Bivši britanski premijer za Gardijan: Tramp gura svet ka recesiji, učeći lekcije iz 2008. još uvek to možemo sprečiti

Čini se jedva verovatnim da svet baci na kolena jedna ekonomija, van koje živi 96 odsto stanovništva, koje proizvodi 84 odsto robe na svetu.

Ali iako su američki zvaničnici ranije govorili o tarifnoj politici „eskalacije do deeskalacije“, cilj Donalda Trampa je da vrati proizvodnju u SAD, a njegovo ublažavanje dela carina na 90 dana ne znači da namerava da ublaži krizu, piše u svom autorskom tekstu za Gardijan Gordon Braun, koji je bio premijer Velike Britanije od 2007. do 2010.

Kir Starmer je u ponedeljak upozorio da svet više nikada neće biti isti i podsetio nas da „pokušaj upravljanja krizama bez fundamentalnih promena samo vodi upravljanom propadanju“. On je u pravu. Kao što sam naučio tokom finansijske krize 2008. godine, globalni problemi zahtevaju globalno koordinisana rešenja.

Potreban nam je hrabar, međunarodni odgovor koji odgovara razmerama vanredne situacije. Na isti način na koji premijer gradi koaliciju za odbranu Ukrajine, što zaslužuje pohvalu, potrebna nam je ekonomska koalicija voljnih: globalni lideri istomišljenika koji veruju da u međuzavisnom svetu moramo da koordiniramo ekonomske politike širom kontinenata ako želimo da sačuvamo radna mesta i životni standard.

Neposredni izazov je ublažiti šokove na strani ponude izazvane Trampovim tarifnim zidom. Kao što Rejčel Rivs predlaže, moramo da održavamo kretanje svetske trgovine. Ne postoje dve iste krize, ali nuditi produženi kredit izvoznim i uvoznim firmama bilo je najvažnije za globalni odgovor pošto je trgovina propala 2009.

Takođe moramo da podsetimo Kinu da ako želi da se predstavi kao šampion slobodne trgovine, u njenom je interesu da se više fokusira na širenje domaće potrošnje nego na plavljenje svetskih tržišta robom po sniženim cenama koju sada ne može da prodaje u SAD.

Ipak, globalni izazovi prevazilaze upravljanje tarifnim šokom. Oživljavanje trgovine neće biti lako bez koordinacije makroekonomske i finansijske politike širom kontinenata. Globalna inflacija će rasti, čak i nakon uzimanja u obzir deflatornog uticaja jeftinog azijskog izvoza.

Ali ovaj šok nadmašuje veći problem: urušavanje poverenja potrošača i smanjenje poslovnih investicija. To znači da će nam možda trebati sinhronizovano smanjenje kamatnih stopa – inicijativa kojoj bi se i SAD mogle pridružiti – uz podršku fiskalnog aktivizma u zemljama u kojima ima prostora za širenje.

Naše međunarodne ekonomske institucije izgrađene su na uverenju da ako želimo da se održi prosperitet, on mora da se deli, i da ne možete imati ekonomski uspeh svuda osim ako niste spremni da delujete bilo gde gde postoji potreba. Uz pomoć SAD ili bez nje, moramo odmah da mobilišemo 150 milijardi dolara granta i kapaciteta za davanje kredita Svetske banke i finansijsku moć Međunarodnog monetarnog fonda od milijardu dolara, ne samo naročito da bismo pomogli najugroženijim ekonomijama u razvoju pogođenim carinama.

U 2009. godini, kombinacija trgovinskih kredita i multilateralnog bankarskog novca je poduprela svetsku ekonomiju sa 1,1 bilion dolara i sprečila da recesija pređe u depresiju.

Koordinirani pristup nam nudi šansu ne samo da stabilizujemo svetsku ekonomiju, već – da upotrebimo frazu iz 2020. – „ponovo izgradimo bolje“. Za Veliku Britaniju to znači sve bližu saradnju sa EU. Zaista, promene koje su u toku u Evropi omogućavaju saradnju koja je čak i opsežnija od uklanjanja trgovinskih barijera nakon Bregzita.

Uvek je postojala tenzija između želje Evrope da vodi, što je čini smelom, i njene želje da ostane ujedinjena, što je čini bojažljivom, ali danas Evropa ima nižu inflaciju od SAD i može brže da smanji kamatne stope.

Američka deficitarna potrošnja od 2010. je višestruko veća od evrozone, ostavljajući posebno Nemačku sa proporcionalno daleko nižim dugom od duga SAD. Uz fiskalnu fleksibilnost koju su novi nemački kancelar Fridrih Merc i EU stvorili, novi resursi se mogu ubrizgati u globalnu ekonomiju.

To se može postići primenom Dragijevog izveštaja o evropskoj konkurentnosti i dopunio bi kinesko povećanje potrošnje. Istovremeno, trebalo bi produžiti sporazum o saradnji UK-EU u oblasti odbrane kako bi se omogućila zajednička i isplativija nabavka oružja. A da bismo oslobodili resurse negde drugde, trebalo bi da unapredimo diskusije o evropskom, vanbilansnom, namenskom fondu za odbranu i bezbednost.

Od Evrope će se možda tražiti da predvodi u drugom pogledu ako spremnost SAD da deluju kao zajmodavac svetu kao poslednja slamka spasa ikada bude dovedena u pitanje. Od globalnog Odbora za finansijsku stabilnost trebalo bi tražiti da odmah izveštava o tome koji rizici po stabilnost bi možda trebalo da budu rešeni unutar bankarskog i nebankarskog sektora.

Ako bi to postalo neophodno, od Evropske centralne banke bi se takođe moglo tražiti da popuni prazninu koju su ostavile SAD (i koju Kina pokušava da zauzme) proširivanjem valutnih svopova na širu grupu zemalja kojima je potrebna podrška likvidnosti.