„Šansa za Trampa da se igra vrhovnog vođe, ali podsticaj za promene mora doći iznutra“: Sajmon Tisdal o Iranu za Gardijan

U napadu je prva ikada korišćena u borbi bomba GBU-43 sa masivnim vazdušnim detonatorom (Moab) „razarač bunkera“ – najmoćnije konvencionalno oružje SAD. U bombardovanju je ubijeno oko 90 pobunjenika, ali nisu uspeli da slome IS. Takođe, dugoročno nisu uticali na gubitak SAD u bici sa talibanima.

Ipak, to nije bila poenta. Neiskusni Tramp, koji je poznat po tome što je izbegavao vojnu službu, želeo je da pokaže da je on glavni, vrhovni komandant koji se ne plaši da donosi teške odluke i šalje trupe u opasnost. Žudeo je za velikim praskom – spektakularnom demonstracijom neuporedive moći SAD.

Poput tinejdžera koji neočekivano dobije ključeve porodičnog ormara za oružje, nije mogao da odoli iskušenju da se igra sa svim tim sjajnim novim oružjem Pentagona, ukazuje u svojoj kolumni Sajmon Tisdal, spoljnopolitički komentator Gardijana.

Trampove najnovije pretnje bombardovanjem Irana, podstaknute nedavnim, strašnim događajima širom zemlje, sugerišu da je njegov način razmišljanja nepromenjen. Naivno je misliti da ga zaista zanima ubijanje i brutalizacija nenaoružanih iranskih demonstranata kada, po njegovom naređenju, naoružane federalne milicije zlostavljaju američke građane na slične načine u Mineapolisu i drugim gradovima. Jasno je da Trampa nije briga za demokratiju u SAD, a kamoli u Iranu (ili novokolonizovanoj Venecueli).

Naprotiv, Tramp vidi priliku da nametne američku hegemoniju istorijski prkosnoj, loše vođenoj, energetski bogatoj zemlji koju demokrate od Džimija Kartera do Džoa Bajdena nisu uspele da pokore ili kooptiraju. To je šansa da se igra vrhovnog vođe.

Tramp ne želi sporazum sa mulama. On želi kapitulaciju – i promenu režima pod svojim uslovima. Pa ipak, on takođe želi trenutno zadovoljstvo i brze rezultate. Kao što pokazuje njegovo jednostrano mešanje u Ukrajini i Izraelu i Palestini, Trampu nedostaje strateška vizija, doslednost i izdržljivost.

Dok je Bela kuća prošle nedelje razmatrala vojne opcije, postalo je jasno da udari na navodna nuklearna postrojenja, raketnu odbranu i baze Korpusa islamske revolucionarne garde (IRGC) ne bi doneli trenutni uspeh koji Tramp želi. Vojnoj akciji su se protivili lideri zemalja Zaliva, plašeći se iranske odmazde i regionalnog haosa.

Čak je i Trampov bliski saveznik Benjamin Netanjahu, sa kojim je nesmotreno bombardovao Iran u junu, pozvao na oprez – možda zato što bi raketni udari na izraelske gradove mogli da ugroze njegove izglede za reizbor.

Niti je obezglavljivanje režima – taktika koja se primenjuje u Venecueli, čiji je lider Nikolas Maduro otet – bila ubedljiva alternativa. Tramp je u junu tvrdio da su američke i izraelske snage lako mogle da ubiju (pravog) vrhovnog vođu Irana ajatolaha Alija Hamneija.

Ali njegovo ubistvo ne bi garantovalo promenu – i moglo bi da je vrati unazad. Iran ima „duboku klupu“ mogućih naslednika, uključujući Hamneijevog sina, sastavljenih od iste tvrdokorne, teokratske tkanine.

Iz svih ovih razloga i uprkos uveravanjima iranskih demonstranata da je „pomoć na putu“, „bombarder“ Tramp izgleda da je odustao – za sada.

Iranski ubilački, nesposobni i korumpirani klerikalni režim, uspostavljen nakon revolucije 1979. godine, nesumnjivo je izgubio svaki legitimitet i mora biti zamenjen, kao što se ovde ranije tvrdilo. Njegovi zločini su brojni, njegovi neuspesi endemski. Nisu počeli sa ovogodišnjom okrutnom represijom. Niti će se tu završiti, bez radikalnih promena.

Ali spolja nametnuta promena režima nije način da se to postigne, niti da se osigura dugoročni cilj Zapada – stabilan, miran, prosperitetan i neugrožavajući Iran.

Vojna intervencija bi samo pogoršala stvari za njegov narod koji već dugo strada. Fokus umesto toga mora biti na osiguravanju da se opskurni, „božanski ustanovljeni“ sistem vladavine zemlje – verska relikvija osmišljena da odgovara vodećem fanatiku revolucije, ajatolahu Ruholahu Homeiniju – odbaci mirnim sredstvima.

Centri režimske moći, kao što su Savet gardista, Korpus islamske revolucionarne garde, agencije za unutrašnju bezbednost i korumpirani državni monopoli, takođe moraju biti raspušteni.

Ankete pokazuju da bi većina Iranaca pozdravila sekularni ustav i slobodne, poštene i potpuno demokratske izbore. Anahrona pozicija vrhovnog vođe treba da bude ukinuta. Univerzalna ljudska prava, posebno prava žena, moraju biti zapisana u zakon. A pojedinci odgovorni za prošle i sadašnje zločine moraju se suočiti sa pravdom, u Iranu ili putem UN i međunarodnih sudova. Ukratko, teokratija mora biti srušena.

Kako bi se to moglo postići bez još većeg nasilja? Zapadne zemlje bi mogle da povećaju direktan ekonomski i finansijski pritisak na režim i njegove lidere kroz sankcije, carine, zabrane i bojkote. Diplomatski kontakti treba da budu obustavljeni, a ambasade u Teheranu, poput britanske, zatvorene na neodređeno vreme. Svi razgovori o ublažavanju sankcija i nuklearnim pitanjima koja normalizuju ovaj odmetnički režim treba da budu zamrznuti.

Ako postoji politička volja, mogle bi se pokrenuti sajber-operacije i hibridne operacije za onesposobljavanje raketne odbrane, osakaćivanje komunikacija snaga bezbednosti i ometanje prihoda režima. To je već urađeno. „Fantomski“ tankeri koji prevoze iranski izvoz nafte mogli bi biti zaplenjeni. Mogao bi se primeniti veći pritisak na Kinu, Rusiju i Severnu Koreju kako bi se ograničila trgovina i pomoć.

U svakom slučaju, Velika Britanija i njeni saveznici moraju učiniti više kako bi podržali iscepkanu iransku opoziciju i identifikovali buduće lidere. Zapadne tehnološke kompanije bi mogle da obezbede običnim ljudima načine da zaobiđu nestanke interneta i informacija.

Upotrebu alata meke moći, kao što su emisije na persijskom jeziku, trebalo bi proširiti, a ne kratkovido smanjiti. Moraju se iskoristiti sva moguća sredstva kako bi se pomoglo u jačanju iranskog civilnog društva, nezavisnih medija i vladavine prava.

Tramp je prošle nedelje obećao Irancima da će se život promeniti. To nije bilo njegovo obećanje i ne može se ispuniti pod pretnjom pištolja. Podsticaj za fundamentalne reforme mora na kraju doći iznutra.

Ali američki predsednik, koji tvrdi da se vodi moralom, sada ima jasnu moralnu obavezu da prekine svoju naviku oportunističkog, kratkoročnog hvaljenja i da potkrepi svoje reči kontinuiranom, praktičnom i konstruktivnom, nenasilnom pomoći.

Bacanje velikih bombi na ljude je lako. Stvaranje bezbedne i mirne budućnosti za izdanu i osiroćenu decu neuspele iranske revolucije je mnogo, mnogo teže.