Tramp i njemu slični zamišljaju svet bez međunarodnog prava, mogu li to postići?

Osamdeset godina kasnije, sve se više govori da živimo u trenutku velikih promena, ka svetu koji nema takvog prava.

U septembru, Fajnenšel tajms je objavio uvodnik pod naslovom Svet bez pravila. Taj stav je bio zasnovan na dva incidenta: izraelskom lansiranju raketnog napada na zgradu u kojoj su bili smešteni zvaničnici Hamasa u Kataru i upadu 19 ruskih dronova u poljski vazdušni prostor.

Ovo kršenje prethodnog „poretka zasnovanog na pravilima“, pisao je Fajnenšel tajms, sada proizvodi „vrstu anarhije i širenja nasilja“.

Drugi su zauzeli, čini se, nešto optimističniji ili prihvatljiviji stav,ukazuje u analizi za Gardijan Filip Sends, profesor prava na Univerzitetskom koledžu u Londonu.

Prošle godine, u New Statesman, Džon Bju, profesor istorije na Kraljevskom koledžu u Londonu i bivši savetnik za spoljnu politiku u vreme mandata Borisa Džonsona, govorio je o „sistemu zasnovanom na pravilima“ i osporio stav onih koji se zalažu za njen kontinuirani uticaj, uključujući i mene, smatrajući ga „sentimentalnim“.

„Koliko god bismo želeli da bude tako, danas nismo u eri vladavine prava“, napisao je. Po njegovom mišljenju, „sirova moć se ispoljava svuda gde pogledamo“, a oni koji deluju na globalnoj sceni namerno krše pravila međunarodnog pravnog poretka posle 1945. godine.

On se poziva na rusku invaziju na Ukrajinu u februaru 2022. godine.

To je svakako jedno viđenje. Ali da li je zaista tako da se „sirova moć nameće svuda oko nas“? Sumnjam. Prvo, u „sirovoj moći“ nema ničeg novog.

Napadi na međunarodna pravila dešavaju se manje-više kontinuirano od 1945. Daleko pre Ukrajine, Katara ili dronova iznad Poljske, bilo je Mađarska, Čehoslovačka, Vijetnam, Laos i Kambodža, Avganistana, Demokratske Republike Kongo i Iraka. Poznati su nam brojni slučajevi očigledne nepravde i trenuci ozbiljnog pravnog haosa.

Nema sumnje da danas postoji rasprostranjena nepravda, barem u odnosu na određena pravila međunarodnog prava.

S obzirom na dešavanja u Ukrajini, Izraelu/Palestini, Sudanu i drugim mestima, teško je ne složiti se sa profesoricom sa Univerziteta Jejl, Unom Hetavej, koja je ovog meseca izjavila da je zaštita civila prema međunarodnom humanitarnom pravu „erodirana do te mere da preti da izgubi svako značenje”.

Međutim, činjenica da se određeni zakoni krše ne znači da oni prestaju da postoje. Pravila postavljena u Ženevskim konvencijama iz 1949. i njihovim protokolima iz 1977. o zaštiti civila u vreme oružanih sukoba, nisu prestala da važe uprkos napadima na civile u Ukrajini, u Izraelu 7. oktobra, kasnije u Gazi, ili u delovima Sudana.

I dok se neka pravila nesumnjivo krše, i to ozbiljno, velika većina pravila međunarodnog prava i dalje se poštuje, funkcioniše i primenjuje na način koji je potpuno efikasan.

Moj nedavni put vozom od Londona do Pariza i nazad bio je moguć zahvaljujući radu brojnih međunarodnih sporazuma. Isto važi za telefonske pozive koje obavljam putem mobilnog telefona, hranu koju jedem i lekove koje uzimam.

Svaki aspekt našeg svakodnevnog života oblikovan je uticajem međunarodnog prava. Ono funkcioniše iza scene – nevidljivo, tiho, besprekorno i efikasno.

U svetu bez pravila očekivali biste da bi međunarodno zakonodavstvo stalo. To se nije dogodilo. U poslednjim mesecima, države su se saglasile da pregovaraju o novoj UN konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju zločina protiv čovečnosti, i usvojile su novi sporazum kojim se stvara prvi međunarodni tribunal za zločin agresije od Nirnberga, u vezi sa ilegalnom okupacijom Ukrajine od strane Rusije.

U svetu bez pravila takođe biste očekivali da bi međunarodni sudovi i tribunali bili u stanju kolapsa ili nestajanja. Istina je da je nekoliko sudova završilo svoj rad ili se raspalo, i da neke države napuštaju pojedine sudove, ali takvih slučajeva je vrlo malo.

Mnogi drugi sudovi i tribunali zauzeti su više nego ikad. Međunarodni sud pravde trenutno ima 23 sporna predmeta na svom dnevnom redu, što je više nego ikada koliko se sećam.

Funkcija savetodavnog mišljenja suda privukla je neviđeno angažovanje u poslednjim godinama – 37 država učestvovalo je u postupku savetodavnog mišljenja o Čagos ostrvima, što je dovelo do odluke iz februara 2019. da je odvajanje Čagos arhipelaga od Mauricijusa bilo nezakonito.

Ove godine, 98 država učestvovalo je u savetodavnom mišljenju o klimatskim promenama. To je najviši nivo učešća u bilo kojem slučaju u istoriji suda ili njegovog prethodnika.

Ne ignorišem napad na delove međunarodnog prava koji trenutno dolazi iz određenih krugova. Kako to Đulijani da Empoli opisuje u svojoj knjizi „The Hour of the Predator“, nova populistička klasa političkih predatora i digitalnih konkvistadora stvorila je neprijatelja ne samo u advokatima, već i u njihovim pravilima i institucijama, njihovim sudovima i sudijama, posleratnoj obavezi poštovanja pravila o slobodnoj trgovini, pravima pojedinaca i grupa, i o upotrebi sile.

Ako njihovi napadi uspeju, piše on, „neće biti pogođene samo stranke advokata i tehnokrata, već i liberalna demokratija kakvu smo do sada poznavali“.

Danas može izgledati primamljivo odbaciti sporazum iz 1945. Kao što je pokazao američki predsednik Donald Tramp, malo arogancije može vam omogućiti da bojkotujete Cop30 o klimatskim promenama, ili da započnete politiku ubijanja navodnih narko dilera u Karipskom moru.

Ali to nisu politike koje će biti održive na duži rok. One izazivaju reakcije drugih. Prijavljeno je da je Velika Britanija prestala sa određenom obaveštajnom podrškom SAD u Karibima, iz straha da ne bude saučesnik u kriminalu, iako je ministarka spoljnih poslova Ivet Kuper umanjila značaj te vesti.

A francuski ministar spoljnih poslova Žan-Noel Baro izjavio je da „smo sa zabrinutošću pratili vojne operacije u karipskom regionu, jer one krše međunarodno pravo“.

Dakle, ne živimo u svetu bez prava. Međutim, živimo u svetu u kojem neki žele da ukinu ili smanje određena međunarodna pravila, i to je borba koja je u toku.

Nema sumnje da stvari mogu još da se pogoršaju pre nego što se poboljšaju. Ali istorija pokazuje obrazac kroz vekove – izrada međunarodnih pravila i institucija praćena je njihovim delimičnim uništavanjem, a potom sledi rekonstrukcija, koja se uglavnom oslanja na ono što je prethodilo. I tako će biti i ovaj put.

U Trampovoj aroganciji nema ničeg novog. Hans Frank se jednom ponašao bahato, kao i general Augusto Pinoče.

Takav pristup nam je doneo Irak i zbrku oko protokola o Bregzitu za Severnu Irsku, i mnoge druge katastrofe.

I onda, vremenom, takvi ljudi nailaze na druge realnosti – političke, diplomatske, ekonomske, vojne, ekološke, ljudske, pravne – i shvate da kompromisi moraju da se naprave, što će dovesti do dogovora, a ti dogovori biće uređeni međunarodnim pravilima, u jednoj ili drugoj formi, zaključuje Sends.