Foto: EPA/NEIL HALLZapušteni stambeni kompleksi u nekadašnjim industrijskim oblastima Velike Britanije podsećaju nas na siromaštvo koje je opisao Džordž Orvel u „Putu do Vigan Pira“ 1937. ali danas nema Orvela koji bi zabeležio šta aritmetika bede znači za porodice osuđene na život u siromaštvu.
Milioni dece, kako nam je ovog leta rekla engleska komesarka za prava dece, Rejčel de Souza, žive u izuzetno teškim uslovima, na „gotovo Dikinzovskom nivou siromaštva“, piše u autorskom članku za Gardijan Gordon Braun, bivši premijer Britanije.
A ono što ona naziva njihovom jasnom svesti o tome da su siromašni, zahteva od nas da nađemo savremenog Dikensa koji će čuti njihove glasove.
„Tokom protekle dve godine – a iz svog iskustva rada sa novom humanitarnom organizacijom Multibanks UK, koja, uz banke hrane, pruža odeću, posteljinu, higijenske i bebe proizvode porodicama u nevolji – i ja, kao i komesarka za decu, vidim skrivene posledice siromaštva.
Problem nije samo u nedostatku osnovnih potrepština dok cene hrane rastu mnogo brže od plata i dečjih dodataka. Reč je o celokupnim uslovima u kojima živi toliko dece koju ja nazivam ‘decom štednje’ – mladih ljudi rođenih u siromaštvu u eri Torijevaca: domovima bez grejanja, sobama bez kreveta, kuhinjama bez pribora za jelo, podovima bez tepiha, pa čak i toaletima bez toalet papira“.
Za mnoge je situacija mnogo gora: vlažne, buđave sobe, toaleti napolju i nema kuhinjskog stola za jelo ili pisanje školskih zadataka, samo hladan pod.
„U našoj kuhinji ima mnogo rupa kroz koje noću ulaze pacovi, a ponekad grickaju i zidove,“ rekla je sedmogodišnja devojčica u izveštaju komesarke za decu. A za skoro 170.000 beskućne dece u Engleskoj nema stabilnosti: čitave porodice smeštene su u skučenim privremenim smeštajima, jedni preko drugih. „Preselila sam se sedam puta“, izjavila je desetogodišnja devojčica.
Foto: EPA-EFE/MARTIAL TREZZINI[
Najviše nas treba da brine ogroman porast broja dece u dubokom, očajnom siromaštvu. Ova deca žive u porodicama čiji prihod je manji od 50 odsto medijalne zarade, što je i sam državni prag za apsolutno siromaštvo.
Teško je zamisliti kako ćemo ispuniti najnoviji državni cilj – da 75 odsto petogodišnje dece bude spremno za školu do 2028. godine – ako ne uspemo da pomognemo ovim mališanima. Kao što je Trussell Trust (dobrotvorna organizacija i nevladina organizacija) upravo pokazao, nejednakosti u okviru limita za dečje dodatke na dvoje dece znače da je porodica sa troje ili više dece dva puta verovatnija da će tražiti hitnu pomoć u bankama hrane.
Prema podacima Fondacije Džozef Rountri, milion dece je u stanju siromaštva ili blizu siromaštva, često bez tri ili više osnovnih stvari – hrane, odeće, toaletnih potrepština i krova nad glavom.
Ali siromaštvo sada ide još dublje i pogađa decu još jače nego to. Odrastao sam u gradu gde sam mogao da vidim siromaštvo u privremenim kućama i stambenim naseljima koja su skoro svake godine bila poplavljena talasima koji su se prelivali preko zidina luke.
Ali to me nije pripremilo za ono što sada vidim – očaj roditelja koji ne mogu da izdrže, neki od njih predaju decu na brigu jer znaju da ne mogu da im obezbede osnovne uslove i, iznad svega, poniženja koja deca trpe kada ostaju bez svega, društvenu izolaciju koju doživljavaju u školi, jer su odbačena zbog siromaštva.
Njihovo siromaštvo nije njihova krivica, ali ipak osećaju stid.
Ovog leta, do tri miliona dece preskakalo je obroke, dok više od dva miliona domaćinstava retko može da uživa u svežoj ili toploj hrani kod kuće.
„Mama je plakala svaki put kada je plaćala račune“, ispričao je šesnaestogodišnji dečak. Drugo dete je mlađem bratu reklo da prestane da traži igračke i objasnilo kako već tri godine odlaže da traži patike.
„Svirala sam violinu dok se nije polomila,“ rekla je devojčica komesarki. Još jedan tinejdžer sa kojim sam razgovarao ispričao mi je kako mora da deli kopačke sa bratom, tako da obojica propuste trening jednom u dve nedelje dok im patike ne postanu male i obojica ostanu bez mogućnosti da uopšte treniraju fudbal.
Bol ove dece može biti nevidljiv za većinu nas, ali deca imaju „hiper-svest“ o tome šta njihovo siromaštvo znači i koliko su drugačiji od ostale dece u školi.
„Mnogi od nas koji smo dobijali besplatne školske obroke bili smo maltretirani zbog toga,“ ispričala je jedna tinejdžerka. Još gore su njihove priče o poniženju jer nemaju cipele ili opremu koju nose njihovi školski drugari, i o tome kako su odbačeni jer ne koriste sapun, šampon i pastu za zube.
Deca sama ne govore o „siromaštvu“ kao takvom, izvestila je komesarka. Umesto toga, pričaju o životu bez hrane i osnovnih stvari u nesigurnim, prenatrpanim, pa čak i opasnim kućama, kao što je osmnogodišnji dečak koji je rekao: „Dešavaju se pljačke, a ponekad ima pijanca i uboda nožem.“
Veći deo svog života sam video kako se talas siromaštva negde usporava ili povlači.
Ali već više od decenije talas siromaštva se vraća, hladniji i dublji nego ikada za one koje je zahvatio.
Vreme je da učinimo više od pukog beleženja ove patnje, kao što su to činili Dikin i Orvel. Predstojeće nedelje su presudne.
Danas će glumac Dejvid Tenent pokrenuti apel za okončanje patnje miliona dece u Britaniji. Nada za našu najsiromašniju decu leži u preporukama iz pregleda dečjeg siromaštva i budžetu u novembru: da se pravično oporezuju prekomerni profiti od kockanja, a ako bude potrebno još sredstava, da se ukine deo subvencije na kamatne stope koju komercijalne banke uživaju kada polažu novac u Banku Engleske.
To bi bio prvi korak — zaustaviti neumoljivi rast dečjeg siromaštva tako što bi se iz siromaštva izvuklo početnih 500.000 dece i olakšala patnja još 900.000.
Sezona stranačkih konferencija i izbori za zamenika lidera Laburističke stranke sada moraju postati platforme za hitnu raspravu o tome kako okončati najveći uzrok društvenih podela u današnjoj Britaniji.
Našom posvećenošću socijalnoj pravdi, naša zemlja može potvrditi da nikada neće izgubiti moralni kompas.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
