„Trampov plan za Gazu samo je priviđenje, sa odgovornošću za genocid da se suoče i Izrael i SAD“: Direktorka izraelske organizacije za Gardijan

Upravo to vidimo u slučaju Gaze. Zahtevanje odgovornosti od izraelskih lidera nije samo stvar prošlosti, već je jedini način da se ospori sistem osmišljen da ponovi takvo nasilje, piše u kolumni za Gardijan Juli Novak, izvršna direktorka izraelske organizacije za ljudska prava B’Celem.

Čudna vrsta smirenosti zavladala je Izraelom u nedeljama otkako je proglašeno primirje u Gazi. Sirene su prestale. Taoci koji su preživeli napad 7. oktobra i proveli skoro dve godine u zatočeništvu vratili su se kući.

Ali ovaj mir – koji nije proširen na Gazu, gde je više od 200 civila ubijeno otkako je primirje navodno stupilo na snagu, uspostavljen je oko nejasnog plana Donalda Trampa koji ne rešava osnovne uzroke nasilja i samo je priviđenje.

Ništa se nije promenilo u nasilnom političkom sistemu pod kojim Palestinci i Izraelci žive. Mašinerija koja stoji iza nasilja ostaje netaknuta. Logika dominacije i dalje vlada.

Skoro dve godine Izrael je vodio kampanju u Gazi koja ispunjava najjasniju definiciju genocida – sistematski, često otvoreno deklarisani pokušaj uništenja grupe ljudi, Palestinaca u Gazi, kroz ubijanje, izgladnjivanje, prisilno raseljavanje i uništavanje uslova za život.

Genocid ovde nije metafora. To je jedini termin koji odgovara.

Naša organizacija, B’Celem, objavila je prošlog jula izveštaj pod nazivom „Naš genocid“. Izabrali smo ovo ime jer nismo posmatrači već deo ove užasne priče.

Izraelski i palestinski istraživači, istražitelji i terenski radnici su zajedno radili na dokumentovanju događaja u Gazi, na Zapadnoj obali i unutar Izraela.

Naš zaključak potvrđuje ono što Palestinci i međunarodni stručnjaci već dugo govore: ovo je genocid – direktan napad na stanovništvo sa ciljem uništenja grupe.

Palestinci u Gazi su bombardovani, zatim prisilno raseljeni, a onda namerno izgladnjivani. Ubijeno je preko 68.000 ljudi, trećina njih deca i žene.

Ovaj broj bi mogao biti mnogo veći, sa desetinama hiljada koji se još uvek vode kao nestali. Stotine hiljada je povređeno. Sistematski su ciljani bolnice i novinari.

Deca živa zakopana pod ruševinama. Čitave porodične linije izbrisane. Infrastruktura uništena. Izraelski zvaničnici su otvoreno izjavili šta je cilj – uništiti Gazu i učiniti je nenastanjivom.

Prema definiciji iz udžbenika, ovo je genocid: namerno ciljanje ljudi ne zbog toga ko su kao pojedinci, već zato što su članovi grupe označene za uništenje.

Poreklo ovog genocida nije počelo 7. oktobra 2023. godine, niti se završilo sporazumom o prekidu vatre. Njegovi koreni leže u decenijama izraelske vojne vladavine nad Palestincima, aparthejdu, nekažnjivosti i dehumanizaciji, vođenim sistemom izgrađenim da obezbedi jevrejsku supremaciju nad celom zemljom.

To ne znači da je ovaj genocid bio neizbežan. Svaki genocid zavisi od uslova koji to omogućavaju i od događaja koji ga vode napred.

Napad 7. oktobra bio je užasan za svakog Izraelca, uključujući i mene. Omogućio je izraelskom sistemu da započne veliko, koordinisano uništavanje palestinskog života u Gazi, pod zastavom samoodbrane.

Ovo je bio samo nastavak više od pola veka vojne okupacije, 15 godina opsade i blokade i ponovljenih vojnih kampanja u kojima su ubijene hiljade Palestinaca.

Međunarodna zajednica, posebno SAD i druge zapadne vlade, dozvolile su da se sve ovo desi. Ovako izgleda genocid u 21. veku, ne samo po obimu ili metodi, već i po tome kako je normalizovan.

Kako vlade i lideri, posebno u SAD i Evropi, posmatraju razaranje i ne govore ništa. Ili još gore, podržavaju ga i omogućavaju.

Ali uprkos izraelskoj propagandi, ljudi u SAD i širom sveta su prepoznali šta se dešava. Rastući pokret građana raste, ne samo protiv genocida, već i protiv sistema koji ga omogućava.

Taj sistem mora biti nazvan režim nasilne kontrole nad milionima označenim kao inferiorni.

Režim aparthejda, predvođen izraelskom vladom koja prihvata rasizam, osnažuje milicije doseljenika da terorišu zajednice na Zapadnoj obali, vodi logore za mučenje u kojima hiljade Palestinaca drže bez suđenja i svakodnevno vrše ratne zločine.

Primamljivo je, posebno za Izraelce, da veruju da je najgore prošlo. Ali u Gazi, genocid se nastavlja u amputiranim udovima, nelečenim traumama, širenju gladi – Izrael nastavlja da blokira ulazak hrane i druge humanitarne pomoći – i gubitku generacija.

Cena normalizacije ovog genocida neće pasti samo na Palestince.

Njegove globalne implikacije su upravo razlog zašto je međunarodna zajednica, nakon Drugog svetskog rata, stvorila pravni okvir kako bi sprečila ponavljanje zločina poput genocida.

Kada se jednoj naciji dozvoli da izbriše drugu bez posledica, to poručuje budućim vladama: i vi to možete da uradite – i da se izvučete.

Ne smemo skrenuti pogled. Ne smemo da krenemo dalje. Oni koji žele da budu uz nas, svi mi, ljudi ove zemlje, moraju da deluju kako bi zaustavili ovaj nasilni, rasistički, sve fašističkiji režim i pozvali njegove lidere na odgovornost. To je jedini način da se zaštite i palestinski i izraelski životi.

Odgovornost je neophodna – ne zbog osvete, već zato što nema obračuna bez odgovornosti. Genocid se ne sme normalizovati. A sistem koji ga sprovodi ne sme ostati nekažnjen.