Jedna od dve moguće opcije za Ukrajinu stavlja NATO i Evropu na nišan Moskve, ali i Vašingtona: Gardijan o „neuspehu“ ovonedeljnih mirovnih pregovora

Ali dinamika koja je proizvela ove razgovore možda postaje sve učvršćenija. Interesi SAD i Rusije koji pokreću proces nisu se promenili dok se sukob na terenu intenzivira. Nedostatak napretka ove nedelje znači da će uskoro biti još jedan pokušaj da se okonča rat, a možda i još jedan posle toga, sve dok jednog dana ne bude postignut neki sporazum koji podržavaju SAD o zaustavljanju sukoba pod uslovima koji uglavnom favorizuju Rusiju, piše kolumnista Gardijana Martin Ketl.

Geopolitički algoritam koji pokreće ovaj napor je previše dosledan da bi se ignorisao. Ponavlja se otkako se Tramp ponovo vratio u Belu kuću u januaru. Tokom predizborne kampanje, Tramp je tvrdio da može da zaustavi rat za jedan dan. To se nikada ne bi dogodilo. Ali od 12. februara pa nadalje, kada je Tramp prvi put direktno razgovarao sa Putinom o Ukrajini, namera i pristup se nisu promenili. Nema razloga da se pretpostavi da će to sada učiniti. Zapravo, zastoj u utorak bi ih mogao ponovo podstaći.

Unutrašnja logika interakcija koje su nas dovele do ove tačke je sada poznata. Tramp odbija da da oružje Ukrajini. Umesto toga, pokušava bilateralni sporazum sa Putinom kako bi zaustavio rat na teritorijalni račun Ukrajine. Rusija bombarduje Ukrajinu i ostvaruje iscrpljujući napredak na bojištu.

Ukrajina i njeni drugi saveznici se mobilišu da ospore svaki novi proruski sporazum. SAD rebalansiraju svoje planove kako bi uzele u obzir prigovore. Razgovori se vode. Putin kaže da nema sporazuma. Rat se nastavlja, ali i diplomatija.

Kako se ovaj proces bude ponavljao, desiće se jedna od dve stvari. Ili će proces biti prepoznat kao proces kojim se ništa ne postiže, ili će se neki njegov aspekt promeniti kako bi ishod bio verovatniji.

Prva opcija, napuštanje procesa, je mogućnost, ali bi to značilo poniženje za Trampa. To bi takođe značilo da bi se rat intenzivirao i postao smrtonosniji, destruktivniji i još više destabilizujući. Pritisci da se on zaustavi bi se stoga ponovo pojavili, što bi dovelo do obnavljanja diplomatskih napora SAD, ali sa slabije pozicije nego danas.

Druga opcija, izmena ili zaobilaženje nekog aspekta procesa, stoga deluje verovatnije. Ovo neizbežno stavlja NATO i Evropu čvrsto na nišan Moskve, posebno, a takođe i Vašingtona. To objašnjava zašto je Kremlj juče nagovestio da još uvek postoje sporazumi koje vredi sklopiti – drugim rečima, sporazumi između Rusije i SAD, iz kojih je Evropa isključena.

Putin ne može jasnije reći da Evropu vidi kao Trampovu slabu kariku. „Evropa sprečava američku administraciju da postigne mir u Ukrajini“, rekao je pre razgovora sa Vitkofom ove nedelje. „Oni su na strani rata“, rekao je malo kasnije. „Rusija ne namerava da se bori protiv Evrope, ali ako Evropa počne, mi smo spremni odmah.“

Nešto od ovoga je besmislica. Ali Putinov ključni uvid je tačan. Evropa – tačnije NATO bez SAD – zaista uspeva da frustrira i spreči Trampa da sklopi onakav dogovor sa Putinom kakav želi. Dosledna posvećenost saveznika NATO ovom zadatku nije široko proslavljena, iz straha da se ne isprovocira Tramp, ali je nemoguće ne uvideti je.

Napori su bili intenzivni, od trenutka kada su Tramp i Džej Di Vens javno vređali Volodimira Zelenskog tokom njegove posete Ovalnom kabinetu 28. februara. Takođe su bili manje-više uspešni.

Ova takozvana „koalicija voljnih“ ima moć da osujeti planove SAD i Rusije, ali joj nedostaje moć da ih oblikuje. Koalicija uključuje većinu evropskih zemalja, plus Kanadu, koje su se sve obavezale da materijalno podrže posleratnu Ukrajinu. Njeni ciljevi su ostvareni ad hok, a delimično i unutar NATO-a, kao na jučerašnjem sastanku ministara spoljnih poslova u sedištu NATO-a u Briselu, sa kojeg je američki državni sekretar Marko Rubio upadljivo bio odsutan.

U svakom slučaju, evropska borba za Ukrajinu je više puta uspela da održi crvenu liniju protiv Trampa i Putina. To je ponovo učinila ove nedelje kada je Vitkofov plan izmenjen pre sastanka s Putinom. Čvršće grljenje Zelenskog je ključni deo ovog napora još od katastrofe u Ovalnom kabinetu.

Bilo bi iznenađujuće da Zelenskog nisu intenzivno savetovali i konsultovali saveznici skoro na svakom koraku. Kladio bih se da ćemo, ako ikada dobijemo pristup dnevniku njegovih poruka, dopisnika, sastanaka i putovanja, otkriti da savetnik (britanskog premijera) Kira Starmera za nacionalnu bezbednost Džonatan Pauel igra veliku ulogu u ovom naporu.

Ipak, ovo ne može i neće se nastaviti unedogled. Centralni problem i za Ukrajinu i za Evropu jeste to što je neravnoteža moći 21. veka okrenuta protiv njih. U ovoj novoj neravnoteži, Evropa i NATO nemaju dovoljno oružja, moći ili bogatstva da iskoriste alternativno mirovno rešenje koje su Rusija i SAD u obavezi da shvate ozbiljno ili prihvate.

Posleratna ideja Zapada možda nije mrtva, ali je na intenzivnoj nezi. Evropski i neki američki hirurzi bore se svim veštinama koje im stoje na raspolaganju da je održe u životu. Istina je, međutim, da bi Tramp vrlo lako mogao da isključi aparat sutra.

Ako bi se to dogodilo, opasnost da ruske trupe na kraju marširaju niz Vajthol mogla bi ostati mala. Ali pretnja glavnoj ulici Kijeva, Hreščatiku, nesumnjivo bi se povećala. Teško je reći da li Tramp ovo shvata ili ga je briga.

Nije nemoguće da efikasna ukrajinska vlada, bilo da je na čelu sa Zelenskim ili ne, može da nastavi da funkcioniše i dobije finansijsku i vojnu podršku međunarodnih podržavalaca za početak rekonstrukcije. Mnogo toga bi zavisilo od toga da li će zamrznuta ruska imovina Zapada, vredna 253 milijarde funti, završiti u Kijevu ili biti vraćena u Moskvu.

U svakom slučaju, NATO bi se tada mogao pokazati kao jučerašnje rešenje za sutrašnju pretnju. Zemlje NATO bi i dalje imale svoje oružje i oružane snage. Zadržale bi svoju posvećenost nezavisnoj Ukrajini i svojim zajedničkim vrednostima. Takođe bi nastavile da poseduju ono što londonski istoričar Georgios Varuksakis, autor široko hvaljene knjige „Zapad: Istorija jedne ideje“, naziva svojom „sposobnošću za samokritiku i samokorekciju“.

Ali strateška samokorekcija koja se zahteva od Evrope u odsustvu potpuno posvećenog američkog partnera bila bi naporna i mogla bi uključivati cenu koju bi malo evropskih zemalja i birača bilo spremno da plati.

Možda još uvek nije istina da su Trampove SAD stigle do sudbonosne raskrsnice, gde odlučuju da biraju između Evrope i Ukrajine s jedne strane i Rusije s druge. Ali to mesto i taj trenutak su sve bliži nego ikada od 1945. godine. Tragedija koja se nadvija je u tome što je istorija dodelila Evropi ulogu u podršci Ukrajini koju ona na kraju nije u stanju da ispuni u onoj meri u kojoj je to potrebno.