INTERVJU Irena Joveva: Verujem u snagu zakona, ali još više u ličnu odgovornost da se istina izgovori kada institucije ćute

Vaša podrška studentskim protestima u Srbiji privukla je veliku pažnju. Šta vas je lično inspirisalo da se angažujete na taj način?

– Ja to ne bih nazvala ličnom podrškom u klasičnom smislu – formalnom ili protokolarnom. To je moja instinktivna reakcija na nepravdu, ali i jasno opredeljenje za vrednosti koje ti studentski protesti personifikuju. To su i moje vrednosti: demokratija, vladavina prava, jednakopravnost, transparentnost, fer odnos, briga za ljude i za njihova bar osnovna prava.

Vrlo je jednostavno: svako ko deli principe u koje ja verujem, ko vapi za dostojanstvom, slobodom i odgovornošću, imaće moju podršku. Da, na primer, vlast u Srbiji danas stoji u iskrenoj odbrani tih istih principa, imala bi moju punu podršku. Ali, nažalost, svi vidimo da je situacija potpuno suprotna. To potvrđuje i tragedija u Novom Sadu, ali i višegodišnji zastoj u pregovaračkom procesu sa Evropskom unijom, dok neke druge zemlje u regionu ubrzano napreduju.

Ono što me je pokrenulo jesu studenti i građani koji su izašli na ulice upravo zbog onoga što bi u svakoj demokratskoj državi moralo da bude neupitno: zbog slobode mišljenja i izražavanja, nezavisnih i odgovornih institucija, slobodnih medija i odlučne borbe protiv korupcije. To su ujedno i temelji na kojima počiva sama Evropska unija – bar bi trebalo da bude tako, a ja u to čvrsto verujem ne samo rečima, već i delima.

Zašto bi ljudi morali da žive u strahu i tišini? Šta je to što oni traže pa da bi neko suvereno i odgovorno mogao da kaže da je to radikalno? Da li su funkcionalne institucije, slobodni mediji i kraj nekažnjivosti nešto radikalno? To je minimum koji bi svaka država trebalo da garantuje.

Ćutanje u momentima kada to nije garantovano nije neutralno. Kao neko ko to razume, moja je obaveza bila da dignem glas – isključivo zbog pitanja svoje savesti. Uvek sam smatrala da je moja odgovornost da budem glas onih čija su prava ugrožena, bez obzira na to da li je reč o zemlji članici Evropske unije ili o zemlji kandidatkinji, kao što je Srbija, ili bilo kojoj drugoj zemlji u svetu. Zato sam o stanju vladavine prava u Srbiji govorila i onda kada ta tema nije bila visoko na listi prioriteta u Briselu. U početku nas je bilo malo, ali smo uporno ukazivali na to da se problemi ne smeju ignorisati.

Danas je jasno da se odnos, barem u Evropskom parlamentu, suštinski promenio. To se vidi kroz najnoviju, do sada najstrožu rezoluciju, ali i kroz sve direktnije poruke drugih evropskih institucija i najviših zvaničnika, koji sve teže pronalaze razumevanje za poteze vlasti u Beogradu.

Moj izbor nema nikakve naučne fantastike iza sebe: ili ćutiš i time pristaješ, ili digneš glas i ostaneš veran, pre svega, sebi.

Kako vidite ulogu mladih ljudi u budućnosti demokratije u Srbiji i šire u regionu?

– Ja duboko verujem u lepši svet, a sa tako angažovanim mladim ljudima on je i moguć. Promene jesu moguće – nijedno društvo nije unapred zauvek osuđeno na loš sistem. Duboko verujem i u to da su mladi ljudi ključni nosioci budućnosti demokratije – i to ne samo u Srbiji, već u celom regionu i šire. Kada se to radi iskreno, istrajno i sa građanskom odgovornošću, to nije naivna ideja, već realna.

Ujedno su svi ti mladi ljudi podsetili vladajuće režime na neke važne stvari i šalju im jasnu poruku: moć nije trajna, odgovornost prema ljudima ne sme biti suspendovana, a zakon mora važiti jednako za sve. Sa sistemom koji ne služi ljudima ne treba se miriti – ni u Srbiji ni bilo gde drugde. Bez mladih koji su spremni da dignu glas i preuzmu odgovornost, demokratija ostaje prazna forma – a šta će nam to?

Kako bi, po vašem mišljenju, Evropska unija mogla bolje da pomogne mladima van institucija?

– Evropska unija generalno mora mnogo jasnije i hrabrije da stane uz sve mlade ljude koji se bore za demokratske vrednosti, i to baš van formalnih institucija. Najpre to može pokazati doslednošću između reči i dela. To je, zapravo, najvažniji korak. Ne može se istovremeno govoriti o evropskim vrednostima, a zatvarati oči pred njihovim sistematskim kršenjem. Mladi takvo licemerje vrlo brzo prepoznaju i upravo tada se gubi poverenje, pa se posle neki lideri čude – a u stvari su oni ti koji nose deo odgovornosti za sve to.

Brisel mora da prepozna koje građanske inicijative i aktere civilnog društva treba ohrabriti i podržati, ali i da bude spreman da reaguje i stane u njihovu zaštitu onda kada se njihova prava dovode u pitanje. Podrška ne može ostati na deklarativnom nivou, a posebno se ne sme ćutati pred gušenjem prava i sloboda – jer u tom slučaju onaj koji ćuti postaje saučesnik.

Govorili ste o potrebi fer i slobodnih izbora kao temelja demokratskih društava. Šta mislite, koja je najvažnija lekcija koju Srbija može da nauči iz svog trenutnog političkog momenta?

– Najvažnija lekcija jeste da u demokratiji, na kraju, sve zavisi od građana i njihove spremnosti da štite i brane svoja prava. Demokratija ne funkcioniše sama od sebe – ona živi dok je ljudi aktivno brane. Nijedna vlast nije data zauvek i mora biti svesna da je smenljiva onda kada prestane da deluje u interesu onih od kojih crpi legitimitet. Aktuelna politička kriza jasno pokazuje da se izgubljeno poverenje ne može nadomestiti zloupotrebom institucija, pritiscima ili medijskom blokadom. Jedini stvarni izlaz iz takvog stanja jesu fer i slobodni izbori, jer bez njih nema obnove poverenja, nema stabilnosti i nema demokratske budućnosti. Sve ostalo je samo odlaganje problema i dodatno pogoršavanje situacije.

EU ponekad deluje sporo i oprezno kada je reč o političkim krizama u zemljama u okruženju. Šta biste poručili EU kolegama koji kažu „strategija stabilnosti iznad svega“?

– Mir i stabilnost jesu važni, ali je ključno sa kim i na kakvim temeljima se takva strategija gradi, kako nam se to kasnije ne bi vratilo kao bumerang. Evropska unija ne bi smela da gradi snažna partnerstva sa liderima koji pokazuju autoritarne prakse, jer je takva „stabilnost“ više privid nego stvarnost i gotovo uvek je kratkog daha. Ako se demokratija žrtvuje zbog privida mira, posledice se ne zadržavaju unutar granica jedne zemlje, već se vraćaju celoj Evropi. Stabilnost bez demokratije nije strategija, već kratkovidnost.

Ako biste morali da izaberete jedno, koji vam je dosadašnji politički trenutak najdraži (ili najvažniji) otkako ste poslanica? Zašto?

– Bilo je mnogo izazovnih trenutaka. Izdvojiću dva – jedan najvažniji i jedan najdraži. Najvažniji mi je usvajanje prve evropske regulative o slobodi medija. Kao bivša novinarka, slobodu medija ne doživljavam kao apstraktnu vrednost, već kao temelj svakog demokratskog društva. Posebno mi znači što sam učestvovala u oblikovanju Evropskog akta o slobodi medija. Najdraži trenutak bio je kada sam u plenarnoj sali pokazala fotografiju dečaka Jazana iz Gaze koji je umro od gladi. Svesno sam prekršila pravilo jer postoje trenuci kada je važnije pokazati ljudskost nego poštovati protokol. Ta dva trenutka me najbolje opisuju: verujem u snagu zakona, ali još više u ličnu odgovornost da se istina izgovori kada institucije ćute.

Kažu da Evropski parlament ima više jezika nego prosečna kafana u Beogradu u subotu uveče. Na kom jeziku vam je najlakše, a na kom se najčešće „izgubite“?

– Dobro ste rekli – u Evropskom parlamentu se često osećam kao u nekoj kafani, samo sa više prevodilaca. Šalu na stranu, najlepši i najbliži mi je definitivno slovenački jezik. To je moj maternji jezik – rođena sam u Sloveniji, njega i najviše upotrebljavam. To je jezik u kojem mislim, osećam i u kojem mi je sve nekako najtačnije, iako nije baš najjednostavniji. Ali upravo zahvaljujući odličnim prevodiocima, kao i činjenici da je slovenački jedan od 24 zvanična jezika Evropske unije i kao takav potpuno ravnopravan sa svim ostalima, svako može da se izražava na svom jeziku i da bude jednako saslušan i razumljen.

Međutim, makedonski je moj doslovno maternji jezik – porodični, mamin, onaj koji nosim sa sobom od detinjstva. Iako još nije zvanični jezik Evropske unije, morala sam da ga spomenem, jer mi je posebno drag. U svakodnevnom radu ipak najviše koristim engleski jezik, jer je to zajednički jezik većine političkih razgovora, dok se u jezicima regiona gotovo nikada ne „gubim“ – tu se misao i emocija prirodno spoje. Dobro, malo sam pobrkala „poklon“ i „naklon“ kada sam se prvi put poklonila studentima početkom godine, ali sve mi je oprošteno, je l’ tako?

A gde se najčešće izgubim? U jezicima koji zvuče elegantno, ali traže veliku disciplinu, poput francuskog. Tada se setim da je u Evropskom parlamentu višejezičnost velika prednost, ali i stalni podsetnik da niko ne zna baš sve – čak ni u prosečnoj beogradskoj kafani u subotu uveče.

Da niste u politici, čime biste se danas bavili? Postoji li neka „alternativna Irena Joveva“?

– Nikada nisam bežala od rada. Počela sam da radim čim je to bilo zakonski moguće – tokom leta, naravno, za vreme školskog raspusta, na primer u ugostiteljstvu. Moja mama je radila kao čistačica, tata u železari. Naučili su me poštovanju prema svakom poslu i svakom čoveku koji od svog rada živi – poštenog, naravno. To me je trajno oblikovalo kao osobu. Možda je baš zato za mene rad uvek imao smisla samo ako je pošten i u službi drugih. Da nisam ušla u politiku, verovatno bih ostala u novinarstvu ili nekom drugom obliku javnog delovanja. Ista pitanja, isti nemir. I dalje bih propitivala moć i držala ogledalo pojedincima – samo što bi to, umesto sa govornice u Strazburu, bilo kroz istraživačke priče i razgovore u cilju zaštite javnog interesa. Suština i odgovornost bi ostale iste, samo bi alati bili drugačiji.

Koja vam je najčešća predrasuda s kojom se susrećete kao mlada žena u evropskoj politici i da li vas to danas više zabavlja ili nervira?

– Od dosta kolega se i dalje može čuti da žene, naročito mlade žene u politici, navodno ne mogu biti dovoljno kompetentne. Ili smo premlade, ili neiskusne, ili imamo „pogrešno prezime“, ili se uvek insinuira da „neko stoji iza nas“. Naravno, taj neko ne stoji iza nas besplatno – mi smo mu nešto dale. Razumemo se, šta. Uglavnom se tome pridruži i objektivizacija: komentari o izgledu umesto o stavovima, kao da je forma važnija od sadržaja. Ranije me je to mnogo više nerviralo, jer znači da stalno morate da dokazujete ono što se kod drugih podrazumeva. Danas me to čak i zabavlja, jer znam da se takve predrasude najbrže razbijaju radom i rezultatima. A oni koji i dalje sumnjaju uglavnom to rade jer im je lakše da potcene nego da sustignu. Srećno im bilo – možda nekad uspeju. Ja ih čekam.

Da li imate neki mali porok tokom dugih sednica Evropskog parlamenta – previše kafe, čokolada, beskrajno skrolovanje telefona?

– Definitivno kafa. Broj šoljica radije ne bih otkrivala, ali recimo da se uz kafu lakše prate i najduže rasprave i najteži pregovori o najsitnijim detaljima. Kafa je moj najpouzdaniji saveznik. Iskreno, jutra u Briselu ili Strazburu ne mogu ni da zamislim bez nje. To mi je i ritual koji označava početak intenzivnog radnog dana, a ponekad i jedini mali luksuz u tom istom danu. Ako demokratija ikada opstane zahvaljujući kofeinu – i ponekoj zasluženoj pauzi – bar ću znati da nisam bila jedina koja je dala doprinos.

Ako biste morali da objasnite Evropsku uniju studentima u Srbiji u jednoj rečenici, bez birokratskih fraza, kako bi ona glasila?

– Evropska unija vredi samo onoliko koliko je spremna da brani slobodu, pravdu i ljudsko dostojanstvo – čak i kada to znači sukob sa „jakima“. Ali ona je i dokaz da različiti mogu da žive i rade zajedno, ako su okrenuti ka boljoj budućnosti – za sve.

Ako možete da poželite jednu političku novogodišnju želju za region Zapadnog Balkana, šta bi to bilo?

– Poželela bih da se političari konačno manje bave ličnim i partijskim interesima, a mnogo više stvarnim životima svojih građana. Da se prestane sa podelama i jeftinim nacionalizmom i da se region okrene budućnosti. Prošlost ne treba zaboraviti, ali ona ne sme biti izgovor za stajanje u mestu ili nazadovanje. Sve zemlje regiona danas dele iste, vrlo konkretne probleme: zagađen vazduh, depopulaciju i nedostatak perspektive. To su već sami po sebi ogromni izazovi koji zahtevaju svu energiju i ozbiljnost, bez stalnog vraćanja na sukobe i podgrevanja strahova. Građani Zapadnog Balkana zaslužuju politiku koja gleda napred.

Koju reč biste voleli da češće čujete u politici, a koju biste najradije „penzionisali“

– Volela bih da u politici češće iskreno čujem reč „odgovornost“. A najradije bih penzionisala frazu „treba vremena“, koja se prečesto koristi kao izgovor za nečinjenje i odlaganje. Vreme samo po sebi ne rešava probleme – ono ih često produbljuje. Za odgovornost uvek ima vremena, samo što volje često nema.

Kada biste mogli da pošaljete jednu kratku poruku čitaocima Danasa za Novu godinu, šta bi u njoj pisalo?

– U novoj godini želim vam da ne izgubite glas – nikada, a posebno onda kada je teško ili kada se čini da je uzaludno. Želim vam da sačuvate ljudskost u svetu koji je često testira i hrabrost da stanete uz druge, čak i kada to nije najlakši izbor. Promene ne dolaze same od sebe, ali uvek počinju od ljudi koji odluče da ne ćute. I, naravno – ništa od toga bez zdravlja. Budite mi živi i zdravi.