Danas Evropa podseća na renesansnu Italiju i to je problem: Ekonomista pojašnjava zbog čega

Nijedan deo Zapadnog sveta nije bio napredniji. Ipak, za nekoliko decenija, i politička nezavisnost i ekonomski primat Italije je nestao, piše Andrea Dugo, ekonomista u Evropskom centru za međunarodnu političku ekonomiju u tekstu za Politico.

Evropa danas rizikuje sličnu sudbinu. Nekada zavidan deo sveta, njen uticaj je oslabljen. EU nije samo politički podeljena, već zaostaje i u industrijama koje će oblikovati ostatak ovog veka. Mlada i talentovana radna snaga odlazi u SAD i Aziju, dok evropska ekonomija sve više liči na muzej na otvorenom prošlih dostignuća.

Bilo da je reč o rastu, tehnologiji, industriji ili životnom standardu, Evropa je u opasnosti da postane provincija u svetu koji definišu drugi. I od Italije može da uči kako izbeći pad, navodi Dugo.

Upozoravajući signali su očigledni: od 2008. godine BDP EU porastao je samo 18 odsto, dok je SAD porastao dvostruko, a Kina skoro tri puta više. Turizam i dalje cveta, ali milioni turista koji traže savršene Instagram destinacije nisu dovoljni da nadoknade stagnaciju, a donose i svoje troškove.

Pad životnog standarda u EU podseća na Italiju iz doba renesanse. Oko 1450. godine prihod po glavi stanovnika u Italiji bio je 50 odsto veći nego u Holandiji. Sto godina kasnije, Holanđani su bili 15 odsto bogatiji, a do 1650. gotovo dvostruko bogatiji.

Modernoj Evropi preti još brži pad. Godine 1995. BDP po glavi stanovnika Nemačke bio je 10 odsto veći od američkog, dok je danas SAD 60 odsto bogatije. Ako se nastavi ovim tempom, nemačko blagostanje moglo bi da padne na trećinu američkog u jednoj generaciji.

Baš kao u renesansnoj Italiji, ovaj ekonomski pad odražava dubok tehnološki jaz. Nekada kraljica mora, Venecija se držala stare tehnologije i platila cenu. Njene gale, izvrsne u mirnim vodama Mediterana, nisu mogle da pariraju okeanskim karavelama Španije i Portugala koje su plovile svetom.

Savremena Evropa sada radi isto: kada je reč o veštačkoj inteligenciji, EU ulaže tek oko 4 odsto onoga što ulažu SAD. Danas je vrednost OpenAI-a 500 milijardi dolara, dok je najveći evropski AI startup, Mistral, vredan samo 15 milijardi dolara.

Iako je Evropa bila pionir u nauci o kvantnoj tehnologiji, zaostaje u komercijalizaciji — jedan jedini američki startup, IonQ, prikupio je više kapitala nego svi kvantni evropski startapi zajedno.

Čak i kada je reč o baterijama, hvaljeni švedski Northvolt propao je u martu, da bi ga potom kupio startup iz Silicijumske doline.

Tradicionalne industrije takođe posustaju. Zajedno, tri najveća nemačka proizvođača automobila vredna su tek osmine Tesle. Erikson i Nokia, nekada svetski lideri u tehnologiji mobilnih mreža, zaostaju za azijskim rivalima u 5G tehnologiji. A francuski Arianespace, nekada dominantan u lansiranju satelita, sada koristi rakete tehnološkog milijardera Ilona Maska.

Problem nije u izumima već u obimu. Uprkos vrhunskim inženjerima i univerzitetima, skoro 30 odsto evropskih „jednoroga“ preselilo se u SAD od 2008. godine, odnoseći sa sobom najpreduzetničkije talente.

Izgleda da kontinent stvara ideje, dok Amerika finansira njihovu realizaciju i ubire profite još jedan obrazac koji podseća na Italiju, koja je davala talente dok su drugi gradili imperije. Njeni najveći istraživači, poput Kolumba, Kabota, Vespućija i Veracana, takođe su se školovali kod kuće, da bi potom plovili pod stranim zastavama.

Osnovni problem u oba slučaja je politički. Poput italijanskih grad-država u ratu u 1500-im, današnja Evropa je podeljena i slaba. Glavni gradovi se svađaju oko energije, duga, migracija i industrijske politike, zajednička strategija odbrane i dalje je samo težnja, a ambiciozni planovi za zajednička ulaganja u tehnologiju ili dublje tržište kapitala utapaju se u raspravama.

Ova razjedinjenost je upravo ono što je osudilo Italiju kada je pala pod strane sile koje su na kraju podelile Apeninski poluostrvo. Slično tome, trenutne podele u bloku čine ga ranjivim na globalne konkurente: Vašington diktira odbranu, Rusija preti istoku kontinenta, Kina dominira lancima snabdevanja a Silicijumska dolina vlada digitalnom ekonomijom.

Ali da li je sve to sudbina? Ne nužno.

EU je izgradila institucije o kojima renesansna Italija nije mogla ni da sanja: jedinstveno tržište, zajedničku valutu, parlament. Još uvek poseduje istraživačke institucije svetskog renomea i ostvaruje vrhunske rezultate u naprednoj proizvodnji, farmaciji, vazduhoplovstvu, zelenoj energiji i dizajnu. Kontinent i dalje može da predvodi – ali samo ako deluje.

Italija 16. veka nije imala takvu šansu. Geografija je zarobila zemlju u Sredozemlju dok su trgovački putevi preusmereni na Atlantik, a trgovina stagnirala. Nove pomorske tehnologije ostavile su njene flote iza, a njeni najbistriji umovi tražili su sreću u inostranstvu. Ali Evropa nema takvo ograničenje.

Ništa je ne sputava osim sopstvene političke kukavičluka i razjedinjenosti.

Blok mora sada da prihvati troškove kako bi izbegao najveće od troškova kasnije: irelevantnost. Mora značajno da ulaže u vrhunske tehnologije poput veštačke inteligencije, kvantne tehnologije, svemira i biotehnologije, dok istovremeno gradi stvarnu odbranu i stvara duboke tržište kapitala kako bi startapi mogli da rastu kod kuće.

Rešenja su poznata. Bivši italijanski premijer Mario Dragi detaljno ih je izneo u svom izveštaju o budućnosti EU. Ono što nedostaje jeste politička volja.

Italija, nekada srce Evrope, na kraju je postala zemlja posetilaca, a ne inovatora. I lekcija iz istorije je jasna: njena kultura je opstala, ali moć je izbledela.

EU još uvek ima vremena da izbegne tu sudbinu.

Evropljani se mogu ili probuditi ili se pomiriti s tim da postanu kontinent spomenika i odjeka prošlih vremena.