Evropi nije potreban Tramp da bi formirala zapadni savez, a jedan se već oblikuje: Martin Kitl analizira za Gardijan

Sviđalo se to nama ili ne, sistemski šok koji je pokrenuo Donald Tramp je naša nova realnost. Ništa u vezi sa Trampovim poslednjim telefonskim pozivom Vladimiru Putinu u utorak nije promenilo to, piše u kolumni za Gardijan Martin Kitl.

Evropska žurba da odgovori na Trampov povratak na vlast bila je inicijalno pokrenuta hitnošću očuvanja podrške Ukrajini.

Većina fokusa bila je na diplomatiji: održavanje američke vojne pomoći i obaveštajnih podataka, obnavljanje oštećenih kanala između Vašingtona i Kijeva, tiho angažovanje i sa Trampom i sa Volodimirom Zelenskim da bi se i podstakli i obeshrabrili, dok su javno preuzimali veći deo bezbednosne odgovornosti.

Pomaganje i naoružavanje Ukrajine ostaje daleko prvi prioritet na evropskoj agendi, kao i njen najhitniji cilj. Biti što bliže SAD-u i dalje je od suštinskog značaja, ma šta Trampovi kritičari želeli.

Nema spora da je Tramp uhvatio Evropljane unutar NATO-a nespremne na načine koji se nikada nisu smeli dogoditi. Za sada, američka moć ostaje i nezamenjiva i nepouzdana.

Ipak, počinje da se oblikuje trajnija i više Evropom podržana rekonfiguracija zapadnog saveza.

Za sada, većina onoga što se planira je improvizovano iz postojećih resursa ili aspirativno. Ali, u diplomatskim video-konferencijama i plemenitim obećanjima, može se naslutiti skica novog Atlantskog saveza: neka vrsta NATO-minus koju podržava većina Evrope, uključujući Britaniju, potencijalno uz Kanadu, a sa ulogom SAD-a koja je obavijena nesigurnošću.

NATO ostaje osnovni okvir, čak i ako Tramp odluči da se povuče. Ovaj adaptivni napor oblikuje neverovatan trio: konzervativni nemački kancelar koji odbacuje prethodnu ortodoksiju; centristički francuski predsednik koji je upravo uništio svoju političku bazu; i premijer Britanije sa najmanjom britanskom armijom još od Napoleonovih ratova. Ali Evropa je ipak u njihovim rukama. Oni su tim koji možemo da postavimo na teren.

Neizbežnost promene je odlučujuće potkrepljena Trampovim 90-minutnim telefonskim razgovorom sa Putinom u utorak. Svaka pomisao da bi Tramp mogao da ubedi Putina da odustane od svoje politike prema Ukrajini – ili čak da Tramp to želi – oduvek je bila fantazija.

Sve što je Putin ikada rekao o Ukrajini potvrđuje da je smatra ruskom zemljom. Uslovi koje je postavio Trampu su zahtev da Ukrajina bude prepuštena na milost i nemilost ruskom napadu i aneksiji. Taj napad se nastavio bez prestanka ponovo ove nedelje.

Ovo stavlja Trampove tvrdnje o tome da je on mirovni posrednik pod velikim pitanjem, ali je sramota, iako korisna za one koji pokušavaju da ga obuzdaju, verovatno samo privremena.

Trampova strateška želja jeste da povuče američku vojnu i finansijsku podršku Ukrajini, po mogućstvu u okruženju koje može da nazove mirovnim rešenjem koje je samo njegov genij mogao da iznese. Ali njegov dugoročniji pristup Evropi je jednostavno produžetak ovog nestrpljenja prema Ukrajini. Njegov cilj je da povuče američku podršku evropskoj odbrani uopšte.

Najznačajnija stvar koja se dogodila u Evropi ove nedelje, dakle, nije bio telefonski poziv Trampa i Putina. To je bio glasanje u Bundestagu za ublažavanje strogo zaštićenih pravila o finansijskom zaduživanju u nemačkoj ustavnoj tradiciji i, istovremeno, za odobravanje fonda od 500 milijardi evra za podsticanje ekonomskog rasta, infrastrukturnih projekata i vojnog izdvajanja.

Ako Evropa želi da nosi sopstvenu odbrambenu odgovornost, kao što sada tvrdi, mora da pokrene sopstvene odbrambene industrije na odgovarajuću skalu. A to, pre svega, znači pokretanje nemačke odbrambene industrije. Ovo nije proces koji će se desiti preko noći, ali sada može da počne.

Glasanje je bilo trijumf za verovatnog novog nemačkog kancelara, Fridriha Merca, koji je to gurao kroz odlazeći sastav Bundestaga.

Ali to je, takođe, pravi preokret na putu za posleratnu Nemačku. Opterećena svojom istorijom, Nemačka je dosledno izbegavala i veliko zaduživanje i militarizaciju. Ova tabu tema sada je prekršena, pod pritiskom ekonomske stagnacije i pretnje od Rusije.

Interni uticaji za Nemačku za 21. vek biće značajni, pod uslovom da gornji dom parlamenta odobri promene. Bilo bi greška misliti da je ovo pitanje sada rešeno. I ekstremna desnica i ekstremna levica, koje su znatno ojačale na nedavnim nemačkim parlamentarnim izborima, glasale su protiv Mercovih planova.

I nastaviće da ih posmatraju kao izdaju. Ako inflacija poraste, Mercova pozicija će se suočiti s oštrim izazovima.

Ali posledice za Evropu u celini verovatno će biti jednako snažne. Od pada Austro-Ugarske monarhije 1918. Nemačka je bila najvažnija zapadnoevropska država čija spoljna politika refleksivno gleda prema Rusiji.

U vreme vladavine Gerharda Sredera i Angele Merkel, ti odnosi su uvek pažljivo čuvani. Putin se međutim pobrinuo prvo u vreme mandata Olafa Šolca, a sada pod Mercom, da ti odnosi postanu sve neprijateljskiji.

Nemačka je i dalje neophodna država za bilo koju novu političku inicijativu na evropskom nivou. Ali sada, gotovo preko noći, glasanje u Bundestagu je uklonilo dugotrajni izgovor iza kojeg su se neki evropski državni akteri skrivali kada je reč o očigledno nedovoljnoj evropskoj odbrambenoj investiciji.

Era evropskog unutrašnjeg poricanja kada su u pitanju Rusija i vojni izdaci je završena, i svež vazduh istine sada ulazi kroz prozore koji su nekada bili čvrsto zatvoreni.

Ovo je zdrav i dugo očekivani trenutak, ne samo zato što je opasnost stvarna, već i zato što daje ovom kontinentu jedinstvenu svrhu kakvu nije imao još od Hladnog rata.

Ali ne može se osporiti da postoje i rizici. Evropska istorija je puna zastrašujućih primera međunarodnih saveza koji nisu preživeli susret s odlučnim neprijateljem. Jedna od lekcija iz 2020-ih godina je da su se stvari za koje su mnogi ljudi smatrali da su ostale u prošlosti – među kojima su epidemije, nacionalizam, teritorialni preuzimanja i šarmantni tirani – vratile punim intenzitetom.

Danas, suočeni s agresivnim tiranijom i izolacionističkim SAD-om, države Evrope, zajedno sa Kanadom, pokušavaju da održe moralno i političko preoblikovanje sveta koje se dogodilo posle 1945. godine.

Ovde postoje eho konflikata koji su počeli 1914. i ponovo 1939. Tada je Evropa takođe bila u ratovima (u kojima je Kanada imala značajnu ulogu) dok su SAD stajale po strani.

U oba slučaja, SAD su bile ključna nacija za pobedu i posleratni poredak. Danas, međutim, SAD koračaju uz ritam koji je daleko nepouzdaniji.