Analiza moći predsednika SAD: Gaza i Ukrajina će pokazati da li je Tramp pravi lider ili samo nasilnik

Uz zvuke gajdi, predsednik SAD je dočekao britanskog premijera Kira Starmera u jednoj od svojih škotskih golf-palata, u zavičaju svojih predaka po majčinoj liniji.

Premijer Briutanije je u ponedeljak stigao kao gost u zabačeni kutak sopstvenog Ujedinjenog Kraljevstva.

Starmer je bio tek statista dok je Tramp dominirao konferencijom za štampu koja je delovala kao putovanje kroz iskrivljenu stvarnost – teme su se protezale od njegove mržnje prema vetroelektranama, preko okvira prozora u njegovoj balskoj sali, do zamka Vindzor.

Tramp je dan prepun kršenja protokola zaokružio tako što je sa premijerom preleteo preko Škotske u predsedničkom avionu Air Force One do još jednog od svojih ekskluzivnih klubova — još jedan kičasti prikaz američke moći i dominacije, piše CNN.

Dan ranije, najviša zvaničnica EU, Ursula fon der Lajen, pokazala je istu količinu oduševljenja nakon što je stigla na vetroviti teren u Turnberiju, kod Trampa, noseći trgovinski sporazum koji su neki Evropljani oštro kritikovali kao čin kapitulacije.

Događaji u novoj, privremenoj američkoj prestonici na jugozapadu Škotske bili su školski primer kako Tramp koristi svoju nesalomivu ličnost i neumoljivu sposobnost da prepozna tuđe slabosti kako bi nametnuo ličnu moć i zabeležio krupne pobede — uvek za sebe.

Gaza

Šest meseci nakon početka svog drugog predsedničkog mandata, Donald Tramp dobija tačno ono što želi na mnogim frontovima. Uništava globalni sistem slobodne trgovine sklapanjem okvirnih trgovinskih sporazuma koji uključuju jednu od njegovih dugogodišnjih opsesija – carine.

Poslao je američke stelt-bombardere širom sveta da bombarduju iranski nuklearni program. A od članica NATO-a je iznudio obećanja o ogromnom povećanju vojne potrošnje.

Slična situacija je i kod kuće. Tramp je primorao Kongres na pokornost. Nameće svoju ideologiju velikim univerzitetima. Naterao je privatne advokatske firme da ga besplatno zastupaju i koristi pravosudni sistem kao oružje protiv svojih protivnika. Takođe je faktički zatvorio južnu granicu i zaustavio ilegalnu migraciju.

Ovo je vrsta „pobeđivanja“ koja mu je izmakla tokom prvog mandata, a koju je svojim MAGA pristalicama obećavao u tolikoj meri da će, kako je govorio, „poželeti da više ne pobeđuje“.

Ipak, Tramp je toliko polarizujući predsednik – onaj čije su „pobede“ ponekad više pozorište nego suština – da njegova trenutna serija uspeha zaslužuje pažljivo ispitivanje.

Na međunarodnom planu, opravdano je postaviti pitanje: Da li Tramp donosi pobede američkom narodu ili samom sebi?

Da li je njegova prisilna moć nad saveznicima i manjim državama znak snage — ili ponašanje nasilnika iz školskog dvorišta? I kakve će biti dugoročne posledice tih pobeda — godinama nakon što njegov zanos za bombastičnim naslovima o „sjajnim dogovorima“ prođe?

Savezništva koja su SAD učinila svetskom supersilom deluju posebno ranjivo u tom pogledu.

Pravi globalni testovi Trampove moći

Ako je Tramp zaista dominantna globalna figura, dokaz za to leži u načinu na koji se nosi s tri ključna problema koji su istaknuti tokom njegove posete Škotskoj: razornu glad u Gazi, rat u Ukrajini i trgovinski odnosi.

Tramp je u ponedeljak iznenadio promenom tona kada je reč o Gazi i Ukrajini.

Reagujući na užasan snimak neuhranjene dece u Gazi, Tramp je kontradiktorno odgovorio na tvrdnje izraelskog premijera Benjamina Netanjahua da u toj enklavi nema gladi, uprkos mesecima izraelskog bombardovanja.

„Moramo nahraniti decu“, rekao je Tramp, obećavši da će uspostaviti centre za distribuciju hrane kako bi se ublažila rastuća glad.

Međutim, ponudio je malo konkretnih detalja o tome kako bi to funkcionisalo u ratnoj zoni u kojoj su civili već ubijani dok su stajali u redovima za hranu. Takođe, zanemario je američku odgovornost u humanitarnoj krizi, nakon neuspeha izraelskog programa, podržanog iz Vašingtona, koji je zaobilazio stručnjake UN.

Možda je Trampova posvećenost zaista iskrena promena i mogla bi ga navesti da oslabi Netanjahua – lidera koji je više puta odbacivao pritiske SAD i ugrožavao Trampovu želju da se predstavi kao mirotvorac.

Moguće je i da je, kao nakon napada hemijskim oružjem u Siriji 2017. godine, Trampa zaista potresao srceparajući snimak dece koja pate.

Ali predsednik sa izraženim političkim instinktom možda je i proračunao da bi, zbog sve većeg gneva prema Izraelu, na kraju mogao i sam da snosi deo odgovornosti za užas.

Ciničan pogled na situaciju potvrđuje njegova ranija izjava da bi Palestinci iz Gaze trebalo da se isele kako bi se napravilo „bliskoistočno letovalište poput Rivijere“.

A s obzirom na to da je Tramp uveliko oslabio USAID, umiruća deca u Gazi neće biti jedina pogođena.

Hoće li Tramp zaista sprovesti pretnje Putinu?

Drugi test Trampove globalne moći biće – Ukrajina.

U ponedeljak je predsednik pokazao sve veću frustraciju zbog toga što ruski predsednik Vladimir Putin odbija da prihvati njegove „velikodušne“ predloge za mirovni sporazum, skraćujući prethodni rok od 50 dana za dogovor na svega 10 do 12 dana.

„Vodimo tako lepe razgovore, tako pristojne i fine razgovore. A onda ljudi umru već sledeće noći“, rekao je Tramp.

Ako Tramp zaista pređe sa laskanja Putinu na kažnjavanje, mogao bi ozbiljno da naškodi Rusiji – naročito putem sekundarnih sankcija koje bi udarile na izvoz nafte, ključni izvor finansiranja rata.

Ali postoji ogroman problem: to bi značilo da SAD moraju direktno da se suprotstave silama kao što su Indija i Kina, što bi moglo izazvati ozbiljan ekonomski udarac na globalnom nivou.

Dok je Tramp bio u Škotskoj, njegovi trgovinski pregovarači su u Švedskoj vodili razgovore na visokom nivou s Kinom, što bi moglo doneti još jednu „pobedu“ njegovoj strategiji carina – i eventualno spektakl predsedničke posete Pekingu kasnije ove godine.

Ali da li je zaista spreman da sve to rizikuje zbog Ukrajine – zemlje za koju već smatra da je dobila previše američke pomoći?

Odlučan potez protiv Putina u narednim danima — koji bi se mogao negativno odraziti i na Sija Đinpinga, pa čak i na Trampove sopstvene političke interese — pokazao bi da je predsednik spreman ne samo da dominira nad Evropljanima, već i da se suprotstavi najnemilosrdnijim svetskim liderima.

Neuspeh da to učini samo bi potvrdio stav kritičara da Trampova ljutnja prema Putinu ima manje veze sa sudbinom Ukrajine, a više sa razočaranjem što je njegov pokušaj da dobije Nobelovu nagradu propao zbog bivšeg idola.

Trampova trgovinska „pobeda“ nad EU

Na prvi pogled, Tramp je ostvario pravu pobedu nad Evropskom unijom u trgovinskom sporazumu, potvrdivši svoju „Amerika na prvom mestu“ politiku, koju vidi kao način da se isprave decenije u kojima su partneri navodno iskorišćavali SAD, na štetu američke industrije.

EU je odlučila da ne koristi svoju ekonomsku moć kako bi uzvratila udarac američkoj ekonomiji. Umesto toga, prihvatila je sporazum prema kojem će se uvesti 15 odsto carine na evropski izvoz.

Odgovor je bio brz.

„Savez slobodnih naroda, okupljen da brani svoje vrednosti i interese, pristao je na pokornost“, napisao je francuski premijer Fransoa Bajru na mreži X.

Međutim, drugi su to videli više kao pragmatizam nego kao kapitulaciju, jer postaje jasno da su carine za Trampa pitanje opstanka – što potvrđuju i slični sporazumi sa Japanom i Filipinima. Evropska ekonomija, koja je već u zastoju, pretrpeće štetu – ali bi trgovinski rat bio još gori.

„Oni koji očekuju uragan, zahvalni su i na oluji“, rekao je Volfgang Grose Entrup, predsednik nemačke asocijacije hemijske industrije.

Trampova izjava da je sporazum s EU „najveći trgovinski dogovor ikada“ je preterivanje. Radi se o kratkom okvirnom sporazumu, daleko od konkretne, detaljne uredbe – pregovori bi mogli potrajati godinama i zahtevati hiljade stranica.

Sve to deluje kao Trampov klasičan manevar – da manji pomak prikaže kao ogromnu pobedu.

Zvanično saopštenje Bele kuće o tom okviru je oskudno i puno uslovnih izraza. Detaljnijim pregledom nije jasno šta je tačno EU pristala da ustupi. Nema naznaka da su Evropljani pristali na uvoz američke govedine tretirane hormonima ili na ublažavanje regulativa prema tehnološkim gigantima iz Silicijumske doline.

Evropski lideri igraju dugu igru.

Trgovinski rat s Trampom mogao je da uništi njihove pokušaje da ga spreče da razbije transatlantski savez – uključujući i njegov zahtev da članice NATO-a povećaju izdvajanja za odbranu na 5 odsto BDP-a do 2035.

Takođe verovatno nije slučajnost da je Tramp promenio ton o Ukrajini i Gazi – približavajući se ključnim spoljnopolitičkim prioritetima EU – samo nekoliko sati nakon što su Evropljani dali ustupke u trgovinskom dogovoru.

Trampove pobede su javne. Evropljani igraju tiho.

Starmer (britanski premijer) koristi istu taktiku. Njegova spremnost da svaki put ostavi političko dostojanstvo po strani pri susretima s Trampom donela mu je prijateljstvo s predsednikom – i tarifu od 10 odsto, što je bolje od one koju je dobila EU.

Kako Trampova težnja za pobedama može iscrpeti američku moć

Trampova crno-bela logika – u kojoj mora da pobedi po svaku cenu, dok drugi moraju da izgube – na kraju će otuđiti najvernije američke saveznike.

U okviru ideologije „Amerika na prvom mestu“, to ne predstavlja problem. Ta doktrina se oslanja na korišćenje američke sile protiv manjih država – bilo da su prijatelji ili neprijatelji.

Ali američka snaga i globalno liderstvo zasnivali su se upravo na savezima i partnerstvu s demokratijama sličnog mišljenja još od Drugog svetskog rata.

I ponekad, Americi trebaju njeni prijatelji – kao što je bilo nakon napada 11. septembra 2001. Tramp sada troši američku „meku moć“ zastrašujućom brzinom.

Kako se neki od tradicionalnih američkih saveznika sve više okreću bližim odnosima s Kinom, sve je očiglednije da Trampov transakcioni pristup može naneti trajnu štetu.

U poslednjem izdanju časopisa Foreign Affairs, bivša funkcionerka administracije Džordža Buša, Kori Šake, piše da Trampov tim ubrzava dolazak budućnosti u kojoj će zemlje „napustiti postojeći međunarodni poredak predvođen SAD-om ili stvoriti novi, suprotstavljen američkim interesima.“

I nije čak jasno da će mnoge Trampove „pobede“ zaista povećati bezbednost u zemlji. Na kraju krajeva, uvođenjem 15 odsto carine na evropsku robu, Tramp je zapravo nametnuo još jedan porez na potrošnju američkim građanima.