Slavoj Žižek u autorskom tekstu za Danas: Koja to Evropa muči Trampa

Iako u ovom dokumentu ne saznajemo ništa novo, on pruža neku vrstu sistematskog izlaganja Trampove doktrine „Amerika na prvom mestu“ – izlaže preusmeravanje američke spoljne politike od strane administracije, od preusmeravanja vojnih resursa na zapadnoj hemisferi do zauzimanja konfrontacionog stava prema Evropi bez presedana.

Ono što je do sada možda odbačeno kao Trampove zbunjujuće improvizacije sada je jasno artikulisano kao globalna ideološka vizija koja se efikasno svodi na ono za šta optužuje Evropu – civilizacijsko brisanje.

Osim dobro poznatih opštih trendova ka civilizacijskom brisanju (Trampov animozitet prema akademskoj zajednici i nezavisnim javnim medijima), dozvolite mi da pomenem samo dve manje činjenice – Tramp nominuje tri glumca da usmere Holivud u pravcu koji on želi (Mel Gibson, Silvester Stalone, Džon Vojt); Tramp je brutalno intervenisao u Kenedi centru u Vašingtonu, promenivši njegovu orijentaciju ka popularnoj kulturi.

Gde su one dobre stare godine oko 1950-ih kada je CIA finansirala prevode pesama T. S. Eliota na istočnoevropske jezike i direktno organizovala slikare apstraktnog ekspresionizma u grupu kako bi se suprotstavili komunističkom uticaju u Zapadnoj Evropi?

I zar ultimativni dokument o brisanju civilizacije nije dugačak snimak Gaze, snimljen dronom sa skoro svim uništenim zgradama? A da ne pominjemo zlatne značke u obliku omče koje su 8. decembra 2025. u Knesetu nosili Ben Gvir i članovi njegove stranke. Bile su gotovo identične značkama za taoce koje su predstavljale zahtev Izraela da vrati svoje otete građane kući; ali dok je žuta značka simbolizovala borbu za život, značka u obliku omče je učinila upravo suprotno – reklamirala je proslavu smrti kao zakon.

Njihovo prikazivanje pratilo je najnoviji pritisak u Komitetu za nacionalnu bezbednost da se usvoji zakon koji bi dramatično proširio upotrebu smrtne kazne u Izraelu – on teži da nametne obaveznu smrtnu kaznu svakom Palestincu (samo Palestincu!) koji namerno ili sa „ravnodušnošću“ izazove smrt izraelskog civila iz „neprijateljstva prema javnosti“ ili iz nacionalističkog motiva. Ponovo, kraj civilizacije…

Da se ​​vratimo na Trampov dokument – on opisuje dvostruki pristup Kini, nastojeći da obuzda globalni uticaj Pekinga, uz očuvanje ekonomskih veza i održavanje trenutnih uslova na Tajvanu, navodeći da je „sprečavanje sukoba oko Tajvana, idealno očuvanjem vojne nadmoći, prioritet“.

Međutim, iako je pristup Kini centralna tvrdnja dokumenta (i čak relativno racionalna), on je u senci opsesije Zapadnom Evropom. Tramp i njegova administracija krive EU i migracije za ono što kažu da je neizbežno – potpuni kulturni raspad u Evropi.

U dokumentu se navodi da Evropa ima ekonomske probleme, ali se insistira da su oni „pomračeni stvarnom i oštrijom perspektivom civilizacijskog brisanja“ u narednih dvadeset godina:

„Veći problemi sa kojima se suočava Evropa uključuju aktivnosti Evropske unije i drugih transnacionalnih tela koja potkopavaju političku slobodu i suverenitet, migracione politike koje transformišu kontinent i stvaraju sukobe, cenzuru slobode govora i suzbijanje političke opozicije, pad nataliteta i gubitak nacionalnih identiteta i samopouzdanja.“

Rat u Ukrajini se pominje u ovom kontekstu rasprave o „civilizacijskom brisanju“ Evrope. SAD naglašavaju da je u interesu Amerike da se ovaj rat zaustavi, uključujući i to kako bi se obnovila „strateška stabilnost“ sa Rusijom.

Međutim, američka administracija tvrdi da „nestabilne manjinske vlade“ u Evropi imaju „nerealna očekivanja za rat“, istovremeno nagoveštavajući da ometaju mirovni proces.

Komentari dolaze u trenutku kada evropski lideri diskretno upozoravaju da bi Vašington mogao da „izda“ Ukrajinu tokom mirovnih pregovora sa Moskvom.

Da li Trampova nedavna kritika Zelenskog ne ide u tom pravcu: „Razgovarali smo sa predsednikom Putinom i razgovarali smo sa ukrajinskim liderima, uključujući… predsednika Zelenskog, i moram reći da sam pomalo razočaran što predsednik Zelenski još nije pročitao predlog, to je bilo pre nekoliko sati.“

Nije ni čudo što je Kremlj pohvalio novi, čvršći stav Amerike prema Evropi – Tramp krivi evropske zvaničnike za blokiranje napora koje podržavaju SAD da se okonča sukob i navodi da je potreban kraj „neprijateljstava“ kako bi se stabilizovale evropske ekonomije, sprečio rat i ponovo uspostavila stabilnost sa Rusijom:

„Osnovni je interes Sjedinjenih Država da pregovaraju o brzom prekidu neprijateljstava u Ukrajini, kako bi se stabilizovale evropske ekonomije, sprečila nenamerna eskalacija ili širenje rata i ponovo uspostavila strateška stabilnost sa Rusijom, kao i da bi se omogućila post-neprijateljska rekonstrukcija Ukrajine da bi se omogućio njen opstanak kao održive države.“

Iznenađujuće (mada i ne baš), osnovna naracija se približava onome što tvrde neki levičari: Rusija i narod Ukrajine iskreno žele mir i samo je evropska opsesija (koju deli korumpirano ukrajinsko rukovodstvo) idejom da Rusija treba i može biti poražena ono što čini rat otegnutim.

Briselska birokratija EU stalno govori o potrebi uspostavljanja mira i bezbednosti za Ukrajinu, ali ono što ona efikasno radi jeste da sabotira svaki pregovor i šalje Ukrajini staro oružje (poput zastarelih tenkova) koje nije od koristi i samo truli u ukrajinskim skladištima dok hiljade besmisleno ginu na obe strane bojnog polja.

Iako se takvi stavovi predstavljaju kao neutralan opis činjenica, njihova pristrasnost je jasna. Glavna „činjenična“ tvrdnja – Ukrajina ne može da dobije rat (naravno da to ne može sama, zbog čega joj je potrebna naša pomoć) efikasno izražava želju da ga što pre izgubi. Model herojskog otpora se stoga predstavlja kao njegova suprotnost, kao besmisleno klanje.

Pa zašto Evropa nastavlja da podržava Ukrajinu?

Trampovsko objašnjenje jeste da je Evropa koja to radi Evropa kojom upravlja Brisel, Evropa prekomerne zakonske regulacije i kulture ukidanja, Evropa opsednuta svojom krivicom i pokušava da se iskupi multikulturalizmom i otvorenošću prema imigraciji, osuđujući svaku zaštitu nacionalnog načina života kao novi oblik fašizma.

Dakle, Evropa bi trebalo da postane evropskija u smislu patriotsko-nacionalističkih suverenih država koje zagovara populistička nova desnica. To objašnjenje duboko odjekuje među većinom evropskih krajnje desničarskih stranaka čiji se izborni programi prvenstveno zasnivaju na kritici EU, zahtevima za ograničavanje migracija iz muslimanskih i neevropskih zemalja i patriotskom naporu da se preokrene uočeni pad njihovih zemalja.

Ovde je lako uočiti ideološko slaganje između Trampovog populističkog pokreta MAGA i evropskih nacionalističkih stranaka.

Surova ironija trampovske ponižavajuće kritike Evrope je u tome što se ona predstavlja kao sopstvena suprotnost, kao proslava veličine evropske civilizacije koju savremena Evropa briše.

Iako dokument zahteva od Evrope da bude autonomnija i suverenija, sam oblik ovog zahteva protivureči tome – Tramp govori Evropi šta bi trebalo da bude – ne da gradi jače ekonomsko i političko jedinstvo, već da se pretvori u mnoštvo nacionalističkih suverenih država.

Dakle, paradoks je u tome što dok Tramp osuđuje slabljenje Evrope, on čini sve da efikasno oslabi njen uticaj kao autonomnog glasa.

Dakle, nema ništa novo u dokumentu koji je objavila Bela kuća. U intervjuu od 15. jula 2018. godine, odmah nakon burnog sastanka sa liderima EU, Tramp je pomenuo Evropsku uniju kao prvog u nizu „neprijatelja“ SAD, ispred Rusije i Kine. Umesto da osudimo ovu tvrdnju kao iracionalnu („Tramp se prema saveznicima SAD odnosi gore nego prema svojim neprijateljima“ itd.), trebalo bi da postavimo jednostavno pitanje – šta toliko muči Trampa u vezi sa EU?

O kojoj Evropi Tramp govori? Kada su ga novinari pitali o imigrantima koji ulaze u Evropu, odgovorio je kako i dolikuje antiimigrantskom populisti kakav jeste – imigranti cepaju tkivo evropskih običaja i načina života, predstavljaju opasnost po evropski duhovni identitet…

Dakle, koja Evropa muči Trampa, kao i evropske populiste? To je Evropa transnacionalnog jedinstva, Evropa koja je nejasno svesna da, kako bismo se nosili sa izazovima našeg trenutka, treba da prevaziđemo ograničenja nacionalnih država; Evropa koja takođe očajnički teži da nekako ostane verna starom prosvetiteljskom motou solidarnosti sa žrtvama, Evropa svesna činjenice da je čovečanstvo danas jedno, da smo svi na istom čamcu (ili, kako kažemo, na istom svemirskom brodu Zemlja), tako da je tuđa patnja i naš problem.

Ovde treba pomenuti Petera Sloterdjka koji je primetio da je današnja borba kako obezbediti opstanak najvećeg ekonomsko-političkog dostignuća moderne Evrope, socijaldemokratske države blagostanja. Prema Sloterdajku, naša stvarnost je, barem u Evropi, „objektivna socijaldemokratija“ za razliku od „subjektivne“ socijaldemokratije: treba razlikovati socijaldemokratiju kao skup političkih partija i socijaldemokratiju kao „formulu sistema“ koji „precizno opisuje političko-ekonomski poredak stvari, koji je definisan modernom državom kao državom poreza, kao infrastrukturnom državom, kao državom vladavine prava i, na kraju, ali ne i najmanje važno, kao socijalnom državom i državom terapije.

Svuda susrećemo fenomenološku i strukturnu socijaldemokratiju, manifestnu i latentnu, onu koja se pojavljuje kao stranka i drugu koja je manje-više nepovratno ugrađena u same definicije, funkcije i procedure moderne državnosti kao takve.

Ova ideja koja je u osnovi ujedinjene Evrope je iskvarena, poluzaboravljena, i samo u trenutku opasnosti smo primorani da se vratimo ovoj suštinskoj dimenziji Evrope, njenom skrivenom potencijalu.

Evropa leži u velikim kleštima između Amerike s jedne strane i Rusije s druge strane, koje obe žele da je rasparčaju – i Tramp i Putin podržavaju Bregzit, podržavaju desničarske evroskeptike na svakom koraku.

Šta ih muči u vezi sa Evropom kada svi znamo bedu EU koja iznova i iznova pada na svakom testu – od njene nesposobnosti da sprovede doslednu politiku o imigrantima do njene jadne reakcije na Trampov carinski rat?

Očigledno nije u pitanju ova zapravo postojeća Evropa, već ideja Evrope kao civilizacije. Tramp je u nekom dubljem smislu u pravu – evropski pojam „objektivne socijaldemokratije“ je efikasno dostigao svoju granicu, nema načina da se direktno vratimo na njega.

Stoga se suočavamo sa brutalnim izborom – ili jednostavno napuštamo ovaj san, prihvatamo civilizacijsko brisanje Evrope i ulazimo u Trampov novi varvarizam, ili se približavamo teškom zadatku eliminisanja evropske civilizacije – eliminisanja u preciznom smislu Hegelijanskog Aufhebung-a: ostavljamo je iza sebe („negiramo“ je) i istovremeno je održavamo tako što je uzdižemo na drugačiji, viši nivo.

Da, Evropa je zbunjena i neorganizovana. Sklona je prekomernoj regulaciji – recimo, na nivou običaja, takozvana politička korektnost pokušava da eksplicitno reguliše skup nepisanih pravila koja čine samu srž civilizacije.

Na nivou spoljne politike, ona ispoveda saosećanje za genocid u Gazi, ali odbija da deluje protiv njega i samim tim ga odobrava… Međutim, ova konfuzija samo odražava njenu nesposobnost da se afirmiše unutar Trampovog novog varvarstva – SAD zapravo zahtevaju od Evrope da iskoreni svoje civilizacijsko nasleđe i pronađe mesto u novom svetskom poretku politike kao biznisa gde se sirova moć opravdava primitivnom ideologijom.

Čak i ako se Tramp često ne slaže sa Rusijom i smatra Kinu glavnom pretnjom američkoj hegemoniji, odmah vidimo da se svi kreću u istom ideološkom prostoru politike kao biznisa zasnovanog na sirovoj ekonomskoj i vojnoj moći.

Što se tiče Ukrajine, iako Tramp pokušava da postigne dobar dogovor za Ukrajinu, njegova dublja solidarnost je sa Putinom jer obojica deluju na isti način.

Sve žalbe na slabost Evrope samo pokazuju da nema mesta za evropsku civilizaciju u ovom novom svetu.