„Osnivači bi sigurno danas otvorili šampanjac“: EU nije pogodan forum za koordinaciju vojnih akcija

Evropa, proglasila je predsednica Evropske komisije, vodi „borbu za kontinent koji je jedinstven i u miru“. Njena analiza problema bila je prilično tačna.

Međutim, EU je dobra u mnogim stvarima ali kao efikasna odbrambena organizacija nije, piše za Gardijan Anand Menon, profesor evropske politike i spoljnjih poslova na Kraljevskom koledžu u Londonu.

Evropska integracija je tokom decenija imala važnu bezbednosnu funkciju. Povezujući nekadašnje neprijatelje, pomogla im je da prevaziđu vekovne rivalitete. Uključivanjem novih članica smirivala je potencijalne tenzije (pogotovo među zemljama koje su nekada bile deo sovjetskog bloka).

Evropska integracija je zaista bila „projekat mira“ – korišćenje ekonomskih sredstava za političke ciljeve.

Rečima Roberta Šumana, integracija uglja i čelika u prvoj posleratnoj „zajednici“ bila je način da se osigura da „rat između Francuske i Nemačke ne bude samo nezamisliv, već i materijalno nemoguć“.

Ograničavanje pristupa država materijalima potrebnim za ratovanje bio je jedan od načina da se obezbedi mir.

Veza država u institucionalne strukture koje ograničavaju njihovu autonomiju bio je drugi. Posleratna Nemačka bila je vezana mrežom institucionalnih ograničenja koja su efikasno sprečavala novi pokušaj dominacije na kontinentu. Moć je razložena u nameri da se spreči hegemonija.

Složeni institucionalni sistem EU je, drugim rečima, namerna osobina, a ne greška. Veće države članice ne mogu nametnuti svoju volju drugima.

Male države uživaju disproporcionalno visoku zastupljenost u Savetu, Komisiji i Evropskom parlamentu. Pravilo konsenzusa važi (čak i kada ugovori dopuštaju da neke države budu nadglasane).

EU, za razliku od tradicionalne nacionalne države, nema isključivu mogućnost korišćenja sile za legitimne svrhe, a kamoli da prisili na usaglašavanje.

To je cena koju plaćate za saradnju suverenih država. Nijedan političar, ma koliko mala bila njegova zemlja, ne želi da se vrati svom biračkom telu i kaže da su njihovi interesi ignorisani ili nadglasani.

I naročito niko ne želi da odrekne pravo da odlučuje o pitanjima rata i mira, života i smrti, da izgubi monopol na legitimnu upotrebu sile.

Sve je to u redu kada je reč o ekonomskoj politici. Ovde dvosmislenost funkcioniše, a vremenski pritisci obično nisu akutni.

Jedinstveno tržište EU osnovano je na namerno nejasnom dogovoru između Helmuta Kola, Fransoa Miterana i Margaret Tačer, čije su ekonomske filozofije bile gotovo potpuno različite. I to tržište još uvek nije kompletno.

Ipak, uspeh EU u uklanjanju trgovinskih barijera je impresivan. A to je bilo moguće jer sve zemlje EU osećaju osećaj vlasništva. Jer čak ni male države ne mogu biti primorane da rade ono što ne žele.

Sa druge strane, kada je odbrana u pitanju, odlaganja i izbegavanja jednostavno ne dolaze u obzir. Ne možete provesti deceniju odlučujući da li da se interveniše u sukobu. Niti možete zamagliti odluku o ulaganju u vazdušnu odbranu ili tenkove.

Brzina i jasnoća nisu ono za šta je EU dizajnirana. Naprotiv, strukture dizajnirane da razlože moć potpuno su neprikladne ako je cilj upotreba tvrde sile.

Sve to dobija sasvim novu važnost u brzo menjajućem svetu. Sa ratom koji besni u Ukrajini i Rusijom koja je sve spremnija da testira odlučnost Evrope na njenom istočnom krilu, Evropljani moraju razmotriti načine da ili zamene ili dopune oslabljen američki angažman.

I to u kontekstu u kome institucionalno rešenje na koje se oslanjaju u toliko pitanja jednostavno nije odgovarajuće.

Ne znači da EU nema svoju ulogu. Gde se odbrana i bezbednost prepliću sa osnovnim ovlašćenjima EU kao što su nabavka oružja i potreba da se podstakne veća saradnja između članica – ona će ostati važan forum (mada će biti potrebno ozbiljno razmišljanje o najboljem načinu uključivanja ne-EU evropskih država poput Velike Britanije, Norveške, Švajcarske pa čak i Kanade).

Ali kada je reč o teškom poslu, o koordinaciji vojnih akcija država članica, EU nije pogodan forum.

Da ste osnivačima evropske integracije rekli da će ključna dilema sa kojom ćemo se suočiti u 21. veku biti stvaranje uslova koji omogućavaju evropskim državama da upotrebljavaju vojnu silu, sigurno bi otvorili šampanjac.

Međutim, izazov sa kojim se danas suočavamo nije isti kao onaj sa kojim su se oni suočavali. Naša glavna briga nije da ukrotimo moć najvećih zemalja EU, već da je projektujemo.

Dok Donald Tramp dovodi u pitanje temelje međunarodnog poretka uspostavljenog posle 1945. godine, Evropljani se bude i shvataju potrebu da sami učine više kako bi osigurali sopstvenu bezbednost.

Međutim, projekat mira ne može se jednostavno pretvoriti u projekat rata – bar ne bez žrtvovanja onoga što ga čini efikasnim u onome u čemu je dobar. Evropljani će morati da potraže negde drugde instituciju koja im omogućava da efikasnije sarađuju na polju odbrane.