„Najnoviji zaokret u kraljevskoj sagi doprinosi hitnosti reformi“: Gardijan analizira „novu eru“ u Velikoj Britaniji

S jedne strane, teško je poverovati da bi porodici mogla biti naneta veća šteta nakon nedelja prikupljanja podataka iz Epstinovih dosijea Ministarstva pravde SAD.

S druge strane, hapšenje člana kraljevske porodice ove vrste je bez presedana. Već je dovoljno u domenu javnosti da bi se ukazalo na to da policija veruje da mora postojati argument za odgovor na optužbu za zloupotrebu javne funkcije.

Kralj Čarls, koji očigledno nije bio unapred upozoren da će njegov brat biti uhapšen, bio je pažljiv u svom odgovoru. „Zakon mora ići svojim tokom“, rekao je, nudeći tužiocima „punu i iskrenu podršku i saradnju“.

Šta god da se sada desi, pređena je granica u životu nacije. Nekada uzvišeni član kraljevske porodice suočava se sa ozbiljnom sudskom istragom vlasti koje deluju u ime građana. Lišen statusa i raskoši, suočava se sa reflektorima kao i svaki drugi stanovnik ovih ostrva. Ne može se znati ishod, ali samo ovo hapšenje deluje kao značajan trenutak, piše kolumnista Gardijana Sajmon Dženkins.

Do sada je umešanost kraljevske porodice u zakon bila minimalna. U njenim najneobičnijim danima, pas princeze Ane je ujeo devojčicu u Velikom Vindzorskom parku i ona je kažnjena sa 500 funti. Takođe je kažnjena sa 400 funti zbog prekoračenja brzine u Glosterširu. Osim toga, istraživači kraljevskih sukoba sa zakonom moraju da idu unazad do Čarlsa I i Meri, kraljice Škotske.

Ovaj slučaj počinje u vreme kada je Endru skrenuo sa zamornog kruga kraljevskih dužnosti, otvaranja svečanosti i dvorskih zabava. Dobio je ulogu vladinog trgovinskog predstavnika. Bilo je to kontroverzno imenovanje, izvršeno na zahtev Bakingemske palate, što je zahtevalo da mnogo putuje u inostranstvo.

U stvari je delovao kao mlađi ministar, daleko od domaćih političkih sukoba. Nije bio kreator politike, već promoter trgovine.  U to vreme se dosta raspravljalo o Endruovim kvalifikacijama za taj posao, ali je pritisak iz palate bio intenzivan.

U kojoj meri članovi kraljevske porodice imaju pravo da se mešaju u pitanja vlade dugo je bio predmet rasprave, makar samo zato što se sve javne odluke donose u ime monarha. Majk Bartletov komad „Čarls III“ je poznat po tome što kralj odbija da potpiše zakon sa kojim se nikako ne slaže.

Morao je da abdicira. Njegovi savetnici su istakli da je on u stvari šifra bez ikakvog diskrecionog prava. Istakao je da ako zakon ne može da prođe bez njegovog aktivnog pristanka, onda ne može ni da prođe. Odbio je da da taj pristanak.

Da je Čarls imao snažne stavove prema mnogim pitanjima – njegovi prijatelji bi rekli prema većini – bilo je dobro poznato. Od arhitekture do poljoprivrede i od urbanizma do biljnih lekova, očajnički je želeo da se „nešto preduzme“.

Bio je savestan u tvrdnji da kao običan naslednik prestola ima pravo kao i svaki građanin da ima stavove o političkim pitanjima, samo da izbegava stranačku politiku.

Ovo je ponekad bila preterana nijansa, o čemu svedoči mećava „memoranduma Crnog pauka“ („Memorandumi Crnog pauka“ su serija od 27 privatnih pisama i memoranduma koje je kralj Čarls III (tada princ od Velsa) napisao Toniju Bleru i drugim vladinim ministrima između 2004. i 2005. godine) koji su se slivali u ministarske pošiljke. Ono što je Čarls znao jeste da će to prestati kada on preuzme presto. Pretpostavljamo i da jeste.

Endru nije monarh. Njegov status, kao i status desetak „radnih članova kraljevske porodice“, potiče od odluke tadašnje kraljice i princa Filipa iz 1969. godine da redefinišu britansku monarhiju kao „kraljevsku porodicu“.

Šef države postao je porodica države. Ovo je bilo popularno pošto su mala deca snimana kako se igraju oko roštilja u Balmoralu. Ostavljalo je manje pozitivan utisak kako su se prezaštićeni tinejdžeri razvijali u bogate poznate ličnosti.

Monarhija u demokratiji u potpunosti zavisi od toga u kojoj meri kralj ili kraljica uživa javnu podršku. Kraljica Elizabeta II je proširila tu zavisnost na podršku svoje porodice, što je dovelo do njene žestoke podrške Endruu.

Kada se sticao utisak da podrška iščezava kao 1990-ih, uglavnom zbog afere sa princezom Dajanom, porodica nije imala kome da se obrati. Ona je u stvari „vladala“ zahvaljujući Ipsos Moriju i Galupu, a ovi drugi su u jednom trenutku procenili podršku na samo 26 odsto.

Najnoviji zaokret u kraljevskoj sagi doprinosi hitnosti reformi. Kraljevska porodica je bila ustavno pogrešno skretanje. U vreme kada su monarhije širom Evrope usvajale čisto figurativne uloge – „monarsi koji voze bicikle“ – oslanjanje britanske proširene kraljevske porodice na slavu i ekstravaganciju jednostavno je bilo zastarelo.

Štaviše, bila je krajnje nepravedna zbog pritiska koji je vršila na uključene pojedince. Malo verovatno da će ikada dobiti najvišu funkciju, bili su osuđeni na život u luksuzu – i izloženost javnosti – u zamenu za dobro ponašanje. Te uslove nisu svi mogli da ispune.

Čarls je preživeo nevolje svog braka i pobedio. Njegov stariji sin Vilijam iznedrio se kao uzorni naslednik prestola. To ne može da zanemari teškoće u koje su Endru i Hari bili gurnuti. Niti može da opravda kontinuiranu fiskalnu popustljivost koja se pruža kraljevskim imanjima ili mnoštvu palata koji se održavaju o javnom trošku.

Nije stvar u tome da je kraljevska porodica neodbranjivo skupa. Stvar je u tome da troškovi služe samo da potkopaju monarhiju kada stvari krenu po zlu.

Šta god da se sada desi sa Endruom Mauntbatenom-Vindzorom, u moći je monarha da promeni ovo stanje stvari. Čarls je nagovestio reforme pre nego što je stupio na presto. To što se prepustio svom apsurdnom „pomazanju“ u Vestminsterskoj opatiji sugeriše da je ovo površna stvar.

To što je Vilijam stavio do znanja da se neće useliti u Bakingemsku palatu sugeriše korak u pravom smeru. Trebalo bi da pokaže spremnost tako što će i bašte palata uključiti u kraljevske parkove. Ali ono što bi najviše koristilo njegovoj deci i onima oko njih jeste da ukloni velika slova iz reči „kraljevska porodica“.