našim životima, radu i politici“ (Princeton University Press, 2021).

Copyright: Project Syndicate, 2025.
www.project-syndicate.org