„Rusija želi Bonda, Džejmsa Bonda“: Ruski novinari o tome kako Kremlj finansira filmove koji neguju ljubav prema špijunskoj agenciji

Drugi uključuju dela koja hvale herojstvo ruskih vojnika u „specijalnoj vojnoj operaciji“, promovišu porodične vrednosti i prikazuju Rusiju kao veliku zemlju.

Stavljanje tako usko definisane teme kao centralnog cilja ministarstva prilično je neobično čak i za Putinovu Rusiju i odražava agresivniji stav obaveštajnih agencija, ukazuju u analizi za CEPA Irina Borogan i Andrej Soldatov, ruski istraživački novinari i suosnivači Agentura.ru, koji prati aktivnosti ruske tajne službe.

Putinova Rusija ima dugu tradiciju podrške vlade filmovima koji hvale državnu bezbednost uopšte, ali ne špijunažu.

FSB je 2006. ponovo pokrenuo konkurs koji je postojao pod predsednikom KGB-a sa najdužim stažom Jurijem Andropovim za najbolja književna i umetnička dela o operativcima FSB.

Portparol FSB je tada priznao da se služba otvoreno vraća tradiciji KGB-a.

„Ovo je povratak na prošlo iskustvo. Od 1978. do 1988. postojala je nagrada KGB za umetnost. Takođe je dodeljivana onima koji su stvorili pozitivnu sliku o zaposlenima u KGB-u“, rekao je on.

„U današnje vreme, bilo u bioskopu, u TV serijama ili u detektivskim serijama, uobičajeno je da se specijalne službe prikazuju u negativnom svetlu, pa smo odlučili da oživimo ovo takmičenje, da nagradimo one koji ne diskredituju zaposlene u tajnim službama i da stvorimo pozitivnu sliku o našim braniocima“.

Te godine (2006.) oživljena nagrada pripala je filmu koji prikazuje prognanog oligarha kao organizatora krvavog terorističkog napada u Rusiji.

Scenario je veoma ličio na uzimanje talaca u moskovskom pozorištu na Dubrovki u oktobru 2002. (u filmu je pozorište zamenjeno cirkusom, a FSB nije ubio 130 talaca nokaut gasom, kao u stvarnom događaju).

Filmski zasluga uključuje zamenika direktora FSB-a, a snimljen je uz podršku FSB-a. Bio je to jasan primer načina na koji je agencija rešavala napetost između prošlosti i sadašnjosti u prvoj deceniji Putinove vlasti, koristeći propagandne filmove koji su prikazivali bezbednosne službe onako kako su se nadali da će ih javnost videti.

Sada su agencije otišle mnogo dalje i postale su mnogo ambicioznije.

Neki od projekata su čista propaganda sa ciljem promovisanja specifičnog SVR narativa. Uzmimo, na primer, nadolazeći film „Guantanamera“, koji je obezbedio državno finansiranje.

Film je špijunska avantura u kojoj se glavna junakinja, atraktivna blogerka, jednog dana nađe na Kubi, uhvaćena između rivalskih špijunskih agencija, i samo njen deda, general i veteran obaveštajne službe KGB-a, može da joj pomogne.

Ipak, to takođe označava okvir za jednu od drugih omiljenih tema Kremlja. „Film odražava istoriju prijateljstva između Rusije i Kube, ali glavna stvar u njemu je odnos među generacijama, porodične vrednosti“, rekao je producent.

„Regrutovani“ je još jedan film koji promoviše rusku vojnu obaveštajnu službu.

Protagonista i njegovi prijatelji su mladići koje je GRU (vojna obaveštajna služba), regrutovala za specijalnu misiju na neprijateljskoj teritoriji.

Cilj je infiltrirati se u tajnu laboratoriju blizu ruske granice, gde je u toku istraživanje o novom biološkom oružju – omiljena tema propagande Kremlja tiče se biološkog oružja koje su navodno razvili Amerikanci u Ukrajini. Taj film će se ove godine naći i na bioskopskim platnima širom zemlje.

Ali neki projekti o ruskim špijunima prevazilaze puku propagandu.

Najambiciozniji projekat prošle godine, koji je otvoreno podržala SVR, bio je „Glavni protivnik“, TV dokumentarac u dve epizode koji je napravio Arkadij Mamontov, novinar sa dugom tradicijom saradnje sa ruskim bezbednosnim i obaveštajnim agencijama.

Naslov filma se odnosi na stari KGB-ov izraz za Sjedinjene Države i vodi gledaoce na putovanje kroz istoriju CIA-e do rata u Ukrajini.

U ovom izveštaju, SAD su još u julu 1945. počele da planiraju da „zabiju nož u leđa Rusiji, savezniku“, sklapajući sporazum sa Britancima da tajno podržavaju „ukrajinske nacionaliste“, većinom nekadašnje nacističke saradnike.

Arhitekta ovog uboda nožem u leđa je očigledno Dvajt D. Ajzenhauer, budući predsednik SAD, prema rečima šefa SVR Sergeja Nariškina.

SAD su bile ljute zbog Staljinovog odbijanja da potpiše sporazume iz Breton Vudsa o posleratnom monetarnom upravljanju, čime su sprečile SAD da preuzmu globalni finansijski sistem.

Film je ocrtao glavne razlike između CIA-e i SVR-a, posebno ono što je opisao kao tehniku američke agencije za rušenje neprijateljskih režima oslanjanjem na izdajnike i bivše saradnike nacista iz operativnih, ali i ideoloških razloga.

„U Lengliju postoji statua Gebelsa iz lične kolekcije Alena Dalesa, jer ga CIA smatra herojem“, tvrdi se u dokumentarcu. Glavni cilj SVR je, s druge strane, odbrana zemlje i ruskog naroda. „Mi ne radimo subverzivne operacije“, kaže Nariškin.

Da bi ilustrovali poentu navodnih pipaka CIA-e za njen rad na promeni režima, autori navode USAID, zajedno sa Nacionalnom zadužbinom za demokratiju, kao ključne alate u kompletu alata CIA – kako u subverziji tako i u regrutovanju.

Dokumentarac je očigledno takođe imao za cilj da posluži nekoj taktičkoj svrsi. Tu i tamo autori ubacuju imena aktivnih operativaca CIA-e, uključujući navodnog šefa moskovske stanice CIA-e, kao i operativca CIA-e u Bugarskoj, uz nagoveštaj da je bio rukovalac ruskom imovinom koju je razotkrio FSB.

Ta imena ne dodaju priči, ali očigledno treba da budu poruka CIA-i.

Glavni komentator u dokumentarcu je šef SVR Nariškin za šta je dobio pohvale agencije nakon emitovanja na ruskoj televiziji.

Postoji još jedna tradicija koju je SVR takođe oživeo. Sovjetska propaganda je bila notorno dosadna i najnoviji dokumentarac je u velikoj meri u toj tradiciji. Uspeli su sa rigoroznim veteranima FSB-a i KGB-a koji su se žalili, na primer, da su Ukrajinci iz 1970-ih bili grubi prema njima.

Možda je dosadno, ali služi svrsi podsećanja Rusima da su se stara, loša vremena vratila.