„Zamislite EU od Grenlanda do Kavkaza, sa laserskim oružjem“: Takav sadržaj je preplavio mreže, evo ko su ljudi koji stoje iza te kampanje

Zamišljena mapa prikazuje znatno proširenu EU, koja obuhvata sve od Grenlanda do Kavkaza.

Dobrodošli u divlji svet proevropske onlajn propagande, gde EU nije razjedinjeni klub od 27 država, već „nabildovana“ supersila ravna Kini ili Sjedinjenim Državama – samo mudrija i kulturnija, piše Politico.

Ovakav sadržaj, koji ponovo zamišlja EU kao panevropsko carstvo, Evropsku federaciju ili Sjedinjene Države Evrope – kako god želite da je nazovete – preplavio je društvene mreže u poslednje dve godine, prikupivši ukupno milijarde pregleda na platformama X, TikTok i Instagram.

To se dešava u trenutku kada je EU uzdrmana ruskom invazijom na Ukrajinu i trgovinskim sporazumom SAD–EU koji je u mnogim delovima Evrope ocenjen kao „poniženje“ za Brisel.

Suočeni s oštrim napadima američkog predsednika Donalda Trampa, koji je evropske lidere nazvao „slabima“ u intervjuu za Politico, kao i sa anti-EU tiradama vlasnika mreže X Elona Maska, ovakvi proevropski mimovi šire se brže i intenzivnije nego ikad.

Njihovi zaštitni znaci su propagandni posteri u sovjetskom stilu sa prstenom zvezda EU, video-montaže sa veličanstvenim snimcima evropskih spomenika iz vazduha i mimovi u kojima se prednosti EU – od opuštene radne kulture do bogatog kulturnog nasleđa – porede u pozitivnom svetlu sa drugim delovima sveta, naročito sa Amerikom Donalda Trampa.

Listajući ove objave, lako je odbaciti ceo trend kao beznačajnu „AI splačinu“ (AI-generisani sadržaj zaista igra veliku ulogu).

I zaista, hiper-samouverena Evropa koju zamišljaju nalozi s imenima poput „European propagandist“ ili „Ave Europa“ malo liči na stvarnu EU, u kojoj su lideri i dalje duboko podeljeni oko svega – od finansiranja rata u Ukrajini sledeće godine do reformi potrebnih da se preokrene dugogodišnji trend ekonomskog nazadovanja.

Ali za ljude koji stoje iza ovih naloga, poenta nije u vernom prikazu svakodnevne politike EU.

Cilj je stvaranje osećaja delovanja, vizije i mogućnosti u trenutku kada su maltretiranje od strane Trampa, ruski ekspanzionizam i rivalstvo SAD i Kine ostavili mlade Evropljane s osećajem nemoći.

Politico je kontaktirao 11 korisnika koji stoje iza ovih naloga i saznao da su to stvarni ljudi, sa vrlo različitim političkim stavovima – od levice do tvrde desnice – i da koriste različite termine za opis svog odnosa prema Evropi.

Neki svoje stavove nazivaju „Eurofed“, skraćeno od evropski federalista.

Drugi se opisuju kao panevropski imperijalisti, naglašavajući ideju evropske „civilizacije“ koju treba braniti, a ne konkretan politički poredak.

Jedno im je svima zajedničko: svi su mlađi od 35 godina.

„Ljudi traže izlaz iz nemoći, žele da povrate sposobnost delovanja, suverenitet i uticaj“, rekla je Kristel Saval, bivša predsednica Udruženja mladih evropskih federalista, neprofitne organizacije osnovane 1972. godine, koja je u poslednje vreme zabeležila nagli porast članstva.

Godinama je dominantni politički narativ u Evropi bio da krajnja desnica jača i da je jedino pitanje dokle će stići i koliko će dalje nagrizati osamdeset godina star projekat koji je iz pepela Drugog svetskog rata izrastao u Evropsku uniju.

Ovi onlajn „ratnici“ smatraju da je to potpuno pogrešno i da budućnost leži u snažnijoj Evropi – stav koji se sve više odražava i u stvarnom svetu.

Kao što je onlajn MAGA pokret odražavao i podsticao Trampov uspon pre izbora 2016. godine, tako se i evropski onlajn „preobražaj“ ogleda u anketama koje pokazuju rekordno visoku podršku EU.

Prema istraživanju Eurobarometra iz 2025. godine, snažna većina Evropljana svih uzrasta sada podržava dublju integraciju u oblasti bezbednosti i odbrane.

Drugo istraživanje, sprovedeno u devet evropskih zemalja, pokazalo je da većina Nemaca – 69 odsto – podržava stvaranje vojske EU, ideju koju aktuelni lideri često odbacuju kao puki san.

Postoje i nagoveštaji da ovaj omladinski talas proevropskih osećanja, daleko od toga da ostane ograničen na internet, može imati uticaj i na izborne rezultate.

Rob Jeten, 38-godišnji centrista koji je nedavno osvojio najviše glasova na izborima u Holandiji, za neke mlade federaliste spada u „njihovu ekipu“.

Panevropska stranka Volt Europa, koja se definiše kao centristička ili blago levo od centra, značajno je proširila svoje prisustvo od osnivanja 2017. godine, uključujući i ulazak u Evropski parlament.

„Centar-desna Eurofed grupa se sve više iz onlajn fenomena pretvara u stvarni pokret… Oni pokušavaju da stvore nešto nalik centrističko-desnoj alternativi Voltu“, napisao je vlasnik naloga European Challenges na mreži X, koji se opisao kao STEM diplomac od 25 do 35 godina zaposlen u visokim tehnologijama.

Saglasio sam se da mu dam anonimnost zbog straha od „doksovanja“ ili uznemiravanja na društvenim mrežama, kao i zbog toga što nije želeo da se pažnja usmeri na njegovu nacionalnost, koja bi bila vidljiva iz imena.

Za Žozefa de Veka, analitičara spoljne politike i autora biografije francuskog predsednika Emanuela Makrona, ovaj porast mladalačkog patriotizma promiče liderima i mnogim medijima opsednutim krajnjom desnicom.

„To je fundamentalna greška. Javno mnjenje se promenilo“, rekao je on.

Po njegovom mišljenju, evropska krajnja desnica više uglavnom nije anti-evropska, već je samo kritična prema određenim politikama koje dolaze iz Brisela, poput zalaganja za nultu neto emisiju ugljenika.

Glavna politička borba u narednim godinama, tvrdi on, neće se voditi oko pitanja da li treba ukinuti EU, već oko toga koja verzija federalnije Unije će prevladati.

„Više niko ne dovodi u pitanje postojanje EU, ali se duboko ne slažu oko toga šta bi ona trebalo da radi“, dodao je.

Krhka unija

Ideja da Evropa – epicentar dva svetska rata – ukine nacionalne granice i formira jedinstvenu političku zajednicu nije nova. Još 1849. godine, govoreći na Međunarodnom kongresu mira u Parizu, francuski pisac Viktor Igo predvideo je da će „doći dan kada ćete vi, Francuska, Rusija, Italija, Engleska, Nemačka, sve nacije kontinenta, ne gubeći svoje posebnosti i slavnu individualnost, biti tesno sjedinjene u jedinstvenu celinu i formirati evropsko bratstvo“.

Ta ideja je zaboravljena početkom 20. veka, obeleženog divljačkim nacionalizmom.

Ali se snažno vratila nakon Drugog svetskog rata, kada je grupa evropskih zemalja 1957. godine osnovala Evropsku ekonomsku zajednicu.

Šest godina kasnije, u govoru irskom parlamentu, bivši američki predsednik Džon F. Kenedi pozvao je na „Sjedinjene Države Evrope“, ohrabrujući lidere da stvore „političku federaciju Evrope, ne kao rivala Sjedinjenim Državama, već kao partnera“.

U decenijama koje su usledile, Evropska unija, formalno osnovana 1992. godine, masovno je proširila članstvo na 28 zemalja i više od 500 miliona stanovnika, a i nakon Bregzita broji 27 država i 450 miliona građana.

Unija je napravila veliki iskorak ukidanjem graničnih kontrola između nekih zemalja 1995. godine, uvela jedinstvenu valutu – evro – 1999. i vremenom stvorila Šengenski prostor slobodnog kretanja.

Ali tu se napredak uglavnom zaustavio. Kenedijeva vizija „Sjedinjenih Država Evrope“ sudarila se s nacionalizmom lidera poput Šarla de Gola, koji je poznato hladno odbacio evropski federalizam.

„Države, jednom stvorene, imaju sopstveno postojanje koje se ne može rastvoriti. One su nepovratno individualne“, napisao je u svojim „Memoarima nade“, objavljenim 1970. godine.

Iako podržavaju proširenje, evropski lideri uporno odbijaju da preduzmu korake koji bi EU pretvorili u pravu federaciju – pre svega stvaranje integrisane vojske i fiskalne transferne unije u kojoj bi se poreski prihodi nesmetano preraspodeljivali.

Čak i posle pandemije kovida, koja je dovela do centralizacije pojedinih aspekata zdravstvene politike u Briselu, i ruske sveobuhvatne invazije na Ukrajinu, koja je podstakla određenu centralizaciju odbrambene politike, raspoloženje koje danas preovlađuje među evropskim liderima može se opisati kao „evro-realizam“ – šifra za: ne pokušavajte ništa ludo, jer će to samo ojačati krajnju desnicu.

Čak se i Emanuel Makron, koji je 2017. godine došao na vlast u Francuskoj sa izrazito proevropskom kampanjom, čini da je popustio pred tim dominantnim raspoloženjem.

Mario Dragi, bivši italijanski premijer i nekadašnji guverner centralne banke, koga mnogi federalisti smatraju svojom ikonom, to je i sam priznao.

Imajući u vidu široko rasprostranjenu nespremnost da se „talasa“, Dragi je u govoru u oktobru tvrdio da bi Evropa trebalo da prihvati „pragmatični federalizam“ – odnosno koalicije istomišljenih zemalja koje zajednički deluju u određenim oblastima interesa, umesto velikih, naglih iskoraka unapred.

Odlazeći ministar spoljnih poslova Češke, Jan Lipavski, opisao je aktuelni stav lidera EU kao „neidealističan“ u nedavnom intervjuu za Politico.

Nekoliko dana kasnije, belgijski ministar odbrane odbacio je ideju evropske vojske. „Svako ko veruje u evropsku vojsku prodaje kule u vazduhu“, rekao je on za lokalni list Humo.

Bitke na Reddit podforumima

A upravo te „kule u vazduhu“ – odnosno veliki skokovi unapred – jesu ono što mladi evropski entuzijasti žele, i umorni su od slušanja da su previše idealistični.

„Direktan izbor predsednika Evropske komisije… apsolutno je neophodan. Dok se to ne dogodi, EU neće steći veće poverenje“, napisao mi je vlasnik naloga European Challenges u privatnoj poruci.

Saval kaže da mladi Evropljani čeznu za političarima koji mogu da artikulišu stratešku viziju kuda Evropa ide, umesto da se neprestano bave dnevnim domaćim političkim borbama.

„Postoji dugoročna vizija, ali je niko ne prodaje“, rekla je ona, napominjući da je članstvo u njenoj organizaciji poraslo za 6 odsto u 2024. godini, na 10.000 članova.

U oktobru je, zajedno s drugim profederalističkim grupama, ponovo pokrenula Akcioni komitet za Sjedinjene Države Evrope, koji je decenijama bio neaktivan.

Ključni okidač za nove pristalice bio je trgovinski sporazum EU-SAD koji je u Turnberiju u Škotskoj potpisala predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, a koji je široko ocenjen kao poniženje za Uniju.

„To je bilo razočaravajuće jer je snaga Evrope bila u njenom trgovinskom mandatu. Meka moć bila je trgovina“, rekla je Saval.

I druge profederalističke ili panevropske grupe beleže sličan rast članstva.

Organizacija Ave Europa, federalistička grupa osnovana u martu ove godine koja sebe opisuje kao „centar-desno“, dobila je između 400 i 500 novih članova od osnivanja.

Član upravnog odbora Nikodem Skrobis napisao je da je napeti sastanak u Ovalnoj kancelariji prošlog februara između ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog i Donalda Trampa – tokom kojeg su Tramp i potpredsednik Džej Di Vens grubo kritikovali svog gosta – bio povod za osnivanje grupe. „Talas evropatriotizma zapljusnuo je kontinent, u prkos trampističkim pokušajima da ponize naš kontinent“, napisao mi je u poruci.

„Kasniji trgovinski i carinski sporovi dodatno su pokazali da Evropa više ne može da se oslanja na druge u odbrani svojih interesa; i sa svakim MAGA napadom na Evropu videli smo novi talas regruta kako jača naše redove.“

Ipak, ne dele svi proevropski akteri istu mapu puta.

„Mislim da je termin ‘evropski federalizam’ promašen za današnje vreme. Evropa će verovatno ići ka većoj centralizaciji i sve više ličiti na neku vrstu konfederacije“, rekao je Aleks Asgari, 25-godišnji češko-američki lobista iz Vašingtona, koji je ranije radio kao republikanski saradnik u Predstavničkom domu SAD.

Zaista, federalisti su daleko od politički homogenog bloka. Nekoliko „meme ratnika“ reklo mi je da se u mračnim uglovima federalističkih Reddit podforuma i čat-soba vodi ideološka bitka između uglavnom centrističkih aktera, koji veruju u jačanje postojećih institucija u Briselu, i krajnje desnih grupa, koje mrze

Brisel, ali ipak žele da Evropa nastupi snažno na svetskoj sceni. Glavna linija podele jesu identitetska politika i migracije: krajnja desnica često zamišlja Evropu kao kulturno i etnički homogeno „carstvo“ – čitaj: belo i hrišćansko, po mogućnosti katoličko – koje drži strance podalje.

„Ograničavam potencijalno članstvo na zemlje koje imaju latinsko-evropski model društvenog života… samo civilizacijski homogena država ima pravo da stabilno funkcioniše“, rekao je korisnik naloga

Sacrum Imperium, tridesetogodišnji student prava, koga sam pristao da ne imenujem jer je rekao da bi javno iznošenje političkih stavova moglo štetiti njegovoj karijeri.

Takođe je izrazio skepsu prema Briselu, zalažući se za ograničene nadležnosti institucija EU. „Optimalna podela nadležnosti… treba da ostavi na evropskom nivou samo one zadatke koji su neophodni i koje nije moguće obavljati na nacionalnom nivou“, dodao je.

Evropa ili ništa

Za de Veka, poenta nije u tome što se ovi mladi Evropljani ne slažu međusobno, već u tome da je njihov osnovni okvir razmišljanja – Evropa, a ne domaća politička debata Francuske, Nemačke ili bilo koje druge članice EU.

To predstavlja duboku promenu u odnosu na 2016. godinu, kada je britansko glasanje za izlazak iz EU široko shvaćeno kao najava novih izlazaka, a evroskeptični političari poput Marine Le Pen u Francuskoj, Sebastijana Kurca u Austriji i Gerta Vildersa u Holandiji dominirali naslovnicama.

Zaista, ključni faktor koji povezuje proevropske korisnike na mrežama jeste njihova mladost.

Pošto svi navode da imaju manje od 35 godina, ovi Evropljani možda jesu ili nisu doživeli poslednji veliki talas evro-idealizma s početka ovog veka, kada je uveden evro u više zemalja i kada je otvoreno proevropski film „Španski apartman“ (L’Auberge Espagnole) promovisao program razmene Erasmus kao idealan način da se pronađe ljubav.

Ali svi su prošli kroz ono što je usledilo nakon tog perioda optimizma: terorizam, porast migracija, jačanje krajnje desnice širom Evrope i, u novije vreme, agresivni ruski ekspanzionizam i slom poretka predvođenog SAD-om, nastalog posle Drugog svetskog rata.

akvi potresi, u kombinaciji s drugim problemima – poput dugotrajnog ekonomskog opadanja i starenja stanovništva – učinili su da Evropa u očima mnogih mladih izgleda kao žrtva, ili bar kao strana koja gubi.

Upravo protiv tog osećaja se oni bune – i to je nešto što bi u narednim godinama moglo da podstakne uspon nove generacije političara koji su mnogo više okrenuti Evropi, čak i ako nisu otvoreno federalistički nastrojeni.

Za sada su i dalje populisti i njihovi omiljeni protivnici, centristi poput francuskog predsednika Emanuela Makrona, ti koji pune naslovne strane.

U protekloj deceniji lideri tvrde desnice pobeđivali su na izborima i postajali premijeri u Austriji i Italiji, ili politički “kraljotvorci”, kao što je bio slučaj sa holandskim krajnje desnim liderom Gertom Vildersom 2023. godine.

Premijer Mađarske Viktor Orban na vlasti je još od 2010. i pozicionirao se kao jedan od najljućih protivnika institucija EU sa sedištem u Briselu.

Međutim, realnost je da – za razliku od 2016. godine, kada se Evropa plašila talasa izlazaka po ugledu na Bregzit – nijedan od ovih lidera danas ne zagovara izlazak svoje zemlje iz Unije.

U nedavnom razgovoru za Politico, Orbanov politički direktor rekao je da, uprkos žestokim kritikama EU u njenom sadašnjem obliku, Budimpešta i dalje vidi svoje mesto čvrsto unutar Unije.

„Želimo da budemo unutra. Mi smo deo kluba“, rekao je Orbanov pomoćnik, Balaž Orban (nema rodbinske veze).

Slično tome, češki populista i budući premijer Andrej Babiš, iako nije ljubitelj Brisela, otišao je toliko daleko da je u svom izbornom programu isključio mogućnost referenduma o članstvu Češke u EU ili NATO-u.

Da li je to prvi nagoveštaj tektonskog pomeranja u evropskoj politici? Ave Europa, grupa osnovana u martu, planira da kandiduje svoje predstavnike na sledećim izborima za Evropski parlament.

Volt Europa, panevropska federalistička stranka, osvojila je pet mandata na poslednjim izborima za Evropski parlament i sada ima 30 nacionalnih ogranka, kako unutar tako i van EU.

Da bi značajno porasle, takvim strankama bi koristila promena pravila Evropskog parlamenta koja bi omogućila kandidatima da se nadmeću za određeni broj mesta na nivou cele EU, kroz transnacionalne kampanje, umesto sadašnjeg sistema u kojem su kampanje vezane za nacionalne okvire – promena koju Saval iz Mladih federalista navodi kao prioritet broj jedan svoje organizacije.

Ali da bi to postalo stvarnost, takvu ideju bi morali da prihvate sadašnji lideri EU, koji poslednjih godina nisu pokazivali mnogo interesa za to.

Sjedinjene Države Evrope možda se neće ostvariti u narednim mesecima, pa čak ni godinama. Ali njihovi onlajn navijači odlučni su da taj horizont približe – jedan „EU vojnik“ mim po jedan.