„Učili su nas da govorimo o miru dok vodimo ratove“: Kakva su iskustva iz ruske škole diplomatije?

Meni se to činilo sablasno poznatim, piše Ina Bondarenko, istraživačica na Evropskom univerzitetskom institutu, za Moskovski tajms (The Moscow Times). Šarmirajte Zapad trgovinom dok pretite komšijama u pozadini. Govorite diplomatski, vežbajte prinudu.

To nije samo licemerje, to je strategija. To je realpolitika u koju smo obučeni da verujemo i da je sprovodimo.

Morgentau. Volc. Primakov. Miršajmer.

Mogla sam da ih recitujem u snu baš kao što su moji deda i baka nekada recitovali Lenjina i Marksa.

Takav je bio ritam života u MGIMO-u, ruskoj elitnoj diplomatskoj akademiji i mojoj alma mater. Svaki kurs, bez obzira na temu, klanjao se istim božanstvima geopolitičkog realizma. Bili smo natopljeni realpolitikom kao da se Hladni rat nikada nije završio i obučeni da se ponašamo u skladu sa tim.

Ljudi me često pitaju zašto je tako teško izaći na kraj sa ruskim diplomatama. Moj odgovor kao insajdera ovog sistema je jednostavan: da biste razumeli rusku diplomatiju, morate razumeti kako se prave ruske diplomate.

A to znači razumevanje MGIMO. To je Hogvorts (fiktivna britanska škola magije) ruske spoljnopolitičke elite, mesto gde se oblikuje, zakucava i pečati pogled na svet ruskih diplomata.

Za razliku od Zapada, gde se diplomate obično vaspitavaju na liberalnom institucionalizmu -ideji da je diplomatija saradnja – MGIMO uči suprotno: ofanzivni realizam.

Nije to nijansirana akademska vrsta, već njena prekaljena, okoštala verzija u kojoj je moć istina, moć čini ispravno, a „sfere uticaja“ su jevanđelje.

Od prvog dana su nas učili da Rusija jeste i da mora da ostane država – „velika sila“. Ne samo jedna država među mnogima, već pol u multipolarnom svetu.

Zemlja kojoj je suđeno da izazove Zapad. To uverenje – spojeno sa ogorčenjem, imperijalnom nostalgijom i stalnim osećanjem tuge – čini okosnicu ruske diplomatije.

Uđite u Primakovljevu doktrinu.

Jevgenij Primakov, bivši ministar spoljnih poslova, ponudio je odgovor na unipolarnost SAD: „Strateški trougao“ Rusije, Kine i Indije. Ovo nije bila diplomatija kao dijalog, već balansiranje moći prerušeno u viziju – nacrt za rivalstvo.

Njegove ideje oblikovale su generacije diplomata koji su došli da vide svet kao šahovsku tablu imperija.

U MGIMO-u gotovo da nije bilo prostora za alternativne načine razmišljanja.

Liberalizam? Predmet ruganja. Konstruktivizam? Ignorisano.
Postkolonijalizam ili feminizam? Nezamislivo.

Nastavni plan i program MGIMO-a je bio nostalgija Hladnog rata i KGB ulična pamet i pravna gimnastika. Sve je to skrojeno za pogled na svet predsednika Vladimira Putina. Sve se vrtelo oko koncelta (shvaćenih kodeksa), časti, izdaje i (ne)poverenja.

U MGIMO-u su nas učili da citiramo međunarodno pravo dok kršimo njegov duh, da branimo norme dok ih razbijamo i da govorimo o miru dok opravdavamo i vodimo ratove.

Gruzija, Sirija, Ukrajina. To nisu bila odstupanja. Mi smo primenili bilo koju tvrdnju o „teritorijalnom integritetu“ ili „samoopredeljenju“ koja je odgovarala današnjem razgovoru. Ovo je ruski antinormizam na delu.

Ipak, ne mogu da lažem: tehnička obuka je bila besprekorna. Jezici, bonton, međunarodno pravo, ugovori i datumi bitaka.

Još uvek impresioniram svoje zapadne kolege svojim poznavanjem Helsinškog sporazuma ili zakona o moru. Ali ono što nas nikada nisu učili jeste kako da se kritički bavimo ovim znanjem. Kod mene je to nastupilo kasnije kroz zapadno obrazovanje.

Većina mojih drugova iz klase nisu bili pravi vernici. Neki su dolazili iz siromašnih porodica u malim gradovima, skupljajući novac samo da bi ga zaradili u Moskvi. MGIMO je bio ulaznica za karijeru, diplomatski pasoš i budućnost. Zapadnjaci sa jakim pasošima i slobodom kretanja to ne dobijaju uvek.

Mnogi studenti MGIMO-a nisu slobodno birali sistem. Sistem je izabrao neke od nas: i kada jednom uđete, izaći je gotovo nemoguće. Znam pouzdano da su neki pokušali da to promene iznutra. Većina je bila smrskana, ućutkana, zaplašena. Nisu imali izbora.

Ipak, osim istinskih vernika u jedinstvenu misiju Rusije (a da, bilo ih je nekoliko), bilo je i drugih u MGIMO-u sa zapadnim obrazovanjem, dvojnim državljanstvom i porodičnim bogatstvom koji su ipak izabrali da služe sistemu. Tu podvlačim liniju. Imali su izbor i ostali. To ne mogu da oprostim.

Ovo nije samo lično rezonovanje već upozorenje za zapadne kreatore politike. Ako Zapad želi da efikasno pregovara sa ruskom državom, prvo mora da razume psihološku arhitekturu njene diplomatije.

Dijalog neće uspeti pod liberalnim uslovima — on mora biti zasnovan na realizmu, odvraćanju i strateškoj jasnoći. Ne možete apelovati na zajedničke norme kada druga strana vidi norme kao alate za igru.

Ne možete pretpostaviti da je diplomatija o poverenju kada obuka podučava nepoverenje kao doktrinu.

Da, MGIMO proizvodi neku vrstu birokratske nepromišljenosti – ono što je Hana Arent jednom nazvala „banalnošću zla“. Videla sam i pukotine u zidovima. Ima ljudi iza tih zidova, gledaju, razmišljaju, nadaju se. Nemojte ih sve otpisivati. Nemojte govoriti samo jezikom sankcija i ultimatuma.

Naučite da govorite njihovim jezikom – ne da biste se opravdavali, već da biste razumeli šta govore. Ne da oprostim, već da se pripremim za ono što sledi.

To ne znači postati Putinversteher – nemačka skraćenica za one koji racionalizuju Putinove postupke pod maskom razumevanja. To znači prepoznavanje sistema kakav jeste i ljudi u njemu ko oni zapravo jesu i šta bi mogli postati.

Mene je bekstvo od sistema koštalo karijere, stabilnog života i mreže prijatelja. To me je na kraju koštalo otadžbine.

Ljudi poput mene su se udaljili od Putinove diplomatske mašine i možemo da naučimo svet kako da se nosi sa tim.