„Od Venecuele preko Irana do Grenlanda – metoda je ludilo“: Trampov svet iz ugla Gardijana

Nijedna bomba nije pala na Teheran. Nakon svih njegovih pretnji i dok se u Vašingtonu razmatraju vojne opcije, Donald Tramp se povukao, objavljujući da je „ubijanje [demonstranta] prestalo“.

Uprkos prekidu telekomunikacija, čini se jasnim da je nemilosrdni režim prolio još više krvi nego u prethodnim represijama protiv protesta. Grupe za ljudska prava kažu da su hiljade ljudi ubijene, a veliki broj uhapšen; jedan zvaničnik je govorio o 2.000 smrtnih slučajeva. Svedoci su uporedili ulice sa ratnom zonom.

Ako su se masovna ubistva zaista smanjila, to je verovatno zato što su Iranci prestravljeni isterani sa ulica – barem za sada. Iranski ministar spoljnih poslova izabrao je Foks njuz da insistira da nisu neizbežna vešanja, u slučaju da je identitet osobe kojoj je ova poruka namenjena u bilo kakvoj nedoumici.

Ali, iako je odmazda možda odložena, ona neće biti otkazana kako bi trebalo – pozivi na pad režima se vide kao egzistencijalna pretnja. Iranske vlasti mogu da sačekaju. Tramp će nastaviti dalje, navodi se u uvodniku Gardijana.

Čak i kada je pretnja nepromišljene vojne intervencije u Iranu povučena, makar samo na trenutak, opasnosti sa kojima se Grenland suočava su se naglasile kada su evropske trupe doletele u četvrtak.

Sastanci u Vašingtonu nisu uspeli da premoste „fundamentalno neslaganje“ oko njegove budućnosti, Tramp je ponovio da je Grenland „potreban“ Sjedinjenim Državama, a ministar spoljnih poslova Danske Lars Loke Rasmusen upozorio je da je predsednik i dalje odlučan da „osvoji“ Grenland.

Venecuela je za sada u drugom planu, nakon što je Tramp iskoristio svoj krug pobede zbog nezakonite otmice Nikolasa Madura. Ali je već upozorio Kubu, Kolumbiju i Meksiko da bi mogli biti sledeći.

Zabrinjavajuće je to što je bivši antiintervencionista zaključio da strane avanture imaju manje troškova nego što je očekivao, a više dobitaka. Nada se da pretnja, spektakl i diverzija mogu funkcionisati i u inostranstvu, i u zemlji.

„Teorija ludaka“ Ričarda Niksona glasila je da će se njegovim predstavljanjem kao nekontrolisanog i nestabilnog protivnici držati pod kontrolom. Ali Nikson je imao jasan strateški okvir i ciljeve.

Iako se isto ne može reći za Trampa, bilo bi pogrešno smatrati ga iracionalnim. Uprkos grandioznim pretnjama, on je često bio oprezan u vojnim akcijama. Ne mora svaki put da sprovede stvari u delo; samo mu je potrebno da ljudi znaju da bi mogao.

Ali njegovi ciljevi (otimanje resursa, imperijalni sjaj, osveta, „civilizacijska“ supremacija i samoveličanje) su alarmantni, njegova ideja o pobedi je kratkoročna i egocentrična, a hir vlada njegovim dvorom. On uživa i u uznemiravanju svog unutrašnjeg kruga.

Kako je ove nedelje primetio vodeći analitičar Irana, kreiranje politike se pomerilo sa jasnog, promišljenog, strateškog procesa na birokratiju koja se mobiliše kao odgovor na improvizovane predsedničke komentare.

Nakon Madura, Tramp je ohrabren i verovatnije je da će pogrešiti u procenama. Dosta govori to što su regionalni rivali Irana bili ključni u sprečavanju njegovog napada, plašeći se destabilizacije regiona, jačanja Izraela ili možda pojave još tvrdokornijeg režima u Teheranu.

Obraćajući se francuskoj vojsci u svom godišnjem govoru u četvrtak, Emanuel Makron je govorio o brutalnom svetu „gde su se destabilizujuće snage probudile“, sa „konkurentima za koje [Evropa] nikada nije mislila da će ih videti“.

Nije morao da pominje imena. Permakriza, produženo razdoblje nestabilnosti i nesigurnosti, nije samo uzrok i posledica Trampa – to je i njegova metoda.