EPA-EFE/JIM LO SCALZONezavisnost centralnih banaka, jedna od najznačajnijih političkih revolucija krajem dvadesetog veka, dovela je do pada stope inflacije širom sveta. Međutim, danas se temelji te institucionalne paradigme ruše, posebno upravo u zemljama koje su je nekada oličavale: Ujedinjenom Kraljevstvu i Sjedinjenim Državama.
Iako su napadi američkog predsednika Donalda Trampa na predsednika Federalnih rezervi Džerouma Pauela bili neobično uvredljivi, tenzije između Feda i Bele kuće nisu ništa novo, posebno kada nacionalna bezbednost dominira političkom agendom.
Tokom Korejskog rata, predsednik Hari Truman je vršio pritisak na Fed da održi niske kamatne stope kako bi pomogao u finansiranju vojnih izdataka. Predsednik Ričard Nikson je otvoreno maltretirao nesrećnog predsednika Feda Artura Bernsa, a čak ni Ronald Regan nije krio svoje razočaranje zbog stroge monetarne politike Pola Volkera.
Nakon Hladnog rata, takozvana „dividenda mira“ i znatno poboljšana fiskalna pozicija učinili su američko ekonomsko kreiranje politike relativno harmoničnim. Ali danas, stalni deficiti i izgledi za novi Hladni rat sa Kinom ponovo su rasplamsali fundamentalne tenzije između izvršne vlasti i Feda.
Trampova neumoljiva baraža uvreda upućenih Pauelu – nazivajući ga „glupanom“, „tvrdoglavom mazgom“ i „uvek prekasno“ – dodaje posebno oštar ukus odnosu. Njegova najnovija meta su troškovi tekuće renovacije sedišta Federalnih rezervi u Vašingtonu, osuđujući grandiozni projekat kao nepotrebno ekstravagantan i preterano prekoračen budžet.
Trampova nova linija napada odražava klasično zapažanje britanskog satiričara C. Nortkota Parkinsona. Pišući pedesetih godina 20. veka, Parkinson je primetio da raskošna nova sedišta često signaliziraju institucionalni pad.
Kako je rekao, „savršenstvo planiranog rasporeda postižu samo institucije na ivici kolapsa“.
Da bi ilustrovao svoj „zakon zgrada“, Parkinson je naveo primer Luja XIV, koji je preselio svoj dvor u Versaj 1682. godine, baš kada se Francuska oporavljala od niza vojnih poraza. Takođe je ukazao na međuratnu Ligu naroda, koja je započela izgradnju svoje pompezne Palate nacija u Ženevi 1929. godine – na početku Velike depresije – i završila je 1938. godine, kada je Liga postala nebitna.
Centralno bankarstvo nudi nekoliko upečatljivih primera. Tridesetih godina 20. veka, tadašnja privatna Banka Engleske preduzela je veliku rekonstrukciju, koju je projektovao arhitekta Herbert Bejker.
Projekat, završen 1939. godine, poklopio se sa gubitkom kredibiliteta Banke nakon njenih političkih neuspeha tokom Velike depresije. Do 1946. godine, njeni kritičari su uspeli da je nacionalizuju.
Slično tome, nemačka vlada je izgradila novo sedište Rajhsbanke između 1933. i 1938. godine, baš kada se institucija transformisala u instrument državne potrošnje i ponovnog naoružavanja.
Nasuprot tome, najnezavisnije centralne banke posleratne ere zauzimaju skromne zgrade: Švajcarska nacionalna banka ostaje u svojim prvobitnim prostorijama dok nemačka Bundesbanka i dalje posluje iz neatraktivne brutalističke strukture izgrađene šezdesetih godina 20. veka.
Evropska centralna banka je prekinula tu tradiciju. Njeno upečatljivo sedište u Frankfurtu – koje je projektovala arhitektonska firma Coop Himmelb(l)au i završeno 2014. godine – trebalo je da otelotvori „transparentnost, komunikaciju, efikasnost i stabilnost“.
Ali godinu dana kasnije, ECB je pokrenula veliki program kvantitativnog popuštanja (QE) sa malo transparentnosti, čineći novu blistavu zgradu simboličnom zamenom za efikasnost politike.
Tokom pandemije COVID-19, centralne banke širom sveta su sprovele kvantitativno popuštanje (QE), što je izazvalo ponovni nagli porast kupovine imovine.
Ovo je značajno proširilo njihove bilanse stanja i postavilo temelje za strukturne izazove, posebno u Velikoj Britaniji i SAD: nakon što su preuzele velike količine dugoročnog duga, centralne banke su postale ranjive na značajne gubitke kada su kamatne stope porasle.
Ovim rizikom se može upravljati putem formalne državne garancije, kao u Velikoj Britaniji, gde Trezor eksplicitno pokriva gubitke portfolija Banke Engleske.
Alternativno, može se rešiti implicitnim razumevanjem, kao u SAD, gde se univerzalno pretpostavlja da se Fedu nikada neće dozvoliti da propadne.
Istovremeno, državni deficiti su se povećali, što je dovelo do pomeranja ka kratkoročnom dugu i dovelo do naglog rasta troškova servisiranja.
U SAD, otplata kamata na nacionalni dug povećana je sa 223 milijarde dolara u 2015. godini na 345 milijardi dolara u 2020. godini. Projektovano je da će ova brojka premašiti bilion dolara u 2026. godini – premašivši čak i budžet za odbranu.
Brojke u Velikoj Britaniji su slično upečatljive, sa 110 milijardi funti (147 milijardi dolara) od ukupnih 143 milijarde funti potrebnih za zaduživanjem namenjenih za servisiranje postojećeg duga.
Vlade i centralne banke se tako nalaze u sve većoj međuzavisnosti, potkopavajući pojam istinske političke autonomije.
SAD, gde je međuzavisnost između vlade i Federalnih rezervi u srži današnje političke slabosti, odličan su primer. U tom smislu, Trampova agresivna retorika je verovatno pregled kako bi se buduće administracije mogle ponašati.
Ministar finansija Skot Besent istakao je ove tenzije kada je pozvao na istragu „celokupne institucije Federalnih rezervi“. U postu na X, upozorio je da je politička autonomija Feda „ugrožena stalnim širenjem mandata u oblasti izvan njene osnovne misije“.
Fraza „širenje mandata“ je drugi način da se opiše isprepletenost između monetarnih i fiskalnih vlasti, koje obe deluju u okvirima ograničenja jedinstvenog, sve opterećenijeg bilansa stanja vlade. Besentove primedbe, iako istorijski tačne, nisu ponudile put napred osim agresivne fiskalne konsolidacije – politički neuverljivo rešenje.
Arhitektura nudi simboličko sočivo kroz koje se može sagledati evoluirajući odnos između vlada i centralnih banaka. Primetno je da, dok Trampova administracija kritikuje obim i raskoš renoviranja Feda, ona takođe planira sopstvenu skupu građevinsku agendu.
Jedan od Trampovih prvih poteza po povratku u Belu kuću bio je poziv na redizajn federalnih zgrada kako bi se „poštovalo regionalno, tradicionalno i klasično arhitektonsko nasleđe“, sa ciljem da se „uzdignu i ulepšaju javni prostori i oplemene Sjedinjene Države i naš sistem samouprave“.
Da li je onda savezna vlada žrtva Parkinsonovog zakona? Da li opsesiju neoklasičnom arhitekturom treba posmatrati kao znak da je administracija ušla u svoju kasnu fazu Luja XIV, koju karakterišu ekstravagancija i fiskalna opasnost? Svi znaci ukazuju u tom pravcu.
Autor je profesor istorije i međunarodnih poslova na Univerzitetu Prinston. Njegova najnovija knjiga nosi naziv „Sedam krahova: Ekonomske krize koje su oblikovale globalizaciju“ (Jejl Universiti Pres, 2023).
Copyright: Project Syndicate, 2025.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
