„Spremna ili ne, Evropa je prepuštena samoj sebi“: Gardijan o novoj Trampovoj doktrini

To je trebalo svi da vide nakon ponižavajućeg plana Vašingtona za Ukrajinu od 28 tačaka. Šokantan govor Džej Di Vensa u Minhenu u februaru, u kojem je sugerisao da evropske demokratije nisu vredne odbrane, bio je rana crvena zastava.

Ali ovo novo saopštenje ipak deluje kao šok. Dokument o bezbednosti je najjasniji signal do sada o tome koliko brutalno i transakciono Vašington želi da se angažuje sa kontinentom. On označava još jednu fazu u Trampovom pokušaju da preoblikuje Evropu po svojoj ideološkoj slici, a istovremeno je vojno napusti, navodi se u kolumni za Gardijan koju potpisuju Georg Rikeles i Varg Folkman, pomoćnik direktora, odnosno politički analitičar u Evropskom političkom centru.

Američka politika, navodi se u dokumentu, trebalo bi da omogući Evropi da „preuzme primarnu odgovornost za sopstvenu odbranu“.

Povlačenje američkih trupa iz Evrope bio je posebno uporan zahtev desnice Maga. Akteri poput Stiva Benona otvoreno se zalažu za „hemisferičku odbranu“ – odbranu Amerike, a ne Evrope. U svom podkastu „Ratna soba“, Benon je jasno rekao: „Mi smo pacifička nacija… stožer, strateško srce Amerike, zapravo je Pacifik.“

Jedna od najjasnijih artikulacija američkog strateškog smanjenja priliva došla je od ključnog aktera u promišljanju o odbrani u Trampovoj eri –  Elbridža Kolbija, glavnog savetnika za odbranu i spoljnu politiku u Pentagonu. U političkom dokumentu iz 2023. godine, „Pravilno uspostavljanje strateške deprioritizacije“, Kolbi i njegovi koautori izložili su logiku koja stoji iza smanjenja američkih obaveza u Evropi i koncentracije resursa na drugim mestima.

Početna premisa je jasna. Kako jedan saradnik kaže, „Sjedinjene Države nemaju i ne planiraju da razviju sposobnost da se istovremeno bore i pobeđuju u velikim ratovima u Evropi i Aziji“. Kina, tvrde oni,  odlučujuće je poprište, a ne Evropa, i pažnja i sredstva SAD moraju se shodno tome pomeriti.

Vašington nagoveštava neku verziju ovog zaokreta više od decenije. Pa ipak, evropske vlade su smatrale da je ideja da bi SAD zapravo mogle da deprioritizuju bezbednost kontinenta izuzetno nejasna. Rat u Ukrajini je pojačao ovu tenziju – evropsko razmišljanje je da bi povlačenje SAD ili nametnuti, nejednak mir proizveli haos u Ukrajini i nestabilnost širom Evrope.

Za Kolbija, ovo samo po sebi nije dovoljan argument protiv napuštanja Evrope od strane SAD. Kako piše: „Nestabilnost ili čak haos sami po sebi nisu dovoljni… da se pokušaj deprioritizacije proceni kao neuspeh.“ Ono što je važno, prema njegovom mišljenju, jeste da li će SAD pronaći načine da se zaštite od haosa koji će uslediti.

Nova američka bezbednosna strategija potvrđuje da je Vašington sve više fokusiran na svoju „zapadnu hemisferu“. Administracija planira da deprioritizuje pitanja i misije u inostranstvu – uključujući, donekle, Kinu – kako bi se koncentrisala na domaću bezbednost i svoje neposredno susedstvo. Gomilanje američke mornarice na Karibima, najveće u više od trideset godina, podvlači ovu promenu.

Postoje razlozi za verovanje da SAD neće potpuno napustiti Evropu. Zaštita otprilike četiri biliona dolara američkih investicija na kontinentu ostaje ključni interes. Pa ipak, pravac je nesumnjiv – Vašington se povlači. Hitno pitanje za Evropu glasi da li smo spremni za posledice.

Jer je jasno da će, kako se Vašington povlači vojno, još jače povlačiti svoje druge poluge – finansijsku moć, diplomatski pritisak, kontrolu izvoza, trgovinske mere i sekundarne sankcije. Ovi instrumenti će se sve više koristiti za usmeravanje Evrope u političkom pravcu koji SAD žele.

Od EU će se zahtevati blaže sprovođenje zakona ili potpuno ukidanje digitalnih i zelenih pravila – kao što je prošlog meseca učinio američki ministar trgovine Hauard Lutnik. Sve se ovo dešava dok bezbednosni kišobran iznad Evrope postaje sve tanji. Rezultat je opasna asimetrija –  manje zaštite i veći pritisak.

Evropa rizikuje da postane kolateralna šteta u produženom sukobu SAD i Kine, a da više ne uživa u gvozdenim garancijama koje su nekada ublažavale te šokove. To je brutalna, gubitnička pozicija.

Ako Evropa želi da pređe iz defanzivnog skrušenog položaja u poziciju strateške agencije, mora da održi svoj porast ulaganja u odbranu i da jasno stavi do znanja da će pokušaji prisile iz Vašingtona ili Pekinga naići na snažne kontramere. Samo tada Evropa može da izbegne da bude stegnuta između pokrovitelja koji se povlači i nepoverljivog rivala.

Popuštanje pritisku SAD ne funkcioniše, kao što je pokazao katastrofalni, jednostrani trgovinski sporazum Ursule fon der Lajen tokom leta. Ovo poniženje EU trebalo je da obezbedi podršku SAD u pogledu bezbednosti i kontinuiranu podršku Ukrajini, a ipak se dešava suprotno. Impuls SAD da se odvoje od Evrope je snažniji od svega što im neravnomerna trgovinska koncesija može ponuditi.

Evropa ne sme ponoviti tu grešku. Sledeći put kada Vašington zategne šrafove, EU bi trebalo da bude spremna da uzvrati, počevši od odricanja od trgovinskog sporazuma i aktiviranja svog moćnog „instrumenta protiv prisile“ na prvi znak pritiska. U Vašingtonu će se registrovati samo čvrst odgovor.

Ako SAD žele da umanje prioritet bezbednosti Evrope, to mora imati svoju cenu – sledeći treba da bude njihov uticaj u regionu. Lišen svojih istorijskih bezbednosnih garancija, mešanje i prisila SAD stvaraju neodrživu situaciju za kontinent.