Analiza: Sa Trampom ili bez odnos Evrope i SAD se nikada neće popraviti

Optimisti se hvataju za nadu da bi se stabilnost koju smo izgubili mogla povratiti nakon Trampa. Nakon što sam proteklih nekoliko dana provela u Vašingtonu sumnjam u to, piše Natali Toči, direktorka Instituta za međunarodne odnose u Rimu i kolumnistkinja Gardijana.

Čak i u skorijoj istoriji, stvari nisu bile toliko loše za transatlantske odnose. Trenutne tenzije čine da prva Trampova administracija izgleda kao šetnja parkom za Evropljane.

Jedno je povući se iz nuklearnog sporazuma s Iranom – što je Tramp učinio u svom prvom mandatu. Sasvim je drugo bombardovati Iran i dati Izraelu zeleno svetlo za rat protiv tog režima.

Jedno je biti suočen s pretnjom uvođenja tarifa i morati davati prazna obećanja, kao što je to učinio Žan-Klod Junker kada je obećao kupovinu više američkih proizvoda.

Sasvim drugo je progutati američke carine od 15 odsto, dok Ursula fon der Lajen, s nelagodnim izrazom lica, pozira sa podignutim palcem pored Trampa koji se podrugljivo smeška pred kamerama.

Kada je reč o bezbednosnoj saradnji, Tramp je u svom prvom mandatu bar slao protivtenkovske rakete Džavelin Ukrajini. Sada, u najboljem slučaju, dopušta evropskim vladama da kupuju američko oružje za Kijev.

U međuvremenu, Vladimir Putin ga vešto koristi, dok ruski diktator trijumfalno šeta crvenim tepihom u Enkoridžu, na Aljasci.

Optimizam lako prerasta u oblik vere i neki se i dalje drže uverenja, uprkos svim dokazima, da će se „stara dobra“ transatlantska vremena vratiti.

Takav scenario je iluzoran. Čak i kada bi Tramp nestao sa scene, teško je zamisliti da bi se transatlantski odnosi mogli vratiti na onu bliskost i osećaj zajedništva koji su ih karakterisali u prošlim decenijama.

Najviše čemu možemo da se nadamo, kako mi je jedan posmatrač iz Vašingtona rekao, jeste da postanemo razdvojen par koji privremeno živi pod istim krovom zarad dece – pre nego što se prijateljski raziđemo.

Kada je Džo Bajden izabran, sumnjala sam da će on biti poslednji istinski atlantistički lider SAD, bez obzira na to ko dođe posle njega.

Jasno se sećam kada je na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 2021. podigao publiku oduševljenih transatlanticista izjavom: „Amerika se vratila“.

Unutrašnji glas mi je rekao: „Verovatno poslednji put“. Bezbednosni, demografski, društveni i ekonomski tokovi u SAD i širom sveta nisu išli u pravcu Bajdenovog obećanja.

Transatlantski odnos više se ne može podrazumevati kao savez zasnovan na zajedničkim vrednostima i identitetima.

Evropljani to intelektualno razumeju, ali emocionalno teško prihvataju. To objašnjava njihovu sklonost da se povuku, da ne talasaju i da Trampu ne stanu na žulj, nadajući se da će vreme nekako vratiti prošlost.

Takav stav je opasan, jer su alternativni ishodi mnogo verovatniji – posebno dva. Oba pretpostavljaju da je transatlantsko udaljavanje dublje i strukturno, a ne samo rezultat Trampove ličnosti.

Ishod će zavisiti i od Trampovog ponašanja, ali i od toga kako će Evropa odgovoriti.

Prvi scenario podrazumeva da će Evropa i SAD sarađivati kada se njihovi interesi, ma koliko kratkoročno, poklope. To bi odnos svelo na puko pragmatične transakcije, bez emocija i dugoročnih obaveza koje su ga ranije krasile – ali barem ne bi bio obeležen neprijateljstvom i gorčinom.

Ako je Evropa u ratu, a SAD mogu zaraditi prodajom oružja – to će rado učiniti. Ali to ih neće sprečiti da sa Moskvom postignu bilateralni dogovor preko glava Ukrajinaca i Evropljana.

Prihvatanje te, prilično neugodne realnosti, značilo bi da bi Evropa – baš kao i Rusija, Kina ili Indija – cinično pokušala da izvuče što više koristi iz odnosa sa SAD, svesna da je to pravilo igre za sve.

Evropljani bi nastavili da kupuju američko oružje neko vreme, ali bi to vreme iskoristili da razviju stratešku autonomiju kontinenta i investiraju u ukrajinsku odbrambenu industriju.

Privremeno bi prihvatili Trampove tarife, ali bi jačali pregovaračku poziciju EU proširujući i produbljujući trgovinu sa drugima – od latinoameričkih zemalja iz bloka Mercosur do Indije i članica Sveobuhvatnog i progresivnog transpacifičkog partnerstva (CPTPP).

U ovom scenariju, Evropa bi takođe trebalo da nastavi sa idejom o izgradnji alternativnog međunarodnog trgovinskog sistema koji ne uključuje SAD – umesto da se oslanja na STO. To nije idealan ishod za Evropu, ali je onaj s kojim bi mogla da živi.

Međutim, postoji još jedan scenario koji je mnogo mračniji za Evropu. To je svet imperija, u kojem Sjedinjene Američke Države, Rusija, Kina, a možda jednog dana i Indija, imaju svoje sfere interesa.

Imperije bi mogle međusobno ulaziti u sukobe, ali bi se mogle i preklapati – barem povremeno. Te bi odnose određivali prolazni dogovori, a ne zajednička pravila i zakoni. Trampove instinktivne težnje naginju upravo ovom pravcu.

On Evropu vidi kao koloniju i više bi voleo da sa njom postupa putem ucene, nego putem međusobnih dogovora.

Druge potencijalne imperije možda imaju drugačije poglede na budućnost. Nedavna idila između kineskog predsednika Si Đinpinga, Putina i Narendre Modija u Tjenđinu ukazuje na konfrontacijski pravac.

U međuvremenu, Trampov kratkovidi trgovinski rat ozbiljno je narušio pažljivo građeno američko partnerstvo sa Indijom, gurnuvši Nju Delhi u zagrljaj Pekinga. Svet imperija bio bi najgori mogući ishod za Evropu, uhvaćenu između imperijalnih ambicija Rusije i SAD, dok Kina čeka svoju priliku.

Evropske reakcije na ove nove realnosti samo povećavaju verovatnoću tog mračnog scenarija. Evropski lideri su poslednjih šest meseci proveli klanjajući se, udovoljavajući i popuštajući Trampu. Mala doza diplomatskog laskanja je, naravno, neizbežna i odražava odnos snaga.

Ali zaista nema potrebe da poziramo za jadne fotografije sa podignutim palcem, šaljemo ponižavajuće SMS-ove pred samite NATO-a ili nudimo pozlaćene poklone i kraljevske pozive.

Sva ta samoponiženja izazivaju stid kod mnogih evropskih građana. Ona su nepotrebna a u najboljem slučaju zadobijaju Trampov prolazan osmeh, a u najgorem su kontraproduktivna, jer pokazuju da Evropa zaista može biti kolonizovana i da prihvata „opstanak najsposobnijih“ kao pravilo budućnosti.

Evropljani moraju zaista prihvatiti da je prošlost, nažalost, iza nas. Tek tada mogu izbeći budućnost u kojoj će biti brutalno potisnuti naniže u globalnom lancu ishrane, zaključuje Toči.