„Politička ubistva dolaze u talasima“: Evropa nije imuna na potrese nalik onima u SAD

Ali, sudeći po poplavi neobuzdanog i ostrašćenog partijskog govora nakon atentata, možda je zapravo suprotno – upravo pričanje pogoršava situaciju, piše Džejmi Detmer, spoljnopolitički komentator Politico.

Američka levica i desnica jednako su krive za govor loše namere, bez slušanja one druge strane, jer im je važnije da osvoje političke poene.

Umirujući i ujedinjujući apeli umerenih glasova – uključujući bivšeg predsednika Baraka Obamu i republikanskog guvernera Jute Spensera Koksa – jedva se čuju u kakofoniji međusobnih optužbi.

U zemlji sada vlada osećaj osvete u stilu „crvene histerije“. Kako se strane u sukobu sve manje prepoznaju kao ljudska bića, politički začarani krug sve dublje polarizacije, gneva i nasilja deluje neizbežno a ni Evropa verovatno neće biti pošteđena.

Naravno, nemilosrdna retorika dolazi i od visokih funkcionera Trampove administracije. Potpredsednik Džej Di Vens obećao je da će se obračunati sa tzv. „mrežom NVO-a koja podstiče i sprovodi nasilje“, targetirajući fondacije kao što su Open Society (koju finansira Džordž Soroš, česta meta populista širom sveta) i Ford fondaciju.

Bez ikakvih dokaza, zamenik šefa kabineta Bele kuće, Stiven Miler – poznat po tome što ne zna da „izvuče osigurač iz bombe“ – okrivio je „ogromni domaći teroristički pokret“ za Kirkovo ubistvo i obećao da će koristiti punu snagu Ministarstva pravde i Ministarstva unutrašnje bezbednosti za razbijanje levih mreža za koje tvrdi da podstiču političko nasilje.

Međutim, FBI nije pronašao nikakve veze ubistva sa bilo kakvom organizovanom mrežom – napad je najverovatnije delo usamljenog napadača.

Ako je Miler zaista ozbiljan, mogao bi pogledati ka brojnim desničarskim mrežama povezanim s nasiljem, uključujući one koje su učestvovale u napadu na Kapitol hil.

U međuvremenu, novinari poput Elizabet Spajers, koji su isticali Kirkovu često agresivnu i netolerantnu retoriku, našli su se na meti zbog svojih kolumni.

Sam Tramp nije ostao po strani – okrivio je „radikalnu levicu“ za atentat još pre nego što je iko uhapšen.

Slično su, ranije ove godine, neki s levice požurili da okrive čitavu desnicu za ubistvo demokratske poslanice iz Minesote, Melise Hortman, i njenog supruga Marka, u junu.

Moguće je, naravno, da su pojedinci s levice pokazali zapanjujući nedostatak ljudske empatije prema mladom čoveku koji je ubijen, prema dvoje dece koja su ostala bez oca i ženi koja je izgubila životnog partnera – ravnodušnost koja je posebno razbesnela Trampove saradnike, od kojih su mnogi bili bliski prijatelji Kirka.

Takvim ponašanjem, oni sami pomažu krajnjoj desnici u njenom nastojanju da predstavi liberale i širu levicu kao – rečima milijardera Elona Maska – „stranku ubistava“.

Amerika sada izgleda kao da ulazi u još jedan ružan period paranoičnog stila političkog razmišljanja, kako ga je nazvao istoričar Ričard Hofšteter: teorije zavere, dezinformacije i traženje žrtvenih jaraca.

Pomislite na progon veštica u Salemu u 17. veku, nativistički američki pokret Know Nothing iz sredine 19. veka, koji je lažno optuživao katolike da ruše slobode ili Crvenu histeriju 1950-ih.

Atentat na Kirka gotovo sigurno će poslužiti kao izgovor za dodatna gušenja sloboda od strane administracije koja već odavno zaobilazi demokratske norme, i koja uprkos pričama o „odbrani slobode govora“ – sama sprovodi kulturu otkazivanja kakvu navodno prezire.

I sve to neće ostati ograničeno na SAD.

MAGA ideolozi sebe vide kao ratnike, ne samo u nacionalnoj, već i u civilizacijskoj, političko-kulturnoj borbi koja mora preći američke granice da bi uspela.

I odlučni su da izvezu svoju revoluciju.

Evropske države takođe prolaze kroz sopstvenu ružnu političku dinamiku – onu koja je zasnovana na ogorčenju i nezadovoljstvu.

Baš kao i u Sjedinjenim Državama, liberalni i centristički političari na kontinentu često olako odbacuju stvarne probleme koji uzrokuju da mnogi građani skrenu ka desničarskom populizmu i nativizmu, podstaknuti ekonomskom nesigurnošću, krizom identiteta i osećajem otuđenja usled velikih društvenih promena.

Naravno, postoje razlike, ali evropski populisti vide jednaku korist i potencijal u udruživanju i međusobnom učenju, kao i njihovi američki pandani.

Otuda i to što je desničarski aktivista Tomi Robinson angažovao Elona Maska da govori na njegovom mitingu u Velikoj Britaniji prošle nedelje, kao i to što se omladinsko krilo italijanske partije Braća Italije (premijerke Đorđe Meloni) odlučilo da na predstojećoj konferenciji fokus stavi na nasleđe Čarlija Kirka.

Evropa, takođe, svedoči alarmantnom porastu političke mržnje i nasilja.

U Velikoj Britaniji su od 2016. ubijena dvojica poslanika, Džo Koks i Dejvid Ames.

Prošle godine dogodio se i pokušaj atentata na premijera Slovačke Roberta Fica – prvi atentat na šefa vlade u Evropi od 2003. godine.

U maju ove godine, nemačka vlada objavila je da je policija registrovala 84.172 politički motivisanih krivičnih dela u 2024. – najviše otkad se vodi evidencija (od 2001. godine), i 40 odsto više nego u 2023, koja je do tada bila rekordna.

Veliki deo tog porasta dolazi od desničarskog ekstremizma.

Stručnjaci koji proučavaju političko nasilje upozoravaju da smo verovatno na ivici novog talasa političkog nasilja.

„Politička ubistva dolaze u talasima“, rekao je Arie Perliger, profesor na Univerzitetu Masačusets.

„Istraživao sam politička ubistva u brojnim demokratijama i ono što vidim, prilično dosledno, jeste da takva ubistva pokreću proces eskalacije koji ohrabruje ekstremne političke aktere s druge strane da požele osvetu“, istakao je on.