Čistka u Putinovim obaveštajnim službama: Ruski istraživački novinari pojašnjavaju o čemu je reč

Putinove obaveštajne službe čiste se od ne-Rusa, što je politika potpuno suprotna istoriji tih agencija. To je rizičan potez koji bi jednog dana mogao doneti ozbiljne posledice režimu, pišu za CEPA.org Irina Borogan i Andrej Soldatov, ruski istraživački novinari i suosnivači Agentura.ru koji prate aktivnosti ruske tajne službe.

Promena se dešava uprkos stalnom padu etničkih Rusa i samim tim rastućem udelu manjina. Dok su prošle obaveštajne službe uvek bile pretežno ruske, ta dominacija je u poslednjim godinama dodatno pojačana.

Prema zvaničnom ruskom popisu stanovništva iz 2021. samo oko 72 odsto stanovništva čine etnički Rusi – što je šest miliona manje nego 2010. Demografska kriza u zemlji sada je toliko ozbiljna i politički neprijatna da su zvaničnici ove godine prekinuli javna ažuriranja zvaničnih podataka.

Ipak, ako se pogleda spisak visokih zvaničnika odnosno šefova ključnih odeljenja FSB-a, glavne ruske bezbednosne službe, jedva da se mogu naći Tatari ili, recimo, Čečeni, druge i treće najveće etničke grupe u Ruskoj Federaciji.

Iznenađujuće, sve do nedavno bilo je nekoliko etničkih Ukrajinaca među rukovodiocima na Lujbanki, uključujući u zloglasnoj 5. službi, koja je naročito zakazala u pružanju tačnih obaveštajnih podataka o situaciji u Ukrajini pre pune invazije 2022.

Svi su sada zamenjeni etničkim Rusima.

Ova potpuna rusifikacija rukovodstva FSB-a čini ga zapanjujuće drugačijim od Staljinovih tajnih službi.

Uprkos stalnim čistkama, Staljinove službe su ostale veoma sposobne i brutalno efikasne delom i zbog njihove etničke raznolikosti.

To je bila zaostavština ranih sovjetskih tajnih policija, koje su preuzele najnemilosrdnije i najefikasnije elemente iz militantnih podzemnih grupa bivšeg Ruskog Carstva.

Među njima su bili i Jevreji, koji su decenijama usavršavali metode konspiracije dok su se suprotstavljali carskim pogromima često kroz kriminalne mreže i revolucionarne partije.

Zatim Jermeni, koji su izgradili istinski međunarodni pokret usmeren na osvetu za zločine genocida nad Jermenima iz 1915. godine, Gruzijci i druge etničke grupe sa Kavkaza, sa iskustvom u finansiranju revolucionarnog pokreta bilo kojim sredstvima, uključujući i pljačke – upravo kroz ove operacije Staljin je stekao svoj prvi ugled i Letonci, čija je legendarna otpornost u etničkim pukovima ruske vojske tokom Prvog svetskog rata donela reputaciju tvrdoće (mnogi su podržavali boljševičku revoluciju i postali su Lenjinova pretorijanska garda).

Ove etničke grupe su imale svoje lidere, klijentske mreže i zajedničke interese a Staljin je uporno nastojao da ih potisne, jer je tu tim klanovovima video pretnju svom monopolu nad vlašću. Njegovi naslednici u Kremlju su pojačali ove napore tako što su popunjavali redove službi bezbednosti kadrovima koje je postavljala Komunistička partija.

Ipak, sovjetski lideri su bili dovoljno pragmatični da dozvole takozvanom „nacionalnom kadru“ da vodi KGB odeljenja u najosetljivijim sovjetskim republikama.

Eduard Ševardnadze, Gorbačovljev ministar spoljnih poslova, a kasnije i predsednik Gruzije, bio je ministar javnog reda u Gruziji od 1965. do 1968. godine, a potom i ministar unutrašnjih poslova republike.

Geidar Alijev, prvi predsednik Azerbejdžana, imao je dugu karijeru u KGB-u i postao je šef azerbejdžanskog KGB-a 1967. godine.

Ali pod Putinom, FSB je usvojio agresivniji i otvoreno ksenofobičan pristup. Jedan pukovnik FSB-a – etnički Tatar – pričao je autorima ovog teksta krajem 2000-ih o svom iskustvu premeštaja iz regiona u Moskvu da služi u centralnom aparatu.

Verovao je donekle u cilj državne bezbednosti – dobrovoljno se prijavio za sovjetski KGB kao mlad čovek i proveo je godine prateći islamske pokrete u Uzbekistanu, gde mu je tatarsko (tj. muslimansko) poreklo bilo od koristi. Na kraju je unapređen i služio je u odeljenju za borbu protiv terorizma u Moskvi.

Prema tradiciji, organizovao je doček za svoje nove kolege. Tokom okupljanja – održanog u zgradi na Lujbanki – njegov pijan šef iznenada ga je suočio sa optužbama u vezi tatarsko-mongolske invazije. Zahtevao je da se pukovnik izvini za ono što se dogodilo u 13. veku. Od tog trenutka, pukovnik je oprezno počeo da koristi rusko, umesto tatarsko ime.

Izgleda da pukovnik FSB-a nije bio jedini koji je doživeo takav tretman.

General FSB-a, Rašid Nurgalijev, stekao je ugled zahvaljujući Putinu i njegovom bliskom saradniku Nikolaju Patruševu – zajedno su služili u Kareliji. Putin ga je unapredio, a Nurgalijev je bio ministar unutrašnjih poslova od 2004. do 2012. godine i od tada je član Putinovog Saveta bezbednosti.

Ipak, Nurgalijev je bio Tatar i musliman, kao i pomenuti pukovnik. Postojala je glasina da je jedan oficir FSB-a dobio osetljiv zadatak: da ubedi Nurgalijeva da primi pravoslavno krštenje – zadatak koji je, po uspešnom izvršenju, oficiru doneo čin generala. Navodno, konverzija je bila uslov za Nurgalijevo imenovanje na mesto ministra unutrašnjih poslova.

FSB je ogromna organizacija, sa odeljenjima širom Rusije. U takvom okruženju obeleženom totalnom nekažnjivošću i raširenom korupcijom klanski sistem i lični patronat igraju ključnu ulogu u karijerama oficira.

General FSB-a koji bude unapređen u Moskvu uvek će pokušati da povede sa sobom pouzdane oficire iz regiona u kome je ranije služio. Putin je radio isto, dovodeći u Moskvu ljude sa kojima je radio u FSB-u u Sankt Peterburgu.

FSB danas služi samo jednom gospodaru: Vladimiru Putinu. Njegova korporativna kultura odražava strahove i predrasude tog jedinog čoveka.

Ona utelovljuje paranoičan, plemenski i gotovo srednjovekovni pristup pitanju lojalnosti – pristup koji pretpostavlja da je ponašanje čoveka unapred određeno njegovom etničkom pripadnošću i religijom, a ne njegovom profesionalnom kompetencijom ili obrazovanjem.

Ali takav strah ide u oba smera. Putinova duboka sumnjičavost prema ne- Rusima odražava njegovu zabrinutost da bi regije poput Tatarstana i Čečenije (gde lokalne FSB službe, što nije iznenađujuće, vode etnički Rusi) jednog dana mogle krenuti putem bivših sovjetskih republika i odvojiti se.

Ipak, rusifikacijom rukovodstva svojih bezbednosnih službi, Putin možda samo slabi svoj najvažniji alat kontrole.

Jer, kako njegov sistem ranog upozoravanja može da detektuje regionalne krize ako isključuje upravo one ljude koji su najkompetentniji da prepoznaju znakove?