Forin polisi analizira: Politika Hrvatske prema Bosni i dalje odražava neostvarene ratne ambicije po planu Miloševića i Tuđmana

Još od novembra 1995. godine, kada je Klintonova administracija okupila lidere Bosne, Srbije i Hrvatske u vojnoj bazi u Dejtonu, Ohajo, kako bi pregovarali o okončanju rata protiv Bosne i genocida nad njenim muslimanskim stanovništvom, Dejton je postao duboko urezan u kolektivno pamćenje nacije.

Dejton nije samo mesto za Bosance, navode, već sporazum koji je doneo mir, ali je takođe Bosni nametnuo manjkav i disfunkcionalan politički sistem upravljanja koji i dalje oblikuje sudbinu zemlje.

U maju ove godine, skoro 30 godina nakon originalnih mirovnih pregovora, bivši gradonačelnik Dejtona i sadašnji američki kongresmen Majk Tarner organizovao je konferenciju „Dejtonski dijalog“ tokom prolećnog zasedanja Parlamentarne skupštine NATO-a.

Predstavljena kao razgovor usmeren ka budućnosti o Bosni, američkom liderstvu i budućim odnosima između SAD i Bosne, konferencija se tiho pretvorila u pozornicu za nacionalističke poruke iz Hrvatske, ukazuju.

Konferencija je održana u veoma osetljivom trenutku: Milorad Dodik, predstavnik Kremlja koji uživa podršku Srbije i trenutni predsednik Republike Srpske (RS), jednog od dva entiteta stvorena Dejtonskim sporazumom, upravo je pokrenuo svoj najagresivniji napad na sam sporazum.

Dok su međunarodni akteri već dugo tretirali Dodika kao zgodnu metu za osudu – osvajajući lake diplomatske poene bez stvarnog napretka za Bosnu – u velikoj meri su ignorisali, a u nekim slučajevima čak i omogućavali, koordinisaniju i podmukliju pretnju koja dolazi od tvrdokornih hrvatskih nacionalista u Hrvatskoj i Bosni.

Njihova politička agenda ne samo da potkopava decenije međunarodnog angažmana i milijarde dolara uloženih u Bosnu, već predstavlja ozbiljnu i rastuću pretnju za mir u regionu.

To je bilo najjasnije upravo na događaju povodom godišnjice Dejtona, ističu Čančar i Ćidić.

„Okupljanje je odjekivalo ratnim narativima Hrvatske iz 1990-ih. Među retorikom koja je izazvala ozbiljnu zabrinutost bila je otvorena podrška hrvatske delegacije etničkoj segregaciji u bosanskim školama, revizionistički prikazi građanskog rata i otvoreno mešanje u unutrašnje poslove Bosne, naročito u vezi sa predloženim izmenama izbornog zakona“.

Godišnjica Dejtona nije bila izuzetak, kažu.

Već gotovo dve decenije, hrvatsko rukovodstvo sistematski podriva suverenitet Bosne i Hercegovine. Dejtonski sporazum je zamislio Bosnu i Hercegovinu kao jedinstvenu državu sa dva entiteta: Federaciju Bosne i Hercegovine, koju pretežno čine Bošnjaci i Hrvati, i Republiku Srpsku (RS), u kojoj preovlađuju Srbi.

HDZ BiH, bosanskohercegovačka verzija vladajuće stranke u Hrvatskoj i politički akter još iz ratnog perioda, već dugo služi kao glavno sredstvo političkog uticaja i mešanja Zagreba u unutrašnje poslove Bosne.

Danas, politika Hrvatske prema Bosni i dalje odražava neostvarene ratne ambicije, prema planu Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana, po kojem je Bosna trebalo da bude podeljena na etnički čiste teritorije između Hrvatske i Srbije putem sistematskog proterivanja i masovnih ubistava nesrpskog i nehrvatskog stanovništva.

Iako je ovaj plan Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju okarakterisao kao udruženi zločinački poduhvat, njegovo nasleđe i dalje traje – sada u drugačijem, političkom obliku.

Iako taj izvorni plan nije uspeo, osnivanje Republike Srpske je bosanskim Srbima obezbedilo veliku autonomiju.

Umesto da ojača bosansku državu i podrži njen evroatlantski put, Milorad Dodik je tu autonomiju iskoristio za neprekidnu kampanju destabilizacije pretnjom secesionizma.

Ključno je to što nivo samouprave koji je RS dobila Dejtonom, Hrvati u Bosni nikada nisu postigli.

Danas su hrvatske ambicije poprimile novi oblik: nastavak ratnog projekta Tuđman-Milošević političkim sredstvima.

I kako su zapadne reakcije na Dodikove poteze postajale sve slabije, politika popuštanja prema njegovim akcijama dovela je do toga da hrvatski lideri u Bosni počnu da imitiraju Dodikovu taktiku – sprovodeći iste destruktivne ciljeve putem političke subverzije, a ne sile.

Rastući međunarodni ugled Hrvatske dodatno je pojačao njen politički fokus na Bosnu.

Kako su članstvo u Evropskoj uniji i NATO-u povećali njen spoljnopolitički uticaj, tako su rasli i vreme i resursi koje je Zagreb uložio u mešanje u unutrašnja pitanja Bosne.

U institucijama EU, Hrvatska je prikazala navodnu ugroženost bosanskih Hrvata kao centralno pitanje, učinivši ga trajnom temom na evropskoj agendi, uključujući i Evropski savet.

Hrvatski poslanici u Evropskom parlamentu redovno koriste tu platformu za promovisanje dubljeg etničkog preuređenja izbornog sistema u Bosni, a ne njegovog smanjenja.

Napredak Bosne na putu ka EU sve više se uslovljava izbornim reformama koje služe isključivo hrvatskim političkim interesima.

Čak su i samiti NATO-a i EU iskorišćeni za širenje ovih narativa, efektivno podređujući demokratsku budućnost Bosne uskoj, etnonacionalističkoj agendi.

U središtu hrvatske politike u Bosni, kojom rukovode HDZ BiH i njen lider Dragan Čović, nalazi se koncept tzv. „legitimnog predstavljanja“.

Iako nikada nije zvanično definisan od strane hrvatskih zvaničnika niti utemeljen u pravnoj ili političkoj teoriji, ovaj koncept se svodi na osnovni princip etnonacionalističke politike: tvrdnju HDZ-a BiH da ima ekskluzivno pravo da određuje ko se smatra Hrvatom i ko ih može politički predstavljati.

Najjasniji izraz toga vidi se u nedavnom amandmanu na izborni zakon koji je HDZ BiH predložio u Parlamentarnoj skupštini Bosne.

Taj predlog bi u suštini isključio Hrvate koji žive u mešovitim kantonima, omogućivši da samo oni koji žive u većinski hrvatskim „posebnim teritorijalnim zonama“ – gde HDZ BiH ima dominaciju – mogu da glasaju za hrvatskog člana Predsedništva.

To je otvoren pokušaj da se izborni rezultati manipulišu putem etničke i geografske isključivosti.

Osim što te predložene teritorijalne zone vuku korene iz ratne ideje Herceg-Bosne – koju je Haški tribunal proglasio udruženim zločinačkim poduhvatom – ovaj predlog ozakonjuje opasan princip: teritorijalizaciju etnonacionalne isključivosti.

U suštini, on tvrdi da samo određene etničke grupe treba da žive na određenim teritorijama i da imaju političku kontrolu nad njima.

Ovo nije samo precrtavanje izbornih mapa već, ističu Ćidić i Čančar, prikriveni pokušaj stvaranja „trećeg entiteta“, posebne političke jedinice sa većinskim hrvatskim stanovništvom.

Takav potez ne samo da preoblikuje izbornu geografiju Bosne, već učvršćuje etničku segregaciju, osnažuje separatističke sile i direktno krši presude Evropskog suda za ljudska prava koje zahtevaju ukidanje etničke diskriminacije u Bosni.

HDZ BiH i druge glavne hrvatske političke partije u Bosni dosledno odbijaju da predlože reforme izbornog zakona ili amandmane zasnovane na presudama Evropskog suda za ljudska prava (ESLJP), uprkos činjenici da su takve presude, prema samom Ustavu Bosne i Hercegovine, nadređene čak i Ustavu.

I HDZ BiH i sestrinska stranka u Hrvatskoj javno su se usprotivili tim presudama, nazivajući ih „politički motivisanim i izmišljenim“ – posebno presudu u slučaju Kovačević protiv Bosne i Hercegovine – zato što one dovode u pitanje same temelje etnički podeljenih izbornih zona i umesto toga potvrđuju primat građanskog identiteta nad etničkom pripadnošću.

Ne iznenađuje to što je presuda u slučaju Kovačević ocenila da je politički i izborni sistem Bosne, zasnovan na Dejtonskom sporazumu, strukturalno diskriminatoran.

Sud je zaključio da bosanski ustavni okvir počiva na zastarelim principima koji politička prava vezuju ne samo za etničku pripadnost, već i za mesto prebivališta.

U presudi se eksplicitno poziva na sveobuhvatnu ustavnu reformu.

Ova presuda je zadala udarac samoj srži političke platforme HDZ-a, ugrozivši njegovu ključnu ideološku osnovu i političku moć.

Kao odgovor, hrvatska vlada je, u tesnoj koordinaciji s bosanskim Hrvatima, pokrenula agresivnu kampanju za obaranje ove odluke, uz neviđenu podršku Kancelarije visokog predstavnika (OHR), koja je uložila “amicus curiae” podnesak u korist osporavanja presude.

Iako je Veliko veće ESLJP-a na kraju ukinulo presudu iz proceduralnih razloga, suština njenih zaključaka nikada nije bila osporena.

Posledice su jasne: ova odluka produbljuje jaz između dva suprotstavljena pogleda na budućnost Bosne.

S jedne strane su etnonacionalistički akteri, odlučni da očuvaju disfunkcionalni status kvo koji blokira demokratski napredak.

S druge strane su građanski reformatori, koji se zalažu za modernizovan ustav usklađen sa evropskim standardima ljudskih prava.

Bez takve reforme, Bosna ne može da napreduje ka članstvu u EU i NATO-u, naglašavaju.

Nekada su, podsećaju, ključni hrvatski lideri aktivno promovisali konstruktivne i kooperativne odnose sa Bosnom.

Bivši predsednici Hrvatske, Stjepan Mesić i Ivo Josipović, kao i bivša ministarka spoljnih poslova Vesna Pusić, zastupali su ideju da bosanski Hrvati treba da vide Sarajevo, a ne Zagreb,  kao svoj politički centar.

Njihova vizija evropske budućnosti regiona počivala je na međusobnom poštovanju, suverenitetu država i iskrenom partnerstvu.

Ključno je to da su tu viziju promovisali bez preduslova i nacionalističkih kalkulacija, stavljajući stabilnost obe zemlje  i celog regiona iznad uskih partijskih interesa zasnovanih na etnonacionalizmu.

Danas su ti glasovi potisnuti na marginu.

Političari koji su nekada podržavali građansku saradnju sada su u velikoj meri nestali iz hrvatskog javnog diskursa.

Čak su se i unutar stranaka levice, koje su nekada bile prirodni dom takvih principa, retorika i stavovi znatno pomerili.

Mnogi na hrvatskoj levici usvojili su sve antagonističkiji odnos prema Bosni i njenim institucijama.

Jedan upečatljiv primer tog političkog nazadovanja je aktuelni predsednik Hrvatske i bivši premijer, Zoran Milanović.

Pre dve decenije, Milanović je javno podržavao, pa čak i vodio kampanju za Željka Komšića, progresivnog bosanskog Hrvata koji se protivio etničkoj isključivosti HDZ-a i zalagao za građanska prava i individualne slobode.

Danas je Milanović potpuno promenio pravac. Ne samo da Komšića vređa omalovažavajućim uvredama, već redovno koristi zapaljivu, etnonacionalističku retoriku, često zalazeći u otvoreno rasističke i fašistoidne tonove, posebno kada govori o Bošnjacima.

Među njegovim najzloglasnijim izjavama je ona: „Prvo sapun, pa onda parfem“, kojom je implicirao da Bošnjaci, pre nego što uopšte zatraže građanska prava i slobode, prvo treba da se „operu“.

Milanovićeva transformacija nije samo lična izdaja ranijih principa već ona odražava šire urušavanje političkog diskursa Hrvatske o Bosni, urušavanje koje preti da poništi decenije krhkog mira i regionalne saradnje.

Ukratko, dani Josipovića, Mesića i Pusić su prošli. I dok su Bosanci i dalje zahvalni što je Dejtonski sporazum zaustavio rat, on je takođe postavio zabrinjavajući presedan: legitimizovao je politiku agresije bez odgovornosti. To nasleđe i dalje živi – kako u duhu, tako i u slovu Dejtonskog ustava.

Danas, u najozbiljnijem napadu na ustavni poredak Bosne od kraja rata, aktuelni hrvatski lideri u Sarajevu i Zagrebu aktivno podižu tenzije, usklađujući se sa Dodikovom secesionističkom agendom Republike Srpske.

Oni koriste najnoviju krizu da proguraju dugogodišnji nacionalistički cilj – podele bosansku državu.

Dok Dodik ostaje na vlasti, a međunarodna zajednica izbegava da se ozbiljno pozabavi reformama, HDZ BiH i kreatori politike u Hrvatskoj postaju sve smeliji u pokušajima da naruše političku stabilnost Bosne, i to bez ikakvih stvarnih posledica.

Još zabrinjavajuće je što ovo otkriva dublju i mračniju istinu: suverenitet Bosne međunarodna zajednica toleriše samo dok funkcioniše kao kondominijum između Hrvatske i Srbije, njena nezavisnost je stalno osporavana, razlomljena i držana kao taoc od strane svojih suseda.

Rezultat je hronična nestabilnost.

Ako međunarodna zajednica nastavi da Bosnu tretira kao sporedno pitanje  ili još gore, kao trajnu tampon zonu između sukobljenih nacionalističkih projekata  efektivno će se odreći svojih posleratnih obaveza prema miru, demokratiji i ljudskim pravima.

Ono što se danas dešava u Bosni nije samo kriza upravljanja, već upravljano raspadanje države – sporo razaranje državnosti, prikriveno proceduralnom diplomatijom i praznim izjavama o evropskoj integraciji.

Agresivni nastup Hrvatske, pod izgovorom brige za bosanske Hrvate, u stvarnosti je strateška kampanja za etničku podelu pod plaštom legitimnosti.

Ta kampanja, sve više usklađena s ruskim interesima, ugrožava ne samo suverenitet Bosne, već i regionalnu stabilnost i kredibilitet zapadnih saveza.

Umesto da bude faktor stabilnosti, Hrvatska postaje nepouzdan partner, čije akcije podrivaju i budućnost Bosne i strateške interese Evrope i Sjedinjenih Američkih Država.

Bosni nisu potrebne nove linije na starim mapama, niti „posebne teritorijalne zone“ rođene iz ratnih ambicija.

Potrebno joj je suočavanje s diskriminatorskim temeljima dejtonskog sistema i odlučan zaokret ka građanskoj, inkluzivnoj demokratiji, u kojoj državljanstvo a ne etnicitet  određuje politička prava.

Ta transformacija nije samo moguća – ona je neophodna ako Evropa i Sjedinjene Države žele da ostanu dosledni vrednostima koje tvrde da brane.