Zapad pomaže represiji Kremlja prema građanima: Ruski novinari Irina Borogan i Andrej Soldatov pojašnjavaju šemu

Postoji sada i rizik da bi građani Rusije koji se zalažu za demokratiju mogli biti gore tretirani u inostranstvu nego tokom Hladnog rata, pišu u analizi za Cepa.org Irina Borogan i Andrej Soldatov, ruski istraživački novinari i suosnivači Agentura.ru koji prate aktivnosti ruske tajne službe.

Prvo, situacija unutar Rusije: ovog leta vlasti su pooštrile kontrolu nad video i audio komunikacijom suzbijanjem saobraćaja preko WhatsApp i Telegrama.

To je bio značajan korak, a ljudi bliski Kremlju su znali da će naići na neodobravanje većine Rusa, jer je to način na koji mnogi komuniciraju sa porodicom i prijateljima u inostranstvu.

U okviru iste odluke, vlasti su napale mobilni internet: u sve više gradova i mesta širom zemlje gotovo je nemoguće koristiti internet na pametnim telefonima. Kontaktirati bilo kog Rusa iz inostranstva putem jednostavnog poziva postaje stvar prošlosti.

U novoj realnosti, pozivalac mora da sačeka da njegov sagovornik dođe kući, poveže se na Wi-Fi i uključi sve dostupne VPN servise kako bi razgovor uopšte bio moguć i to bez ikakve garancije stabilne veze.

Drugi element problema je da rastuće „zidovi“ oko Rusa ne gradi samo Kremlj. Sjedinjene Američke Države su promenile pravila za izdavanje viza, određujući da Rusi mogu podneti zahtev za američku vizu samo u dva grada na svetu: Varšavi u Poljskoj i Astani u Kazahstanu. (SAD su prestale da izdaju vize u Rusiji još 2021. godine, ali je do sada to još uvek bilo moguće učiniti u većini drugih zemalja.)

S obzirom na to da Poljska već dugo zabranjuje ulazak Rusima bez poljske boravišne dozvole, poseta Kazahstanu postaje jedina preostala opcija za one kojima je potrebna američka viza.

Međutim, za novinare u egzilu, kao i za političke aktiviste i opozicione političare, odlazak u Kazahstan nosi ozbiljan rizik. Ta zemlja u potpunosti sarađuje sa Moskvom kada je reč o izručenju ruskih „nepoželjnih lica“, što znači da takva poseta može ubrzati put ka zatvoru u Rusiji.

Sada evropski zvaničnici razmatraju dodatno da pooštre te prepreke.

Dana 3. septembra pojavile su se informacije da bi 19. paket sankcija Evropske unije mogao da uključi zabranu izdavanja tzv. turističkih (C-tip) viza za ruske državljane.

Zahtevi za strožijim pravilima pojačali su se nakon izveštaja koji pokazuju da se ruski turisti u sve većem broju vraćaju na evropski kontinent.

Najveći porast zabeležen je u tradicionalnim turističkim destinacijama poput Francuske, Španije i Italije, prema podacima o hotelskim boravcima i iznajmljivanju smeštaja preko platformi kao što su Booking.com i Airbnb, kao i na osnovu broja izdatih viza (na primer, broj boravaka Rusa u Italiji i Francuskoj porastao je za više od 19 odsto u 2024. godini).

U odgovoru na predlog zabrane evropskih turističkih viza za ruske državljane, Julija Navaljna, opoziciona liderka iz Rusije, objavila je apel na mreži X u kojem je pozvala da se pravi razlika između odgovornosti režima i običnih građana. Nazvala je ovu meru „ozbiljnom greškom“.

Njena objava izazvala je burnu reakciju. „Zašto bi Rusi ispijali kapućina u Parizu dok Ukrajinci beže od raketa?“, pitali su se mnogi.

Ovom etičkom argumentu može se dodati i bezbednosni: ruske sabotažne operacije u Evropi postaju sve drskije i opasnije.

Na prvi pogled zvuči logično pokušati smanjiti broj ruskih napada u Evropi tako što će se ograničiti broj Rusa na tlu EU.

Ali da li je to zaista tako jednostavno?

Bezbednosni problem, naravno, postoji ali treba ga tretirati onako kako i jeste: kao pitanje ruske infiltracije i tajnih operacija. To je zadatak za bezbednosne službe, a ne za političare.

Uzmimo primer Ujedinjenog Kraljevstva, gde živi najmanje 50.000 ljudi rođenih u Rusiji. Mnogi su postali britanski državljani, a mali broj njih su verovatno dugoročni ruski agenti.

Parlamentarni odbor za obaveštajne službe ocenio je 2020. da je ruski uticaj u Britaniji značajan: „Iako su oligarsi i njihov novac najvidljiviji deo ruske dijaspore događaji su pokazali da među Rusima u Britaniji ima i onih koji su na suprotnoj strani“.

Slična situacija je i širom Evrope. A većinu tih ljudi promene u viznim pravilima uopšte neće pogoditi. Zanimljivo je i da su ruske obaveštajne službe u poslednjim slučajevima koristile lokalne saradnike – često ne-Ruse, poput Ukrajinaca, Rumuna ili Bugara.

S druge strane, potpuna zabrana kratkoročnih viza značila bi da bi ruski disidenti i aktivisti izgubili svaku nadu da pobegnu iz zemlje ili makar dođu u Evropu. To bi bila politika suprotna onoj koja je važila tokom Hladnog rata, kada su disidenti nalazili utočište na Zapadu.

Politički gledano, zagovaranje potpune zabrane nema osnova. Kremlj nije pokrenuo rat samo protiv Ukrajine, već i protiv Zapada. Ovo nije samo sukob oko teritorije, već oko ideologije i u krajnjoj liniji, oko vrednosti.

Sloboda uključujući slobodu komunikacije i kretanja ključna je vrednost. Zato su metode zaobilaženja internet cenzure razvijene na Zapadu, a ne u Kini, Rusiji ili Iranu zemljama u kojima su restrikcije osnova opstanka režima.

Pored toga, jednostavno nema smisla „ugasiti“ Rusiju. Trajan mir i sigurnost u Evropi nisu mogući bez političkih promena u Rusiji – a te promene su uvek dolazile kroz kontakt sa Zapadom. I ruski i sovjetski diktatori su to znali. Zato su zatvarali granice.

Zašto im sada pomagati da to ponove? Zašto, umesto toga, ne iskoristiti svaku priliku da probušimo još jednu rupu u tim ogradama?

Ove nedelje, domen Agentura.ru – veb-sajt autora ovog teksta koji se bavi istraživanjem ruskih tajnih službi još od 2000. godine je uklonjen. Ne od strane FSB-a, kako bismo možda očekivali, već od strane litvanske hosting kompanije Hostinger, koja se pozvala na sankcije.

Godinama su nas pitali: „Zašto i dalje koristite .ru domen? Zašto ne pređete na međunarodne domene kao ostali nezavisni ruski mediji u egzilu?“

Naš odgovor je uvek bio isti: pokrenuli smo naš projekat u septembru 2000, kada je Putin došao na vlast, baš na .ru domenu – namerno – jer je to tada bio deo ruskog interneta, koji je bio prostor nade, potencijala, pa čak i slobode. Zašto bismo sada predali taj prostor Putinovim ljudima?

Kada smo pokrenuli Agenturu, Njujork Tajms nas je opisao kao „Veb-sajt koji je došao iz hladnog rata da razotkrije ruske tajne“.

Dvadeset pet godina kasnije, politička klima je hladnija nego ikada. Ali možemo li zaista da se pretvaramo da možemo da se nosimo s tim tako što ćemo jednostavno zalupiti vrata za sobom?