Iran je spremniji za demokratiju nego što mnogi misle

Neki komentatori, poput ekonomiste Nurijela Rubinija i politikologa sa Stanforda Abasa Milani, smatraju promenu režima mogućom ili neizbežnom. Drugi, poput stratega Ričarda Hasa, tvrde da neophodni preduslovi za demokratski proboj još uvek nisu ispunjeni.

Treća grupa uopšte ne zagovara promenu režima. Iako smatraju da su aspekti Islamske Republike sporni, oni uglavnom smatraju Iran oštećenom postkolonijalnom državom koja se bori za autonomiju i dostojanstvo. Akteri poput prognanih iranskih naučnika Džavada Salehija-Isfahanija i Esfandijara Batmangelija izrazili su varijacije ovog stava.

Mnogi u ovom taboru ne gaje svoje najdublje neprijateljstvo prema islamističkim fanaticima ili domaćim ugnjetačima, već prema stranim silama, posebno Zapadu.

I oni nastavljaju da insistiraju – uprkos zatvaranju opozicionih političara i raspadu civilnog društva – da je održiv pokret za demokratske reforme uvek na ivici proboja, samo da bi ga osujetili mešanje spoljašnjih lica i nekoliko beskompromisnih tvrdokornih pristalica. (Zapanjujuće je da su ljudi koji iznose ovaj argument uglavnom sekularni Iranci emigranti koji bi gotovo sigurno bili uhapšeni kada bi se slobodno izražavali unutar Irana.)

Moje mišljenje – zasnovano na dve decenije istraživanja i godinama života u zemlji (uključujući odsluženu kaznu u ozloglašenom zatvoru Evin) – jeste da su reforme demokratizacije ili promena režima mnogo teže nego što mnogi pretpostavljaju.
Autoritarni sistem je duboko ukorenjen, a civilno društvo i opozicione grupe su mnogo slabije nego što se često zamišlja. Ova neravnoteža moći između države i društva je toliko izražena da bi kratkoročno i srednjoročno samo spoljne sile mogle oslabiti režim i stvoriti uslove za domaći prelaz na drugačiji oblik vladavine.

Ali potpuni kolaps iranske države više nije nezamisliv, čak i ako je daleko od zagarantovanog. Islamska Republika je pod ogromnim pritiskom nakon izraelske vojne kampanje i uzastopnih talasa protesta i ekonomskih problema poslednjih godina.

Ako bi pala, ono što bi se dalje dešavalo zavisilo bi manje od ideologije, a više od logistike – naime, kako zemlja sa više od 80 miliona ljudi, koja se prostire na teritoriji većoj od Francuske, Španije i Italije zajedno, nastavlja da upravlja sobom.

U tom slučaju, Iran bi bio spremniji za stabilan, demokratski režim nego što mnogi misle.

Moje akademsko istraživanje iranskih administrativnih i političkih institucija i praktično iskustvo u promociji demokratske lokalne uprave i međunarodne saradnje (rad koji je rezultirao mojim zatvaranjem) otkrilo je snažnu institucionalnu skelu koja bi mogla poslužiti kao okosnica postislamističkog poretka.

Ova arhitektura, koja povezuje centralna ministarstva sa izabranim vlastima u više od 1.000 gradova i 35.000 sela, sada je važnija nego ikad.

Godine 1999. režim je pokušao da smiri nemire i poboljša javne usluge stvaranjem potpuno novog nivoa izabranih lokalnih veća. Skoro 200.000 pozicija je popunjeno samo na prvim izborima.

Iako su namenjene legitimizaciji države, ove institucije su postale prostori stvarnog građanskog angažovanja. Građani su se kandidovali za funkcije, raspravljali o budžetima i počeli da se snalaze u osnovama javne odgovornosti.

U svojoj knjizi „Stvaranje lokalne demokratije u Iranu“, dokumentovao sam kako su Iranci prihvatili ove uloge sa energijom i odlučnošću. Čak i dok je režim postepeno lišavao savete demokratske suštine, nikada nije demontirao sistem.

To je rezultiralo onim što ja nazivam institucijama dvostruke namene: stvorene da služe autoritarnom poretku, ali strukturno dostupne za podršku demokratskoj tranziciji – ako im se pruži prilika. Ključno je da ovo nije samo priča o institucijama na lokalnom nivou.

Iranski međuvladin sistem povezuje nacionalna ministarstva, pokrajinske administracije i opštinske vlasti u vertikalno integrisanu strukturu. Kompetentni državni službenici su na svakom nivou. To je ono što bi Iran izdvojilo od drugih postautoritarnih tranzicija – posebno od Iraka 2003. godine.

Izazov sa kojim bi se suočio postislamistički poredak ne bi bio izmišljanje upravljanja, već reaktiviranje uspavane mreže državne mašinerije koja je već ugrađena u gradove i ministarstva. Istina, ona bi se mogla prenameniti da služi oslabljenom, ali represivnijem režimu. Kao što smo videli u Avganistanu, same institucije ne određuju karakter upravljanja.

Ali ako se pojavi vlada koja poštuje ljudska prava i demokratske norme, onda bi postojeća institucionalna skela Irana mogla postati temelj za liberalniji i stabilniji politički poredak.

Štaviše, već postoji tehnički alcioni plan za reforme. Prioriteti uključuju modernizaciju nefunkcionalnog sistema opštinskih finansija Irana i osnaživanje veća da donose kredibilne, transparentne budžetske odluke. Međunarodne institucije, uključujući Ujedinjene nacije, Svetsku banku i globalne opštinske mreže, spremne su da ponude stručnost kada ih Iranci pozovu.

Ne bi trebalo da očekujemo da će bilo kakva tranzicija biti glatka, ili čak demokratska. Ali pesimizam ne sme da nas zaslepi za temelje koji su već postavljeni.

Kao neko ko je video obećanje – i platio cenu – reformi, verujem da bi bila velika greška ignorisati institucionalne adute zemlje koje se kriju na vidnom mestu.

Pažnja sveta je s pravom usmerena na nuklearne rizike i regionalnu nestabilnost.

Ali kada dođe trenutak, demokratsku budućnost Irana gradiće ne samo politička elita u palatama prestonice, već i ljudi koji su održavali funkcionisanje administrativnih institucija zemlje uprkos svim preprekama.

To bi vrlo lako moglo da znači razliku između haosa i kontinuiteta, i trebalo bi da preoblikuje način na koji razmišljamo o budućnosti Irana.

Autor je predsednički stipendista i predavač na Komitetu za globalnu misao Univerziteta Kolumbija. Napisao je knjigu „Stvaranje lokalne demokratije u Iranu: izgradnja države i politika decentralizacije“ (Cambridge University Press, 2022).

Copyright: Project Syndicate, 2025.
www.project-syndicate.org