„Umiremo polako“: Najgori mogući scenario se upravo odvija u Gazi

Za mnoge porodice, to je svakodnevna stvarnost koju su živeli mesecima – gledajući kako im deca postaju sve mršavija, iscrpljenija i nemoćnija, piše Gardijan.

„Sva moja deca su izgubila skoro polovinu svoje telesne mase“, rekao je Džamil Mugari, 38-godišnjak iz Magazija u centralnoj Gazi.

„Moja ćerka, koja ima pet godina, sada ima samo 11 kilograma. Moj sin Mohamed je samo koža i kost. Sva su mi deca takva.“

Ni on sam nije pošteđen: „Ranije sam imao 85 kilograma, sada sam pao na 55.“

Mugari opisuje koliko mu je teško da održi snagu potrebnu da obezbedi bilo kakvu hranu porodici.

„Ponekad, dok hodam ulicom, zavrti mi se u glavi i imam osećaj da ću se srušiti, ali se prisilim da ostanem na nogama. Dešava mi se i da me trese drhtavica.“

Tokom protekle sedmice, Gaza je prešla dve zastrašujuće granice.

Zvaničan broj palestinskih žrtava premašio je 60.000, ali se veruje da je stvarna cifra znatno veća posebno ako se u obzir uzmu tela zatrpana ispod ruševina nastalih nakon izraelskih vazdušnih napada.

Ova brojka ne samo da svedoči o ogromnom ljudskom gubitku, već i o razmerama razaranja koje i dalje traju u jednoj od najgušće naseljenih i najranjivijih oblasti na svetu.

Glad kao oružje

Ljudski gubici u Gazi nastavljaju da rastu dramatičnim tempom, dok se izgladnjivanje sve više pridružuje bombama i mecima kao neselektivni ubica.

U utorak je panel stručnjaka za bezbednost hrane – Integrated Food Security Phase Classification (IPC), koji okuplja predstavnike UN i humanitarnih organizacija – zvanično potvrdio ono što su mnogi već znali: linija gladi je pređena.

„Najgori mogući scenario – glad – upravo se odvija u Pojasu Gaze“, navodi se u izveštaju IPC-a, uz hitan poziv na prekid vatre kako bi se sprečilo dalje „katastrofalno ljudsko stradanje“.

Za 2,2 miliona stanovnika Gaze, glad nije nova pojava. Godinama su prisiljeni da se svakodnevno bore za osnovne namirnice zbog izraelskih ograničenja u isporuci pomoći, koja su dodatno pooštrena tokom rata.

Džamil Mugari, koji je već svedočio drastičnom mršavljenju svoje dece, sada kaže da hrane praktično više nema.

„Možemo da provedemo nedelju ili dve bez brašna. Ponekad imamo samo jedan obrok dnevno – sočivo. A ponekad ne nađemo ništa – ceo dan samo pijemo vodu da bismo zavarali osećaj gladi“, rekao je.

U Gazi se više ne govori o riziku od gladi – ona je već tu, svakodnevna i sveopšta. A bez momentalnog i masovnog humanitarnog odgovora, broj žrtava će nastaviti da raste, čak i bez ispaljenog metka.

Njegova porodica je bila primorana da se seli sedam puta otkako je rat počeo, bežeći pred ponovljenim izraelskim ofanzivama. Ali od gladi, koja je obuhvatila čitavu teritoriju Gaze, nije bilo bega.

„Ponekad dobijemo sočivo od donacija ili dobrih ljudi, ili pozajmimo novac da ga kupimo – to je sve“, rekao je.

„Ne dobijamo nikakvu pomoć iz narodnih kuhinja, one su samo za određene kampove, i to u malim količinama.“

Govoreći o pomoći koja navodno stiže u Gazu, dodaje: „Oni (Izraelci) šire vesti da dolazi pomoć, ali je zaplene jaki i naoružani, pa onda preprodaju po enormno visokim cenama. Kako siromašni da priušte takve cene?“

U Pojasu Gaze postoje svega četiri punkta za raspodelu hrane koje vodi Gaza Humanitarian Foundation – otvoreni su svega nekoliko minuta dnevno, što izaziva ogromne gužve očajnih ljudi. Mnogi su se našli pod izraelskom vatrom dok su čekali pomoć, što je dovelo do masovnih civilnih žrtava.

„Umiremo polako, spasite nas“

Mansoura Fadl al-Helou, 58-godišnja udovica iz Gaze, suviše je slaba da bi mogla da ode do punktova za distribuciju hrane – i odbija da pusti svog sina da krene umesto nje, iz straha da se možda neće vratiti živ.

„Tamo je situacija strašna i veoma opasna. Najgore je što među ljudima vlada potpuni haos – guraju se, obaraju jedni druge na zemlju“, rekla je.

„Imam samo jednog sina ovde, ali uvek ga zaustavim kada krene prema kamionima s pomoći, jer se bojim vojske. Ne bih mogla da podnesem da mi se vrati kao šehid.“

U porodici Džamila Mugarija stvari nisu ništa lakše. On je preživeo operaciju na otvorenom srcu, a sva njegova deca imaju manje od 12 godina. Čak i da žele da rizikuju život u potrazi za hranom, jednostavno to fizički ne mogu.

„Trudim se da ostanem snažan, kako bih mogao da obezbedim bilo šta svojoj deci da jedu“, kaže Mugari.

„Poslali smo mnogo poruka svetu, ali niko nije reagovao. Više ni ne znamo šta da kažemo. Sve što mogu da poručim je: mi umiremo polako. Spasite nas od ove tragedije.“

Među svim užasima koje je rat između Izraela i Gaze doneo njenim stanovnicima, malo šta se može uporediti sa patnjom roditelja koji gledaju svoju decu kako gladuju – i ne mogu da ih spasu.

„Moja najmlađa ćerka ima 14 godina, a kosti grudnog koša joj se jasno vide zbog ekstremne slabosti i neuhranjenosti“, rekao je Abu al-Abed, otac iz Deir al-Balaha.

„Imam četiri ćerke i tri sina. Svi pate od vrtoglavice i umora zbog nedostatka hrane. Ako se ja, njihov otac, ovako osećam, kako li je tek njima?“

Kaže da nisu primili nikakvu pomoć, a da je tržište hrane preskupo – mogu da kupe tek ponešto, i to retko. „Cene su izuzetno visoke; inflacija je gora nego u evropskim zemljama. A ovde u Gazi nema nikakvog izvora prihoda.“

Nekada su u toj oblasti postojale narodne kuhinje, kaže, ali sada više ne funkcionišu. „Više nema mesta gde možete dobiti besplatan obrok.“

Rekao je da više ne veruje da svet ima ikakav osećaj odgovornosti.

„Godinama su se hvalili ljudskim pravima i zaštitom života. A ono što sada vidim jeste da je sve to bila laž – zavarani smo tim parolama,“ rekao je Abu al-Abed.

Njegove reči odražavaju duboko razočaranje koje deli veliki broj stanovnika Gaze, suočenih ne samo sa glađu i razaranjem, već i sa tišinom međunarodne zajednice.

U očima ljudi koji svakodnevno bore bitku za goli opstanak, prazna obećanja i dvostruki standardi postaju jednako bolni kao i stvarni gubici.

„Da smo ih zamolili da zaštite prava životinja u Gazi, reagovali bi odmah i uradili nemoguće. Ali kada je reč o pravima palestinskog naroda – niko ne misli na nas, niti nas oseća. Ni Arapi, ni muslimani, ni hrišćani – niko,“ rekao je jedan stanovnik Gaze.

Zvanično priznanje gladi od strane IPC-a – onoga što su stanovnici Gaze već mesecima znali iz sopstvenog tela i svakodnevnog života – probudilo je tračak nade da će se međunarodna zajednica konačno pokrenuti.

Ipak, dugo iskustvo sa ignorisanjem njihove patnje ne uliva mnogo vere da će se to zaista dogoditi.

Mansoura al-Helou, udovica iz centralne Gaze, rekla je:
„Glad nas uništava već dugo, a niko nije preduzeo ništa. Nadam se da će ova poruka naterati svet da se konačno pokrene, da nas spasi ove spore smrti.“

Na vest da bi Velika Britanija mogla priznati državu Palestinu u septembru – pod uslovom da do tada dođe do prekida vatre i zaokreta u izraelskoj politici – reagovala je s gorčinom.

„Ne znam šta bi se promenilo ako britanska vlada prizna državu Palestinu. Kakva je to država koja nema suverenitet, niti pravo na odbranu?“ upitala je.

„Lepo je što žele da nas priznaju, ali to priznanje mora biti stvarno – ne simbolično. Država s pravim pravima, pravim suverenitetom, i narodom koji ima prava kao i bilo koji drugi narod.“